PTICA I GRM – Zoran Matić

Loading

Postavio ljuba-trebotin. Procitano 712
PTICA I GRM – Zoran Matić 2007-04-03 22:53:19

ПТИЦА И ГРМ

На стени где нема вреса,
На стени коју киша роси,
На стени на којој ветар све носи,
Грм стари од искона ту стоји.

Ветар снажни једном је дув’о,
И птицу малу ка грму баци,
Са неба рањеног крила,
Силином је одбаци.

Птица малена ка грму паде,
Под грм стари она се даде,
Погледа болног од ветра бежи,
Сада без неба заклону тежи.

Грм горди тада спусти гране,
Покри птицу док  зора не сване,
Док јутро без ветра не осване,
Док ветар лахором не постане.

Дође и дан, Сунце гране,
Грм подиже гране,
Птица грм погледом мази,
Али лети небу да јато тражи.

Грм сам поново оста,
Тугу у срцу не може да схвати,
Али недуго прође и птица се врати,
Донесе грму капи росе,
Донесе грму прам неба свиле,
Даде грму љубав,
Отера дах му тмине.

И оста птица крај грма стара,
Под гранама тихо је спала,
Том грму љубав је постала.

Једном птица мала снена,
По росу за своју љубав тек дуже оде,
И не знаде да громови,
Љубав од ње заувек  одводе.

Врати се грму,
А роса тужној  је оста,
Јер грма њена више није било,
Јер љубав, гром муњом је убио.

Тада птица мала пут неба лети,
И пусти да ветар је шиба,
И  пусти да Смрт је прелети,
Јер без љубави, нема она где да лети.

Пала је мала тамо где грм беше,
Пала је тамо где љубав је веже,
Стена тужна тада се отворила,
И  птицу малу ту је покојила.

На стени где нема вреса,
На стени коју киша роси,
На стени на којој ветар све носи,
Ту цвет бели нико је рано,
Место грма, заувек  ту он је остао.

И сада кише тај цвет росе,
И сада ветрови, тај цвет хоће да носе,
Али само причу о љубави,
Они лахором проносе.

(C) Зоран Матић
01.10.2004. петак, дан 9.

Оставите одговор

Your email address will not be published.