PUTNIK – Zoran Matić

Loading

Postavio ljuba-trebotin. Procitano 773
PUTNIK – Zoran Matić 2007-04-06 22:28:35

ПУТНИК

Завејан пут, снег олујни шиба,
Ко кроз ноћ ходи,
Док позни далек одбија сат ?
То путник,
Кроз ноћ без месеца броди,
Ка драгој и дому сада ходи.

Шиба га ветар, снег очи му сипа,
Али он ходи,
Од ветра и снега он руком се бори,
Не жели ноћас да смрт га мори.

Хладне су руке што с’ ветром се боре,
Ноге што кроз снег бију,
Али у срцу топлота се шири,
Да то је љубав,
Што годинама он не смири.

Мисли на драгу и топли дом,
На крилу њеном,
Злехуди хладне дух не спи,
На крилу њену, тамо је благи мир.

Пролази путник, пртину прави,
Ветар хладни,
Око њега твори пахуља пир,
А путник ходи,
Да, напред је мир.

Посрте, паде, брзо на ноге стаде,
Пахуље плахе около веју,
Ветар дува, не прави мир,
А тамо напред, тамо је драга,
Да, тамо је мир.

На мало од њега топли је дом,
Драга на прозор, пун снега пази,
Чека да види, драги познати лик.

” Дођи драги топло је ту,
Дођи ми драги, ја теби сам ту,
Ватра гори топла и драга,
Ја чекам тебе,
Љубави моја божјега раја,
Чувај се мени злехуди хладне,
Дођи, јер овде пахуља хладних није пир.”

Путник ходи, не чује драге му зов,
Са снегом се бори, са ветром збори:
” Дај ветре да нађем пут,
Јер напред је драга и ватра гори,
Да, напред је мира ми пут.”

Виде кроз снег у даљини светла је зов,
Видеће драгу, видеће дом,
Поново паде, ветар га шиба,
Снег пртину сипа, не вуче га мир,
Сад’ драгу види где до њега леже,
У соби је топло,
Ватра у огњишту зри,
На колена главу он нежно јој стави,
Крај ње он имаде мир.

Сад’ топло је души, хладноће ни,
Блажени сан око њега ври,
У олујној ноћи, тада уз драгу,
Нађе, он блажени у смрти мир.

А драга чека, од драгог јој ни гласа ни,
Знала је она да драги и у смрти,
Крај ње наћи ће мир.

Кад’ јутро дође,
Кад’ ветра више не би,
На мртвом лицу тада уз њега,
Њено име и у смрти вечито сни,
Јер сад’ он крај драге,
Има блажени душе му мир.

(C) Зоран Матић
03.10.2004.
недеља, дан 11.

Оставите одговор

Your email address will not be published.