T(a)o – Snežana Čkojić

Niču li nove misli,

U senci svetiljke koja plamti,

O ratniče zavejanih bregova!

Šta snivaju tvoje usne?

Ima li pustinja želja poneku kap

Sveže rose?

Zove li nekad umor na počinak,

Vuče li san niti u svitanja,

Il’ trepti iskra, zavodi mozak,

Radosna igra pospane dece?

Svi ti pričaju, svi sve znaju,

Svi žele i traju, kao svedoci,

Glasnog života – potajne smrti.

Ti ćutiš

I gledaš,

Uzdišući…

Tišina govori, tišina traži,

Ka sebi onog, što zna sve reči,

Reći, a biti uvek najtiši,

I kada treba, glasno (se) nasmejati.

(C) Snežana Čkojić