VOLIM… – Lidija Petrović

Volim kada tvoje
izlizane cipele hodaju zrakom
i pogled kada bacaš ispred sebe,
dok nečujni hod izmiče tišini.

Volim kada čujem kako dišeš
i tvoje pokrete
kada ruše idilu stvarnosti.
Volim sjaj u tvojim očima
i Sunce kada se ogleda u njima.

Volim dok mi pričaš
svojim malo drugačijim glasom
i tvoje misli kada seku moje postojanje.
Volim tvoju glavu na mom ramenu
i tvoju ruku kada mi prilepi nos uz lice.

I volim kada mi slučajno
dodirneš usne i zanemiš,
jer tako je čudno kada ćutiš,
obično se braniš rečima.

Volim kada putuješ kroz vreme,
jer uvek tako neobično osetim da dolaziš.
I onda volim tvoje ime
na ekranu i tvoje igre rečima.
Volim tvoje sitnice,
ali ne čuvam tvoju sliku u novčaniku,
više volim da budeš mi u srcu.

Volim tvoj miris pred san.
To je znak da si bio tu i da si bio blizu.
I onda volim što postojiš
i razmišljam o tebi
i volim da ti pišem
kao sada…

(C) Lidija Petrović