Још један дан и још 13 песама – Влада В.

Loading


Још један дан

И овај дан испуњен бреговима мисли одлази
Не желим га више ни по чему памтити
Èак ни као прост број свог животног календара
Поглед ми је јако мутан
Нема ни сузе да опере моје очи.
Истекла је та река суза исплаканих
Исплаканих за тебе .
Можда сам те јако желео
Можда је моја љубав попут свеће која изгори
И пуста капи врелог воска који пече руке.

Ипак ти си отишла
Насмејана, као да ми желиш поручити да сам ја тој који губи.
Успела си да се отргнеш од мене
Баш истог, оваквог кишовитог дана.
Смејући ми се у лице.

Однела си са собом све моје сузе.
И просула их у неку провалију остављених.
А имаш ли ти уопште душу
Или се поиграваш туђим душама
Као неком дечијом лоптом
Коју неки трн пробуши и време уништи.

Нека !
Уживај у својим победама .
И након овог пораза ја живим
Додуше згажен, као онај цвет у гори
Али тим цветом сам те даривао
Само си се насмешила и отишла
Оног кишовитог дана
Изгубила се твоја сенка
Иза завесе кишних капи

(C) Влада В.

Немој туговати

Немој за мном никад туговати, немој !
Ја понекад волим отићи, али не одлазим заувек.
Одем тамо где нема никаквих мисли,
Али ипак и тамо мислим на тебе.
Ти знаш, ти то јако добро знаш
И осећаш, осећаш како ти се упорно смешкам у лице.

Немој туговати за мном ни када ме не буде било,
Зар мислиш да ме туга може вратити ?
И док ти ове стихове пишем, ја се смешкам твом лепом лицу.

Немој за мном туговати и кад ти се не јављам.
Па зар мислиш да те могу заборавити ?
Ја не заборављам никад оне којима стихове пишем.

Немој туговати за мном, већ обуци црну свилену кошуљу
Ону коју си једном за мене обукла,
И стани пред ветар, нек лепрша и нек ти ветар мрси косу
Кад ја не могу, кад сам тако беспомоћан драга моја

И зато немој за мном туговати, нисам ја твоје туге вредан.

(C) Влада В.

Сећење

Не сећам се када сам те упознао
Али, зар је то у опште важно
Не сећам се ни твојих последњих речи
Па ко се сећа, речи које растанку воде
Не желим да их памтим, заборавио сам их.
Можда си их и ти заборавила.
Твој лик већ полако бледи у мојим очима.
Једино се сећам твојих очију
И твоје плаве косе
Твоје плаве очи су ме тада последњи пут гледале.
Још се сећам тог погледа .
Оног значајног погледа, када знаш да крај долази.
Ја то, тада нисам знао
Нити су моје мисли тада могле да замисле како крај изгледа.
Не сећам се више ни нашег последњег трена.
И да ли смо тада једно другом руке дотакли
Ако јесмо, не сећам се ни последњег додира.
И шта је сада то толико важно
Сећати се не испричане приче
Недовршене љубави
Зато нека сећање бледи, и нека се угаси
Једног дана, нећу се више сећати ни ове песме
Ни ових написаних речи .
Нека их заборав прекрије
Нека написана слова избледе, заувек.

(C) Влада В.

Тамо далеко

Знам, тамо негде далеко сада размишљаш
И сасвим сам сигуран да ме се сетиш
И да те помисао на мене, благо обузима
Размишљаш о томе како би изгледао наш сусрет
Да ли би небо било исте боје
Да ли би листови на гранама остали онако једро зелени
Размишљаш о томе да ли би свет био другачији
Можда баш онако каквог га у сновима желиш
Али ја не умем да офарбам свет
Знам само да ти напишем песму
И да ти прочитам стихове онако на уво
Како ја то добро знам, веруј ми
Свака изговорена реч клизила би твојим мозгом
И трајно се урезивала у твоју меморију
Да, баш то умем
Остављам ти сада да наставиш да плетеш мисли
Да у њима правиш цветове од емоција
А ја, ја ћу ти још који пут написати песму
И замишљати како ти је рецитујем на уво
Знам да би то желела.

(C) Влада В.

Игра мисли

Хајде да се данас играмо мислима
Да ја мислим на тебе, али бар мало и ти на мене.
И да нам се у тој игри, мисли сусретну
Додирну, помилују, загрле, заплешу.

Хајде да бар мало обојимо наше мисли
Знаш оним лепим бојама из природе
И мисли се могу бојити, знаш ли то ?
Тада постају лепше, јасније, искреније.

Хајде да те бар мало дотакнем у мислима
Да ти провучем прсте кроз твоју косу
Не знам колико желиш тај додир ?
Али и мислима те могу дотаћи.

Хајде да увежемо у чвор наше мисли.
Да нам се не загубе, залутају
Мисли које су спојене су сигурније, јаче
Не чекај дотакни ме у мислима, ја те очекујем.

(C) Влада В.

Шта нам може ветар ?

А шта нам може ветар ?
Само да разнезе пољупце на праву адресу !
Одзвањају те твоје речи у мислима мојим.
И питам се сада где си ?
Шта радиш ?
Да ли ме се сећаш ?

То сам ја !
Онај коме си једном шапутала у сну.
То сам ја !
Знаш, ја сам тај којем си рекла да смо ти и ја сродне душе.
Још памтим твоје изречене речи у овој измаглици заборава.

Боли ме твој заборав.
Један глупи крај, без поздрава.
Без речи збогом.
Као да није крај, а јесте.

А могли смо много тога.
Могли смо .
Могли смо да дотакнемо звезду
Ти и ја.
Да је украдемо с’ неба
И наместо ње оставимо наше иницијале.
Онда би на небу ма где били гледали сјај наших слова.
Тада ме никада, никада не би заборавила.
И не бих се питао да ли ме се сећаш .
Могли смо, а нисмо.

(C) Влада В.

И шта сад ?

И шта сад ?
Ти као да си ми љута ?
Па шта ?!
Ако, љути се, знаш, кад се љутиш ти си лепша.
Да, стварно си лепша.
Некако ти лепше стоји љутина.
И никада немој да престајеш да се љутиш !
Никад !!!
У инат !
Мени, себи, целом свету !

Кажу да љутина, утиче на изглед.
Прoleпшаћеш се !
Подмладићеш се !
А ја ?
Ма ко мене пита ?
Ја ћу ти помоћи да ти будем неко !
Неко, ко ће ти служити да избациш бес !
О да !
Ја ћу те мирно посматрати, нећу ти одговарати .
Нећу ти се супроставити.
А ти, ти ћеш се љутити на мене.
И тако, ти ћеш живети срећна, а љутита !

Само се прибојавам, коме ћеш се љутити
Кад мене више не буде ?
Јеси ли размишљала о томе ?
Или тада ћеш престати да се љутиш !
А до тада, ја сам ту за твоју љутњу .
Овде сам, хаде наљити ми се .
Шта чекаш ?

(C) Влада В.

Чˆаршаф од свиле

Вруће је !
Смем ли да легнем крај тебе ?
Не.. немам ништа на памети.
Само да легнем, тик поред тебе.
Да те покријем свиленим чаршафом
Онако преко стомака, како ти желиш
Да ти ноге буду гole.
Твоје прелепе ноге.

Смем ли да дотакнем твоју кожу ?
Твоју мекану кожу, само да је дотакнем.
Онако како ја умем, нежно, знаш ти.
Вруће је, јако је вруће.
Знам, нисам те пробудио, био сам тих.
Као неки лопов који се искрада .
Али нисам ништа твоје украо.
Јесам, само сам те додирнуо и покрио.

Идем, време је, искрадам се из твог кревета.
Остављам те онако заносну
Разбацану по постељи.
Са чаршафом од свиле умотаним у твоје руке.

(C) Влада В.

Незнаној девојци

Ко си ти незнана девојко ?

Да ли постојиш у овом свету тајни, у свету бесаних ноћи ?

Видим те ту негде у неком виртуелном свету.

Прођем истом улицом непрегледних замишљених сокака.

На трен засатанем, погледам твоје речи .

И као неки неуморни путник, наставим оним празним булеварима маште.

Не знам шта ми желиш рећи и из које приче ти долазиш

Али ноћас си ми отворила снове, дотакла моје мисли.

 

Па ипак, ја сада баш теби и о теби ове стихове пишем.

Као да те познајем, дуго, а тако јадно мало времена.

Да, ове написане речи ипак постоје .

И оне јесу написане само теби .

Знам рећи ћеш, све је ово само сан неки.

И покушаћеш да окренеш главу на другу страну.

 

Сном својим ћеш прекрити ове речи.

Заборавићеш једном свог виртуелног песника.

Који ти ове стихове ствара.

Али упамтићеш, да ти неко песме пише.

Неко, незнан, неко ко постоји само у некој чудној причи.

На таласима, бескрајних мисли.

(C) Влада В.

Говор ћутањем

 

Волим да говорим са тобом ћутећи !

Тада више кажемо једно другоме,

Тада знаш, шта мислим ја

И ја знам шта мислиш ти.

 

Лепа си, јако си лепа.

А кад ћутиш, онда си најлепша

Онда сијаш неким сјајем

Који обасјава моју потонулу душу.

Тамо негде на дну мог мора туге.

 

О да ! Јако ме добро познајеш

И знаш шта ти говорим и кад нисам крај тебе.

Свака моја реч ћутке упућена теби

Је толико јака, најјача, истинита, искрена.

Та моја реч плаче, о драга моја.

 

И сада ти ћутањем говорим.

А само ти знаш, значење тих речи.

Волим да говорим са тобом ћутећи !

Тада више кажемо једно другоме

(C) Влада В.

Мисли

Смешкаш се негде далеко од мене

И ко зна да ли ме се сетиш

Као онда кад си ме се сетила кад нико није

Знам рећи ћеш, касно сам се освестио.

 

И лето је обрисало све наше приче.

Летње ноћи су ноћи заборава

И ове мисли што сада ти шаљем

Залутаће у некој звезданој ноћи.

 

Да ли вреди да те мислима тражим,

Да замислим, како те држим за руку

Како гледам твоје очи

И посматрам руменило твојих образа.

 

А ти, ти ми се само смешкаш

Онако загонетно, лукаво.

И осећам у том трену како ме заводиш.

 

Како ти падам на кoleна

Као јелен погођен куршумом

Тамо, на прагу мојих мисли

И оном месту само нама знаном.

 

Не брини, устаћу са прага заборава

И отићи, тамо негде, где ме ветрови однесу.

А ти, знаш ти, добро знаш!

(C) Влада В.

Романтична

Ко си ти у ствари ?

Да ли постојиш на овом свету сломљених љубави ?

Да ли стварна, ти коју не познајем ?

Којој не знам ни име.

Ни глас нисам јој чуо.

Твоје лице никада угледао нисам.

Једино знам, да те могу видети у неком замишљеном свету

Негде где читам твоје речи и исписујем их теби.

И осећам тај твој замишљени лик, који ми казује,

Лице једне романтичне душе.

И док гледам, како звезде плешу небом.

И уплићу се као да желе да испишу реч љубав,

Ја сада своје мисли поклањам некој непознатој.

Оној којој ове ноћи исписујем звездама срце.

Романтична,

Да ли твоја суза коју пустиш због времена

минулих, има облик срца ?

Имаш ли свој пропланак жеља ?

Да ли у оку твом блистају звезде ?

Тражиш ли место где љубав почиње ?

Романтика је исплетена од туге.

И ако твојим мислима некада потече туга

Знај да ће ти та туга радост донети.

Онај ко није вoleо, тај тугу угледао није.

И срећна буди што ти кадкад, мисли лутају

пространствима маште.

(C) Влада В.

Твоје очи

Твоје очи, сад су тако тамне.

Не видим се више у њима.

Потонуо сам негде у њиховом пространству.

Мрачно ми је сада у твојим очима.

Нема сјаја, да ми показује путеве.

Да ми обасјава оне прекрасне ноћи

Кад сам се у парку под лампом огледао у њима.

Губим се у тами, тонем

Нема ме више, не постојим

Ја сам само изгубљена душа

Трагач изгубљене патње

За игубљеним сјајем једне најдраже.

 

Не, ја ти не тражим да се сетиш наше љубави.

Ја само желим да се склоним у таму.

Тама и ја смо љубавници .

Остави нас да се волимо .

Остави нас молим те .

 

И не знам зашто ти сада ове речи говорим

Кад ти и не желиш да их чујеш

Кад је свако моје слово за тебе нечујно

Кад је моја мисао само расплинут дим

И када сам ја у твојим мислима прича заборава.

 

Немам више никаквих мисли у себи,

Опале су као прво јесење лишће

Кад је ветар још увек топао

И кад се листови претварју у прах

Онај прах који нико не примети.

Остави ме да нестанем.

(C) Влада В.

Ако ме ти заборавиш

Знаш шта?
Ево пред свима ти кажем, упамти!
Нећу те заборавити, никада!
Ја не забораваљам оне које волим.

А ти?
Ако ме ти заборавиш?!
Ја ћу се правити пред свима да све је у реду.
Писаћу ти писма, стављати их у коверат.
Лепићу и маркицу на њима.
Сви ће мислити да их шаљем .
А ја, ја ћу свако оплакивати .
И бацати да га нико не пронађе.
Писаћу ти песме.
Знаш онакве, праве песме .
Баш за тебе.
Као оно ми се волимо, а други нам се диве.
И сваки дан, писаћу ти нову песму.
Нек мисле људи да је наша љубав вечна.
А после сваке написане песме, ја ћу плакати.
Отићи ћу на висораван.
И тамо ронити сузе, да ме нико не види.
Чˆак ни она птица која тужно пева.
Па ћу онда наредног дана на истој тој висоравни.
Понети песму коју си написала мени.
И заливаћу је сузама и њима јој чувати свежину.
О да, драга моја.
Свима ћу се хвалити како ми песме пишеш.
Нек мисле људи да вредим.
Нека ми се због тога диве.

Кад ме питају за тебе где си, ја ћу лагати.
Рећу ћу: она сада путује и мисли на мене.
Када ме питају каква си?
Ја их тада нећу лагати.
Рећи ћу им: она је дивна, она је чаробна.
Не постоји боља, неће се ни родити.

И онда ћу отићи негде, у мраку
И плакати над својим јадом.
И опет мислити на тебе!

(C) Влада В.

 

 

Оставите одговор

Your email address will not be published.