SAMO JEDNOM – Vlastimir Ćirović

Само ћеш једном, бити разочарана
када схватиш: да ниси схватила…
Колико сам те волео.
Кад ми друга, буде драга
и уздигнем је у плаве висине,
где си сада једино ти
где су сви моји сни
уздисаји и смех,
моји путеви будућности,
свете тајне, сав мој грех,
моја душа тобом окићена…

Само ћеш једном, бити разочарана:
када схватиш бесмисо живота
у раскоши свиленог дома…
Горки укус туђег тела
што га страст загрли,
а душа, усамљена и свела,
љуби јастук пред мојим уснама,
тражећи човека и пријатеља…
На ћилиму љубави да заигра,
уз музику срчаних нота…

Само ћеш једном, бити разочарана
и горчина биће непролазна:
када схватиш, смисао живота.
Да те је љубав случајно срела
да си била, раширених крила,
близу Сунца, високо над облацима,
и гледала женска тела,
у посмртним корацима:
од истине до љубавног изазова…

Само ћеш једном, бити разочарана:
када се замрла сенка живота
заталаса иза пламена догореле свеће.
Када схватиш, да је све било варка,
да ниси имала: пријатеља ни човека;
до влажног свиленог јастука,
који тајну ником рећи неће.
Само ће твој ген, осетити тебе,
кад на њему… Додирне ти сузе.

Само једном, после свега,
ширићеш немоћно руке к мени.
Схватићеш ме, да сам био с неба
послат да преузмем грех,
да ти поколења ослободим од њега…
Ал, узалуд! Живот је кратак,
за оне, које саблазни сујетни смех.

Властимир Ћировић