МАКИ
Над Топлицом магле бдију
Тихо шуми река стара
Ја у срцу с пуно жара
Стално мислим на Марију.
Послала ми тужно писмо
Да одавно млади нисмо!
Не плаши се лепа Маки
Ни старења, ни првих бора,
Да остари мора сваки
Ко што свако мрети мора.
Терај бригу на весеље:
Испуњавај страсне жеље!
Сневај Маки снове фине:
Воли, грли, љуби страсно…
Не зна Љубав за године-
Шта је рано, а шта касно…
Јер док Усуд варке снује
Љубав срце подмлађује!
Страсно љуби, грли, воли-
Граби драга капи среће…
Што пропустиш после боли:
Душа хоће али тело не може и неће.
Живот живи док си лепа, слатка,
Свака брига нек ти буде кратка.
Драга моја, најдража на свету,
Не помишљај на старост и боре,
Ливада си у најлепшем цвету
Коју јесен не може да оре.
Бард не мисли о старости и смрти
Ни о чигри што је судба врти!
© Миљојко Милојевић