ZGUŽVANA SLIKA – Zoran Hristov

Кафана на крају града
и сто у самом углу,
моје су стално место,
празне чаше и флаше,
моје једино  друштво,
први сам гост у кафани,
с фајронтом идем  кући
и тако сваког дана…

Најбољи друг ми вино,
у руци згужвана слика,
са сваким новим пићем
увек је изнова бацам,
очима пуних суза,
назад у руку враћам.

Очајан тужан и пијан,
проклињем овај  живот
и тебе што ме рани,
па никад више нећу
волети у животу
и што су  сузе  бола,
стално у углу ока.

Једнога дана, полако,
ставићу главу на сто,
тихо, без гласа, без крика,
нестаће заљубљен човек,
само ће згужвана слика,
коју ће  наћи у руци,
бити сведок љубави
и једног тужног живота.

(C) Зоран Христов