Још су Моцарт и Шопен
у давна времена
покушавали да звуцима клавира
дочарају врцаву игру воде.
Реке, потоци, водопади, мора, океани.
Жуборе, мрморе, гргућу, таласају.
Али, ко може да представи
игру воде тако савршено,
доли сама природа
у свој својој фантазми стварања.
© Зора Митровић
Томислав Милетић
НА КРАЈУ
Полако истиче све наше време,
примиче крају последња ноћ.
Нестају задње поноћне сене
и тихо гасне животна моћ.
Некима ће нови дан да дође,
свануће опет нове зоре,
теби и мени све ће да прође,
нестаће љубав, снови, морe.
Је ли ти жао што тако беше,
реци бар сада, не лажи, кажи.
Не бацај речи што само теше,
говори истину, себе не лажи.
Ни за чим ја не жалим,
у вечност идем ко шапат кише.
Једна ме жалост ипак прати:
зашто те нисам волео више?
Молитва последња када престане,
док задња свећа буде горела,
кад на тренутак све застане,
ти тада признај: јеси ли ме волела?
Кроз руже ћу ти опроштај дати,
кроз латице њене рећи ћу, тише.
Једна ме жалост у вечност прати:
зашто те нисам волео више?
© Томислав Милетић
МАКИ
Над Топлицом магле бдију
Тихо шуми река стара
Ја у срцу с пуно жара
Стално мислим на Марију.
Послала ми тужно писмо
Да одавно млади нисмо!
Не плаши се лепа Маки
Ни старења, ни првих бора,
Да остари мора сваки
Ко што свако мрети мора.
Терај бригу на весеље:
Испуњавај страсне жеље!
Сневај Маки снове фине:
Воли, грли, љуби страсно…
Не зна Љубав за године-
Шта је рано, а шта касно…
Јер док Усуд варке снује
Љубав срце подмлађује!
Страсно љуби, грли, воли-
Граби драга капи среће…
Што пропустиш после боли:
Душа хоће али тело не може и неће.
Живот живи док си лепа, слатка,
Свака брига нек ти буде кратка.
Драга моја, најдража на свету,
Не помишљај на старост и боре,
Ливада си у најлепшем цвету
Коју јесен не може да оре.
Бард не мисли о старости и смрти
Ни о чигри што је судба врти!
© Миљојко Милојевић
ПЕСМА ДИЈАСПОРИ
Дијаспоро широм света,
дал, Ти тамо нешто смета?
Туђе сунце, друга клима,
свиђа ли се Вама свима?
Дијаспора тугује,
мало се ко радује!
Кад за своје добро чују,
сви се томе радују!
Године су тамо дуге,
имају ли оне туге?
Без родбине и завичаја,
и наших лепих обичаја.
Дијаспора тугује,
мало се ко радује!
Кад за своје добро чују,
сви се томе радују.
Језици су непознати,
морају се савладати.
Неће Вам то лако бити,
морате их научити!
© Живко Беговић