SLUGA ŽUČI – Svetlana Poljak / Pollakova

SLUGA ŽUČI

Žališ li ga ječmenog
kad zapršte zvona
u tunelu psovki
iz kokota žeravice

Da li klekneš kukavice
kada vasiona grakne
iz ožiljka belog Neba

Da li žalis toga hleba
svakim krakom kad te takne
vonj iz rupe oktopoda :
da te proda , da te poda…

Nevoljnome; Moleše te
za vrč žita iz prokletih vodenica;
Plače, rida, grokće, pita
Dosadan je k’o stenica

A ti mrviš slugo žuči
lepe gube njim’ na telu ;
U močvaru podlu, majsko vino,
biser ždrelo, da pokleknu,
da poljube;
Da ti dahom snagu daju

Da li žališ te porube
zašivene večnim strahom
kada klečiš i umireš
Nadaš li se oproštaju

Ne, ne žališ, jer te nema
niti da te ima hoću;
Jer se jutrom javlja milost
a istina spava noću …

(C) Svetlana Poljak