POSLEDNJI PUT – Ratko Petrović

Da je ljubim poslednji put, e to nisam slutio,
i da se svet preokrene, i drugi da postanem,
da me na hladni Sibir osude, ne bih se ljutio
samo da s njom, još jedan pogled ostanem.

I nebo svlači svoju zvezdanu odoru,
svečano i tiho, kao suza koju lijem,
I neka tuga sjajna, nebom cepa zoru,
To Bog, šalje mi znak, zna u čije ime noćas pijem.

Zvezda padalica? Il’ svitac u nebeskom prodoru?
Uslov za želju, ili varka bedna?
Akordi meki, čuvaju tugu u svom žičanom koridoru.
Samo ta gitara, shvata, da “Ona” je večno jedna.

A, eto ide još jedan dan,
dobro kaže, onaj gos’n đavo,
i Bog je na kraju ostao sam,
al’ da je drugom da, odakle mu za to pravo?

Mislio sam da si me kušala,
kad si rekla da večne ljubavi nema,
E moja mila, da si samo slušala…
Ma šta vredi! Bog il’ đavo? Jedan je znao šta se sprema.

Ratko Petrović, iz knjige “Mala zbirka zabluda”
Beograd, Jun 2006-e.