Суза и још 10. песама – Влада В.

Loading

Суза

Када би речи могле да плачу,
Ти би у свакој мојој речи осетила сузу.
Ону праву, ону која ти је пала на длан.
Ону коју си минутима вечности непомично гледала.
Сузу која се истопила на твом длану.

Гледам бесциљно, у неком незнаном правцу,
И тражим оне изгубљене не изречене речи.
Оне речи које раздвоијше твоју и моју мисао.
Прекинута мисао, изгубљена у сивилу живота.
Тамо негде, где се раздвајају срца.

Знам, да можда кадкад помислиш на мене.
У неком већ заборављеном свету.
Насмешиш се, окренеш главу и одеш свом животу.
Баш као што си одлазила и када заједно смо били.
И онај последњи пут, и онај наш задњи поглед.

Нисам слутио да је то био крај.
Ни ти ниси слутила, то добро знам.
А тај наш последњи дан био је толико шарен.
Као да је само време слутило наш крај.
И пружило нам све боје живота у том трену.

Не волим Јануар, некако је сив.
Испија из мог мозга све лепе мисли.
И оне најлепше што имасмо некада
Оне само твоје и моје, сакривене под неком звездом.
Која је изгубила свој сјај заувек.

Желим те заборавити, заувек.
Некако, ми то не полази у мислима.
Као да су моје мисли неки зид изградиле.
И тамо те скривају од мене самог.
Ја те стварно желим заборавити.

(C) Влада В.

Луталица

Данима, шетам парком овог мирног града
Долазим до једне клупе, оне ……. наше клупе.
На трен, застајем и непомично зурим у празну клупу.
И тај тренутак ме враћа, на оно наше прошло време.
У мислима својим, видим тебе, видим себе .
Видим те онакву, блиставу, са оним изазовним осмехом.
Види и себе задовољног, како ти додирујем косу,
Како своје прсте уплићем у коси твојој.
Смешим се, окрећем, одлазим …. одлазим заувек.

Морао сам отићи, знам да кривиш ме за све,
Испао сам кукавица, највећа до сада.
Само кукавице, беже у својој тами.
А желео сам да ти пружим нови живот, нову наду.
Осећам да си сада срећна и онако насмејана .
Да поред себе немаш кукавицу, већ правог човека.
Који милује твоје косе и никада не напушта,као ја.

Зато сам и отишао, зато јер јесам слаб.
Толико слаб, да бринем о теби, толико јадно слаб.
Немој ми замерати, ове речи казују, мој живот.
Тај живот е, моја ти……. са мном ниси могла имати никада.
Живот, уморног путника, путевима бескрајних мисли,
Протканих, изгубљеним ћилибарима среће.
Немој замерити овој луталици живота,
Неко се роди, да кроз живот људе води,
А неко да кроз живот бесомучно лута.

(C) Влада В.

На литици

Ти и ја, на некој литици живота, стојимо непомични..
Кише и снегови нам спирају лица, наша .
Стојимо и гледамо једно у друго.
А ипак ми се не видимо, не чујемо.
Говориш ти, говорим и ја, речи које иду у амбис.
О знаш ли како пече ћутање твоје, ћутање моје.
И сваки дан, пролази ко вечност .
Чˆекајући, већ давно заборављене речи.
Заувек изгубљене и сасушене сузе.
Угашени сјај у очима.
Све то јако боли, на некој литици живота.
Прибојавам се дана заборава.
Кад у оној свесци исписане речи избледе.
Кад се слова само назиру.
И кад пожутели лист папира сакрије све знакове.
Оних речи које су нам живот означиле.

Не, ја ти више никакве риме писати нећу
Папир којим пишем више не прима слова.
И оловка је потрошила своје боје.
Уморне мисли потискују ми речи.
Зато стојим на некој литици .
И гледам у празно и гледам у завршену причу.
Причу којој сам видео крај.
И реч последња не изречена.
Изгубљена у плаветнилу живота .
Никада више пронађена.
Никада више.

(C) Влада В.

Како ?

Како да ти снагу дам, за она предстојећа времена,
Како да усмерим своје мисли и покажем ти путе,
Кад ти то не желиш, не умеш, не схваташ.
А тако ти желим осветлити путе, умирити мора
Да у свако време мирно путујеш, сигурно пловиш.

Како да ти покажем светлост, за ноћи бесане
Како да уберем онај најлепши трешњин цвет,
Кад ти то не желиш, кад не схваташ .
А тако бих желео да те цвећем украсим
Да ми будеш лепа, најлепша љубави моја.

Како да свет променим онако како теби прија.
Како да дотакнем и уберем ти радост живота
Кад ти не желиш да чујеш моје речи
А тако бих желео да ти сваког трена песме пишем
Да те у њима милујем седефним речима.

Освести се љубави моја, теку улудо сати.
Схвати моје речи, овог понизног створа
Да ти желим изградити мост до мојих мисли
Да ти пружам испоснеле руке уморне
Да те сачувам од таме овог света.
И загрлим, јако најјаче у најсветлијој ноћи.

(C) Влада В.

Жито са шлагом

Знам, далеко си од мене
А близу смо једно другом,
Тако близу да ни сами не слутимо
Да смо ту, једно уз друго.
А колико пута данас помислим на тебе.
Колико пута изађем на улицу и гледам
Гледам у правцу у коме живиш,
Као да те желим видети у том бескрају
Али не успевам, нека тама ми савлада очи

А хоћеш ли ми рећи како изгледаш ?
Какве су твоје очи ?
Да ли је твој осмех, баш онакав
Онакав каквог сањам у свом јутарњем сну.
И маштам о твом додиру о твојим рукама.

Помислиш ли и ти на мене ?
Сетиш ли се да постојим ?
Да ли и ти мене замишљаш ?
Долазим ли ти у снове ?
Желиш ли да и ти видиш моје очи ?
Дотакнеш моје руке.

Сетиш ли се оне приче, оне наше приче.
Приче о,, житу са шлагом,,
Боли ме, јако ме боли то што не разликујем сан од јаве.
Што се препустим неким дечачким мислима.
Што не умем, да зауставим своје уморне мисли.
Немој ми зато замерати.
Сети се само,, жита са шлагом,,
Ту смо ти и ја тако близу једно другом.

(C) Влада В.

Данас теби ову песму пишем

Данас теби ову песму пишем
Баш теби, ти која је читаш
И док смишљам речи ове песме
Ја ти се неуморно смешим …

Да, баш ти желим рећи
Како је један соко прелето
И како се један мали пас умиљава
А ја се и даље смешим…

Март, је помало месец туге
Али немој се тугом играти
Већ се и ти само мало осмехни
Овом сунCу што ти зраке пружа

Остави онај тужни израз лица у зимски ормар
И покри га мирисом лаванде
Нека остане ту до наредне зиме
За неке тужне зимске дане.

А ја данас теби ову песму пишем
Да ти пошаљем прегршт лепих мисли
Да ти поклоним тек пробуђени цвет
И само измамим један мали осмех.

Отвори зато нови прозор живота
Угледаћеш неке нове слике
Урамњене, рамовима мисли
Оних мисли, који ти сад изазивају осмех.

(C) Влада В.

Изгубљена љубав

Сунце ми је јутрос отворило очи
Не могу да спавам кратке су ми ноћи.
Мисли моје сада враћају ми снове
Рађају у мени неке ране нове.
Само кад се сетим, оног лепог лика
Што ми душу узе, та љубав велика
Помислим у трену да све то је казна
И да живот даје обећања празна
Када сам тебе лудо завoлeо
И никад те нисам ни у сну пребoleо.
Погледом у празно тражим твоје очи
Без душе ми тешко, срце ће да искочи.
Сећаш ли се оног врло чудног дана
Када тебе тада допратих до стана.
Руку си ми дала, загрлила страсно
Ни слутио нисам да већ било је касно.
Да више се никад ми нећемо видети
И престати једно другом се свидети.
Не ја за твоју љубав не желим да молим
И више и не знам да ли те ја волим.
Ил’ ми само мисли мојим мозгом лете
Сећањем о теби ти блистави цвете.
Пролазе сад дани, постајеш далеко
Ја знам да сада о теби брине неко.
Кад ја нисам знао да ти руку пружим
Да наша два срца тада удружим
Нека ти је срећно где год да си сада
Знаш да туга увек са мном влада.
Шта ће теби човек тако бледог лика
Угасла је наша љубав велика.
Прочитај и баци ове речи моје.
Знам да имаш сада ти ставове своје.
Презир према мени што отидох тада
Без збогом без речи, тако изненада.
Зато сада без душе, ја јутрима лутам
Своје мисли не могу да спутам.
Опрости ми Боже, не желим да пати.
Ни од тебе тражим да се мени врати.
Понизно ја молим тебе баш сада
Нек је срећа прати као и некада.

(C) Влада В.

И ветрови плачу

Што си тако тужна пријатељице моја ?
Питаш ме одакле ја то знам ?
Тугу од мене сакрити не можеш.
Твоју тугу донели си ми ветрови .
И ветрови причају своје приче .
И ветрови плачу да ли то знаш ?

Ветрови причају најтужније приче.
Ја знам језик ветрова, ја слушам њихове приче.
Те ноћи, шетао сам улицама мисли.
Претпролeћно вече, било је украшено играчкама тишине.
У даљини заучуо сам тужну музику
Била је то музика ветрова
Она музика чије тактове је написала твоја туга.
Те ноћи, ветрови су ме окружили
Онако, као кад деца започну своју игру.
И додиривали моје лице и топили га сузама.
То су биле твоје сузе, моја пријатељице.
Осетио сам их на свом лицу.

Изађи на морски жал, изађи.
Стоји поносно ка пучини мора
И смеши се, смеши .
Осетићеш како ти ветрови мрсе дуге косе
Како ти раскопчавају црну свилену кошуљу
Како ти бришу сузе.
То ти ја шаљем ветрове, да ти умију мисли.
Да ти врате осмех, смеши се, смеши !

(C) Влада В.

Луна

Ја те не познајем, али те осећам,
ту негде на овом звезданом небу, постојиш.
Стварна си, истинита, са насмејаним лицем.
Са тугом у очима и зеницама месечевог сјаја.

Луна, не бој се туге, она је путоказ твој,
Она те води ка твом острву среће.
И свака кап сузе која се скотрља низ твоје лепо лице
Има снагу јаке љубави твоје .

Незнана, замишљам како гледам твоје очи
Како имају неки чудан сјај,….. блистав сјај.
Замишљам и осмех твој, загонетан.
И тако, тако јако заводљив.

Луна, знаш ли да си чежња мушких срца ?
Оних питомих, који би да провлаче прсте кроз косу твоју.
Да ти врховима прстију, скидају сузу.
И милују твоје нежне руке.

Никада те видео нисам, али осећам те ту негде .
Ту поред мојих мисли, оних које круже
Оних који се на трен дотакну са твојим мислима
У овом бестежинском стању наших емоција.

Луна, радуј се, радуј се и туга је кадкад радост.
Твоја туга само спаја људе.
Дотакни ону звезду Луна, дотакни је.
И не осврћи се никада за изгубљеном прашином живота.

(C) Влада В.

Данас само ћутим

Данас само ћутим, и ни речи не проговарам.
Повремено уздахнем, онако дубоко
Па окренем главу, према тамном углу моје собе.
И затварам свој поглед у тами.

Данас ми тама треба, светлост ми данас смета.
Склопљене усне моје, сада ћуте.
А ја данас усне своје затворене држим.
И причам, затворених усана.

Питају ме, а зашто ја данас ћутим.
Слежем раменом и не знам, не знам зашто.
Да ли због ње и њених зелених очију.
Или се само васиона поиграва мислима мојим.

Ех, када би она знала да су моје речи данас мртве.
И да ћу је ноћас опет сањати .
Можда би ме натерала да проговорим.
Можда би рекла да заувек ћутим.

Данас само ћутим, и ни речи не проговарам.
Данас су моје мисли умрле.
У овом суморном априлском дану.
Ја у тами тражим спас.

(C) Влада В.

Пијан сам

Пијан сам,
пијанство је моја срећа
Али не драга моја од алкохола,
не, …алкохол ме не може опити
Пијан сам од љубави која умире у мени,
И ту негде се сакрило пијанство мога бића
Дубоко, дубоко, дотиче моју душу.
Моју поклоњену душу, поклоњену њој.
Некада давно, једног прoleћа.

Ја нисам онај пијанац што се тетура улицом,
Моје пијанство је сакривено у мени.
Тамо где га нико видети не може
Тамо где се не може ослушнути.
Тамо драга моја где тебе нема.
У тами мог тужног уплаканог бића.

Пијан сам, много сам пијан
У овој ноћи кад су облаци сакрили звезде
Моје срце запљускују таласи туге.
И праве га пијаним, тако пијаним.
Пуштам га да потоне у овој ноћи без звезда
Да звезде не виде, олупину мог живота.
Тамо на дну мора туге.
Пијан сам…

(C) Влада В.

Оставите одговор

Your email address will not be published.