PROTIV UROKA – Svetlana Poljak

PROTIV UROKA

Luduje košava ledenim godinama
demonima zaledjenim
nasankanim u meni
Stala sam , više ni ne znam
ko su stvorenja
bezobličja mrkog koja se valjaju
iz osvita gromkih planina
Ćija su otelotvorenja te reči otplakane
koje se roje kišama moskita

Pitam se , ti purpuri žita
proplanci viti dojeni nektarom
plahih dobrota i
prosveštenih istina
Bogovi viti sa skutima
od belih rada ,
proleća bogata poprslih rebara ,
jata visibaba
na čijem li se mesecu sada radjaju

Taj razgoropadjeni vetar
ta prznica valovita i razbešnjena
raspiruje vatru slutnje u smiraj ,
prede rasula , pomamu mrtvila
pipcima ubojitih tarantula
Kao sablast izneverena
toplokrvne životinje
u maglom skrojenim olucima
preti i lupa

A ja se još molim za zid obamrli
koji se iz krvavog temelja cupa ,
razasut po učmalom putu
kao bolesno kamenje
oko kojeg se vija neman koja
ni za pedalj mira ne odstupa

Ledina niz koju se na hiljade stopala
poslednjim korakom pruži ,
vetrometina na kojoj je greh
od svega brži ,
krletke iz kojih pljušte sokovi života
u isparenje smrti ,
to ruglo pobačaja od čovečije svesti
koje se bešnje od svake zveri
za repom vrti

U rumene magle povečerjem skitam
– kome se čulu u drhtaj sipa ,
kom bezumlju za pomor služi
Uroci jalovih reči u službi sramota
,
magije od crnog crnje umotane
u sablast greota
– Kome ste ispilele život duži

(C) Svetlana Poljak