POVRATAK – Svetlana Poljak Pollakova

Nisam htela opet – O, živote jamo!
Oblutak sam bila, svetlost me obukla,
Prelete me tama i osetih zamor;
I već sam se rano s’ oproštajem tukla

Kako duša peva kada je bez tela…
Zar novembar noćas zvižduće ko juli,
Pa onako hladna ja postadoh vrela,
Pevala sam i ja al me niste čuli

Sad razumem smrti – ispričacu priču:
Kako nema ničeg osim tog strpljenja,
Džaba nama straha jer one ne riču;
Samo su jarboli tihog osmotrenja

U snu slavih sreću, svoju Slavu Krsnu,
Upregoše dušu svetla Bož’jeg oka,
Tad odjednom meni sva sećanja prsnu
I vrati me Nebo put maglenog doka

Ko? Duvaju zvezde sad u jedra bola
Kao da sam perce ponela me vera
Sveta Majka, Petka i Otac Nikola
Rodiše me noćas iz sivog pepela

Pa mi munje sada grlo od rebara
Vasione one što me natrag vrati
A što seva – seva da se očaj smiri
A što grmi – grmi da se patnja skrati

Zagrliše šume, lavirinte kose
Bliski mi ševari ko turšije žute,
Poneo me lahor, a umile rose,
Jer još moram kažu na svakakve pute

Da još vidim dalje i prekrstim snove
Sa tri svoja prsta pred ikonom svetom
Što sam bila gore da rumenim zimom
Što sam bila dole da pajtašim letom

U smrti me bilo, na bregu ledenom
Da posejem ljiljan da se mirom ljubi
Sa belinim slepom i zamljom medenom
Srljala sam tako sebe da izgubim

Al gubila nisam, sve su moje rane budućnosti prošle,
Sada se ja mirim zauvek sa sopstvom,
Želim da namirim tim novim godspodstvom
Svaku dušu bližnjih koje nisu prešle onim gorskim mostom

Iz smrti se vinu nekoliko puta
Ne pitah ih gore šta života osta
Gde je nova graska, ili kama ljuta
Samo čuh da vera veru samo košta.

(C) Svetlana Poljak