VEČE – Dragan Ćirković

VEČE


Neke stare, već zaboravljene pesme pevajući,
dok se oko mene širio miris divlje ruže,
ne primetih stazom šumskom šetajući,
da dugačke sive senke postaše još duže.

Sedoh kraj velikog, prastarog cera
i zaželeh da vidim kako nestaje dan.
Prizor taj beše dostojan pera,
 veličastven kao najlepši san.

Čudesna svetlost pade po polju i vrbacima,
na horizontu se lagano prosu purpurna boja,
u dolini selo obasjano zlatnim zracima,
od togprizora zadrhtah, a i ruka moja.

A oblačići čarobni i kao labud mali,
s gordošću ploviše nebeskim bespućem,
crveni kao lice curice kad je ljubav pali,
odleteše da bi se pojavili sa novim svanućem.

Jedna zvezdica, kao biser iz morske dubine,
činiše da ova stvarnost bude kao san,
sijajući tananom svetlošću sa visine
 htede da mi kaže, smeniće se noć i dan.

4/09/2005