RAZBOLE SE ŽENA BEZ LJUBAVI – Vlastimir Ćirović

Разболе се жена без љубави,
годинама је тајну скривала;
у туђим очима, изгледала је срећно,
а од среће ништа није имала.

Разболе се жена без љубави,
пред саму себе сада је стала;
две сузе из ока је породила,
а оне јој не рекоше: “Хвала.“

Бол је стеже све јаче и јаче:
”Због вас, целог живота ја се борих,
а ви ми ни утеху не пружисте,
сузе моје…Зашта вас изродих!”

Разболе се жена без љубави,
нико не хтеде да је схвати;
мени се изјада: ”умрећу ти тужна…”
и настави, због порода да пати.

Разболе се жена без љубави,
њена бол и моју душу гану…
Отварам ти све капије тајне!
Моје срце у љубави плану.

Ево ти моја истина. И моћ!
Са њима ћеш сваку бол победити.
Ево ти мене! Души на дар,
ако ћеш моју истину следити.

”Неизлечива је моја тешка бол…”
Једног дана пожали се жена
рече: ”Ја за себе избора немам.”
”Умри! Ако треба…”

Осуди је сва родбина њена.
Иди душо куда ти је драго!
Ја јој рекох измоен од туге.
Па ти немаш ништа да излечиш;
ти си душу истрошила на друге.

Разболе се жена без љубави,
стисну срце: ”Теби сам га дала…”
Своме роду анатему баци и рече:
”Ја за срећу никад нисам знала.”

Разболе се жена без љубави,
и зајеца кад код мене дође:
”Немам снаге више да се борим,
чекам само да ми време прође.”

Своју судбу оплакује она,
дрхтаву руку на лице ми спусти:
”Где си смрти да ми душу спасиш,
жељо моја! Моји снови пусти.”

Сузно лице приви ми на груди,
и зајеца: ”Душице, у срцу сам твом;
сви презиру моју тешку бол,
да се жалим више немам ком.”

Цео је живот живела за друге,
за бол и тугу једино, она зна;
само она, оплакује судбу своју,
а њен јецај чујем само ја.

Разболе се жена без љубави,
сад се моли чекајући спас;
а смрти нема, да услиши молбу,
хоће добро да измучи нас.

© Властимир Ћировић