SUDBINO – Latinka Djordjević

SUDBINO

Sudbino,
prokleta bila!
Podigla si zid,
zid u glavi …
Zid i ja,
i pogled u tamu,
što mami.

Ista sam ko zid,
Da li mi je,
jutro blizu,
ili još ima vremena,
za stihove
u nizu?

Bojim se,
dišem,
ali živa nisam.
Duša mi je more,
čemerno,
po njoj plove
grobovi.

Za mene,
jesen je.
Požutelo sam lišće
što vetar,
raznosi.

Ne brini…
Kad bih mogla,
poklonila bih suze,
drugima
i ponovo
bila srećna.

Ali sreća se
dva puta
ne ponavlja
ni u snu…
Sudbino…

(C) Latinka Đorđević