Quemadero – Snežana Čkojić

Био сам некада лутка…
На углачаном платну чигра,
Која се вртела у смеру наметнутог знака.
Сликару обичан облик
Насликан безброј пута.
Временом… открио се свет
И све је некако одрасло
Доле, у земљу.

”Најгори сам у оном што најбоље чиним”
Сломљен знам да корак
Што бруји кроз телесност земље
начиним. Намерно
Потрчим уназад, непокретан.

И нем пуштам глас
Расточен унутра
даље говорим сам
Кад не чује нико.

А говорили су о немоћи мог уха!
Док сам слушао покојни шапат
Рађања латица цвета.
Глув знам за ритам
Убризган у музици ветра.
И играм скривено
за нараштаје
ТОТАЛНО СЛЕП!
Додирујући слику
У ковитлацу најлуђих боја,
Видео сам лепоту
Залуђујући материју ока
Несавршену за пантомиму о живљењу.

Нисам више лутка,
Ни сликару само вежба,
Неспособан за чула
Глуп се померио за један свет.

(Кемадеро: место у Севиљи где је инквизиција
cпаљивала јеретике…)

(C) Snežana Čkojić,
pesma iz knjige “Duša hodi kroz vetar” (Intelekta, 2007. Valjevo)