UPOZOR – Svetlana Poljak Pollakova

Zažarila bih mističnu zvezdu
do usijanja
Stopila žarko sve lepote
za u večna postojanja
Merila sam bajke u srcu i mir
iz detinjstva u kosi što nosim
Oduzela bol pa množila
sa prkosom entuzijazma
po polju mladosti što cveta
statistiku povela širom sveta

Ubrajala mladosti tolke
što se sa starosću šale
ukrajala starosti bolne
što se na mladosti žale

Uskovitlala bih najezdu
pregršta toplih lunarnih sena
i zaplela za onu od nespokoja zlezdu
kojom se luci dobrota da prostruji
bar trenom svakom od ljudskih vena

Korakom iz mozga ranjenog pratila
bezbroj žuljeva, očaja, dugova i inata
kraj što sledi i uzročne uzorke
pa motive što nam od Boga behu data
Zalošću merila majku i ženu,
oca, sestru, sina i brata
počuvši u pozorje otkucaje
vidovitog psihometričnog sata

Žensko sam, da rodim bih htela
nešto čemu nespokoja nema
iz utrobe ljudske da sazdam
neki aspekat čvrsti i ispucam asteroide
male prepune novih vilinskih duša

Nek se rode vrlinske dubine
pa da svako bude dubok k`o bezdan
Za svakog po malo vilinske tišine
i kosmičkog mira
da nam kovitlac
kroz glave prohuji zvezdan

U ime Oca i Sina …

(C) Svetlana Poljak