SVE STO ŽELIM DA TI KAŽEM, VEĆ JE U TEBI … – Ivan Djolović

Тu skrušenost i nemoć sam nevešto prikrivao, na trenutak sam čak pomislio
da se mogu  netaknut izdići  iznad hladnog ognja koji me je
ljuto pekao noseći uzdah pustinjskog vetra koji prošlost nema. Zbogom
rastrgnuta stražo, vaša krv je crna, zlokobne pretnje, ljubomore tudje.
Neobuzdan konj, jahač sam na njemu, kamenito tlo saveznik nam nije.

Jurio sam ka njoj, omamljen patnjom tog ništavnog sveta, o ljudi dragi
pa zar ne vidite da od svoga stabla nisam, samo koren smrvljen, na
rukama mu strah, isčekivala je dolazak treći, prvog nikada nije ni
bilo, znao sam da posustati ne smem, snagu crpim od besomučne mržnje
onih koji poraz traže…