STRAH – Jelena Simonović

Na kojim osnovama
gradiš hram svojih zavera?
Pod čijim nebom rušiš
spomenike vremena,
prošlog…
Zašto visibabe budiš
na repu proleća poznog
i ljubičice pale,
pod teretom greha
tvojih nevera!

Opusti ruku kad me,
po razbarušenoj kosi,
miluješ..
Spusti pušku!
Van ratne zone
nema uljeza!
Od zime hladne,
na snegu,
malo sam promrzla.
Korak ne pravim,
nemam noge
da ih bičuju!

Niz ledja – idu zmije
k’o vragovi – nema povratka!
Ne želim da ispitam
valjanost svojih odluka!
Stavljam masku,
za odbranu,
nemam vremena..
Na kraju, sve je to
prokleto dobra
igra sudbina!

(C) Jelena Simonović