SVETIONIK – Zoran Matić

Рт што у море урони,
Са кулом од камена стоји,
Ту због хриди и мора она постоји,
И шири светлост и даје наду,
Не да мору да прамац и једра краду.

А море свог Бога моли,
Да таласом ту светлост смири,
Да заувек са куле је умири.

И понекад’ када небо посиви,
Талас са муњом и громом подође,
Ка рту старом дође,
И  силином свих  морских  вала,
На светло се баци,
Али светлост куле у море не одбаци.

И веком та борба траје,
За оба борца она потраје,
А кула далеку светлост,
И даље шири,
И када море се смири,
Као моја душа, што љубављу за те,
У хладној ноћи рашири.

Зоран Матић
09.12.2004. године
четвртак, дан 78.