VIDOVDAN BEZ DANICE – Vlastimir Ćirović

ВИДОВДАН БЕЗ ДАНИЦЕ

О, како ми данас ври,
Лазарева крв, у мени.
У срцу, распуклом од јада:
играју његове свете сени
и моји снови, осуђени,
од одрођеног племена,
што понизно клечи пред злом
послушног издајника и непријатеља.

Моју земљу данас газе,
туђе чизме, у војничком строју.
Костурнице лелеком плачу,
натопљене крвљу, у Лазаревом боју.

Горке ми сузе капљу у порту:
што Србина данас нема?
Мученике свете да спомене,
и што свака рука не запали свећу?

И док звоне Видовданска звона,
глас свештеног, моли се за спас;
Србин Србину, јаму копа
исукане сабље, витлају изнад нас.

Ни сам не знам : куда ходим?
Када не видим ни смисао ни драж.
Лик Србије што на небу сија,
фарисеји, прогласише за лаж.

O, како ми данас ври,
Лазарева крв, у мени.
У срцу, распуклом од јада:
играју његове свете сени
и моји снови, осућени,
од одроћеног племена,
што понизно клечи пред злом
послушног издајника и непријатеља.

(C) Властимир Ћировић