SUNCE TAME – Jelena Bandić

Сунце таме,
Сунце ноћи
Рађаш ли се, опет?
Из пепела греха наших,
Из прашине срушених снова
У којима о срећи сањамо ми?

Да ли наша бол, страх и патња
Тебе храни?
Зато ли се рађаш вековима
Сјајније и веће?
Јер родише се људи што
Већ им попалише свеће.
Пола света у црнини.

Многе реке носе крви
Многи песак нечије кости
Већ у пустињи смрви
Сунце таме,
Сунце ноћи,
Рађаш ли се опет?

© Јелена Бандић