UŽARENI POKORI – Svetlana Poljak

Loading

Postavio: ljuba-trebotin. Pročitano: 1032
UŽARENI POKORI – Svetlana Poljak 2006-09-05 00:21:20

UŽARENI POKORI

Braću gugutanja sa trepavica,
ona koje prorekla nije kletva,
tvoja i moja,
oče moj mrtvi, siromašni,
dok nam se ambra sliva niz lica.

Nije to ni kamen,
ni opseg , ni smola,
gramzivu srcu stakala,
gutam ja iz utroma što zija,
kao slepac slušam bez bola,
prevrat pa bleku, nedužnih ovaca

Ne slušaj me,
oče moj mrtvi, siromašni,
jer sad bih ti rekla,
da sam mogla,
imala bih ja i drugih otaca.

Pletivo žege,
što se kao ambis podamnom širi,
raspevaću u nebesa,
lakše bi mi bilo kada bih znala,
ko su nam i šta totemi bili.

Ti sada u meni,
vidiš opise svojih dželata,
osećam otočja,
kojima splavariš pun tuge,
što ja se psihoidno plašim rata,
zvezda , životinja i ljudi,
postajem kamen,
a ne bogohulim…
Ja ludim,
od užarenih pokora.

(C) Svetlana Poljak – Pollakova

Оставите одговор

Your email address will not be published.