SAMO BOL – Zoran Hristov

Sedim za kafanskim stolom,
sveće već uveliko gore,
led oko vina otopljen je davno.

Gledam u sat na zidu,
sekunde se nižu jedna za drugom,
a tebe još uvek nema.

Crvena ruža na stolu,
ona koju  najviše voliš,
već je počela da vene.

Polako i poslednji gosti odlaze,
a ja i dalje sedim, i čekam
iako znam da nećeš doći.

Tiho tonem u očaj,
dok gledam svećnjak na stolu,
u kome više ne gore  sveće.

Plamen u njima, nestao je
kao što se i ljubav gasi.
Sada, kada te najviše želim
znam, gubim te.

Ako si rešila tako,
idi, odnesi sve…
Ponesi sa sobom i sećanje,
da ovoj ranjenoj duši,
ne ostane ništa,
samo bol.

(C) Zoran Hristov