PESMA O SETI… – Zoran Stevanović

PESMA O SETI…

Spevao sam jednu pesmu o radosti,
Priču o našoj predivnoj mladosti,
Stihovima skrojiću sve po meri,
Pričaću o ljubavi, sreći i veri…
Veri u budućnost, nadanje i smeh,
Spokojnom životu, bez pomisli na greh,
I cvrkutu ptica, u bašti jorgovana,
To nije san, već sećanje od  prošlih dana…

San beše java, a java san,
Dan beše java, a noć kao dan,
Lepota beše osmeh, a smeh lepota,
U svemu beše spoznaja i svrha života…

Ne ruši mi stih, ne gradi brane,
Pusti neka voda sama od sebe stane,
Nek sunce pomiluje ove usahle grane,
Da malo i ova malena duša dane…

Zastane, udahne svež vazduh života,
Ja je se bojim, …, daleka je stota…
Iz ovog omota nadzire se vapaj…
Želja za zivotom, a ne tužan kraj….

Vreme je za pomeranje barijera,
Ipak je još tu davno zaboravljena vera,
U ljude, napred sa Božijom voljom,
Naćiću sreću sa ružom,…, boljom…

Jer koga nema bez njega se mora,
Olistaće opet ova tužna gora,
I poj slavuja će krasiti moje grane,
Život će krenuti, da više nikad ne zastane…

(C) Zoran Stevanović