PATETIČNI MONOLOG – Svetlana Poljak

Ćurlija prepatetični monolog
beskućnika;
Što šta ja umem da kažem,
da psovke pljujem, gromade urlika
a pod kapcima zarad tega samoće
tešim vrbe i kamenje pojim.
Spoznajem i život i smrt,
sve je to igra otpalog semenja
i sve se mislim možda je nemoć ta
zbog koje se na usnama mojim
proteže stupac prezrenja.

Pramagla pljuska kroz dane;
Vazduh, vatra i voda uistinu bdiju,
Ali kad sukrvičavo jutro
iz busenja trave svane…
Sve se mislim, iznutra, odozgo i odozdo;
Ko zna šta život još smera;
I eto tako mi sa usana kreće
oluja koja se u kovitlac tera.

Kao kroz prokleto predvorje,
iza garavih svetla u daljini
truli kolevka mekih jagoda;
Svečano livrejisana promiče
epoha umiranja.

Bože me prosti, silnog li naroda.
Narod i ništa.
Narod i studen odupiranja.

Podmukle su sreće ljudi
i beskrajna me obuzima žalost;
Sinovi naši, male dečačke grudi
već čemer nose da moćan se čini
ko more
kojim se gone peklene ćudi
i rude prokletstva snena.

Da mi je da umuknu ova ratna
vremena,
kada se ogledala bude i seta
po njima prašti;
Da se ne čuju žalost i slutnja
mršavog, bolesnog trena;
Jer zalud su kapale njive
i mesečina se rasipala
po obroncima stena.

Da mi je u mrtvo da se prerušim;
Slegnem pod vodom, obalom,
planinom, ravnicom;
Sakrijem u zemlji, razlijem u moru,
da vidim čijom to krivicom
golubovi ne lete a mrak
se poradja u zoru.

(C) Svetlana Poljak – Pollakova