PRASKOZORJE – Zorica Brkić

PRASKOZORJE

Novi dan
se bojažljivo sprema,
kao zrelu dinju,
mesečinu mladu mrvi,
nabujalo sunce
na istoku čeka,
neumorno od radjanja
vekovima, hiljadama leta.

Da li spava na oprezu,
ili budan sanja ?
Tek, pred oči starcu,
kao bljesak, jedna misao sinu:
Mladost moja,
prodje za tren oka,
kao sunce što potisnu
mesec u daljinu.

Pa mu tuga preko lica pade,
ni mudrost ne može pomoći
da spoznaju nadje:
Što se sunce radja svakog dana ?
Što je uvek mesečina mlada ?
Samo  čovek,
jednom kad ostari,
mladosti se iznova ne nada.

Milujući uspomene
oprezno ko malo dete,
u sopstvenoj ispovesti
pritajen kao nedovršen san,
a kroz prozor odškrinut
napuklo je praskozorje,
iznemogla svtlost,
još kao da sneva…
Jednog dana,
zausti da kaže starac,
kada me mogućnost misli napusti,
jedino će ova, brojanica stara,
ostati da prolaznosti odoleva.

(C) Zorica Brkić