KAD SAM BIO SARTR – Ratko Petrović

KAD SAM BIO SARTR

Moje misli su magle
za te ljude,
koji razmišljaju
kao morski rakovi
i jastozi.

Umiru reči
da bi rodile
malo tišine… Video sam ih
u bibliotekama,
kako čitaju nešto
što ne razumeju

i onda kažu:

“Ja ovo ne razumem!
Poezija je nerazumljiva,
stoga, mogu i ja da je pišem…
Samo trpam reči!”

I tako bedni i dementni,
bacaju reči bez smisla i reda,
i odlaze kod svojih prijatelja
u tv emisije
i čitaju masi,
i masa misli:

“To je to!
I mi ‘oćemo da budemo pesnici!
Samo treba da bacimo reči
bez smisla,
bez poruke…
I naći će se neko
ko će reći da je to poezija!”

I onda svi postaju pisci
i pesnici.

I izdavači štampaju.

Posle se žale
što ljudi ne kupuju knjige…

Šta da kupuju?!

Stavite prave pisce
i imaćete kupce.

I onda me neko ubeđuje
da je glumac,
vajar,
pesnik,
ujedno i slikar,
multitalentovan,
i ja mu kažem:

“Ako slikaš,
glumiš,
vajaš,
kao što pišeš pesme…

Onda uzmi dva revolvera,
stavi na obe slepoočnice,
za svaki slučaj, znaš?!

Ako jedan omane,
da drugi obavi posao…
Da ne bi kojim slučajem
ostao živ!”

I on se ljuti,
skida gaće,
i tvrdi da je to umetnost.

Kaže “Bio sam na televiziji,
i dobio sam nagradu žirija…”

I ja znam da je žiri,
ili rodbinski,
ili partijski nastrojen…

Ili možda,
takođe,
samo dementan.

I njih hvale,
isti takvi pesnici,
koji ne razumeju ništa,
jer time ujedno,
štite i svoju poeziju.

I časte glumce
vinjakom i najjeftinijim vinom,
želeći njihovo društvo,
i blate nas, pesnike,
blatom sa svojih stranica.

“Moje misli su magle
za te ljude,
koji razmišljaju kao morski rakovi
ili jastozi.”

(C) Ratko Petrović