Раскршће и још 14. песама – Влада В.

Loading

Раскршће

На раскршћу неког тајновитог пута, надвио се живот мој.
Покушавам да пронађем правац којим треба ићи.
И у тој жељи стојим на раскрсници овој цео живот свој.
Погледам увек сваки правац и као да ћу кренути, али ту остајем.
И стојим овде, годинама, неодлуèан и сав помућен.
Који правац је мој, а који ме води у понор.
И тако у бескрају, својих размишљања, ја стојим ту.
Стојим, старим и сваког дана све мање наде да кренем.
Можда ћу на овом раскршћу остати заувек .
Можда ме једном у свитање, када небо поцрвени,
Натера сила нека, да кренем.
Кренем правцем без повратка, у свитање црвеног дана.

(C) Влада В.

Једном

Једном када угледам звезду плаве боје на небу.
И кад ме у ноћи позове онај глас небески.
Ја ћу само теби одмахнути драга моја
Онако нежно и тихо, са мојим питомим погледом.
И ако угледаш једну моју сузу.
Знај да је сав мој живот стао у њу.
И да си ти та суза, суза мога живота.

И немој жалити за мном, и немој туговати.
Јер не тугује се за оавквим човеком сетне душе.
И немој, молим те пустити сузу.
Не пуштају се сузе за људе просте душе.
Буди јака, као да ме никад ниси знала
Само те једно молим, да чуваш песме моје.
Јер оне су песме твоје.
И знај да су писане душом, коју сам ти даривао.
Чˆовек се само једном рађа и поклања срце и тело.
Не драга, ја ти поклањам душу која ти песме пише.
Песме које те чекају целог живота мог.

И немој туговати за мном, већ срећна буди.
Онаква какву те познајем.
Са осмехом и бисерним зубима
Са погледом, најпитомије срне.
Са прелепим лицем које угледах.
Лицем које носим у мислима својим.
И буди ми срећна у животу свом, јер то је срећа моја.
Драги анђеле мој, немој жалити за мном.

(C) Влада В.

Молим те

Молим те остани ту у сновима мојим.
Ту поред мене,ту ти јесте место.
Да те бар у сновима својим, загрлим јако.
И да шапућем ти речи какве само ја знам.
Молим те остани у мом сну.
да те волим онакву какву сам те први пут сањао.
Само те желим онакву какву те је мој сан направио.
А у јави припадај њему, јер јава припада том човеку.
Чˆовеку који те грли и љуби на раскршћу стварног живота.
И желим да те љуби он, јер онај ко те сања
пољубац свој у сну изгуби.
Ти лепа жено Анђеоског лица подари ми бар још један сан.
И кажи ми у сну том, да останем у њему,
јер сањалице су људи тужног живота.
И негде у смирај дана, кад са јастука свог подигнеш главу,
знај да си у нечијем сну и да тамо неко тебе чува
као што се чувају Анђели.
Молим те остани још мало у мом сну.

(C) Влада В.

То си ти

Она звезда на небу што најлепше сија у мраку,
Онај прелепи планински цвет који је Бог створио,
Онај поток што жубори, са кристалном водом,
Онај драги камен ископан са дна земље,
Она дуга на небу, прелепих боја,
Онај анђелски водопад, најлепши на свету,
Оно наранџасто сунце на небу, што сија,
Онај топли ветар што најлепше милује лице,
Онај месец прелепи на небу што осветљава путе,
Онај најлепши бисер у мору из највећих дубина,
Онај сан који сањам данима,
Онај прелепи лик који угледах у свом животу,
Оно, све што набројах, све то си ти.

(C) Влада В.

Ако икада пожелиш

Ако икада пожелиш да будем твој, ја стојим на литици живота и пружам ти
руку.
Само кажи, ти мој, ти мој буди и ја ћу ти прићи и силно те ставити уз
себе.
И вoleћу те како те никада нико није вoлeо, и како само ја вoлeти знам.
И љубићу твоје прелепе очи и брисати им сузе од радости потекле.
И дариваћу ти срце своје, онако како ти даривах своју душу.
Јер ти си један најлепши сафир на овом свету и ја ћу се бринути о њему.
Зови ме и реци ми да ме желиш, ја те жељно чекам у свом сну.
И ако будеш пружила ми своје чаробне руке, ја ћу их миловати образом
својим.
Љубићу твоје лице умивено росом и љубити твоје предивне усне.
А ја те желим и надам ти се, онако јако како само ја могу желети.
И желим да те имам, онакву какву те угледах, недавно.
Ако желиш погледај очи моје, и оне те бескрајно желе, желе да те виде.
Да угледају очи моје тебе и упију те сву чаробну и најлепшу.
Ако твоје срце, пожели да милује моје, само ме позови.
И ми ће мо спојити наша срца два, и дати им да се бескрајно љубе.
Кажи ми најдража моја, кажи ми да ли желиш мене.
Мене онаквог каквог си ме пожелела имати, онаквог сатканог да те воли.
Да те љубављу успављујем и пољупцима будим.
Да причам ти најлепше љубавне приче и песме ти пишем.
Ако пожелиш, са мном имати срећу, знај ја ћу ти је дати.
Да те наша, твоја и моја срећа милује живот сав док ме буде.
Да ти срећу створим, кад и мене нема, само ме позови.
Ти најлепши цвете из рајске баште, реци ми и ја ћу ти доћи.

(C) Влада В.

Када се пробудиш

Када се пробудиш из овог сна
и протрљаш твоје прелепе очи,
схватићеш да сам ја неко
ко није красио твоје ноћи.

И онда ћеш окренути у страну
твоју прелепу главу,
и казати себи да ја нисам
нико ко заслужује твоју славу.

И пружићеш руке, љубави правој
а мене одгурнути у ноћи
и рећи ми да одем одавде
и да поред тебе нећу проћи.

На песку поред реке, напиши име моје
јер талас који наиђе обрисаће њега
као да никада било и није
на крају, крај ће доћи свега.

(C) Влада В.

Не

Не, немој ми рећи да Дунав љуби море, тамо на раскршћу света.
Кад Дунав, гледах оног дана у очима твојим.
И немој ми рећи да је сунце нека планета која сутра одлази,
Кад је сунце оног дана миловало лице твоје.
И опет ти кажем да звезде на небу нису далеко.
И да их твоја рука додирнути може, само ако је пружиш њима.
И кад мрак падне, у твом великом граду.
Погледај на небу, звезде ти поруку пишу, само је прочитати требаш.
И немој мислити да те речи не постоје, већ су оне речи из јаве.
А сутрадан, кад јутро осване и кад небо буде у боји плавој
Ти погледај онај облак, далеко, далеко, који на југ одлази.
И махни му рукама својим нежним и пошаљи га на пут ка звездама.
Да им пошаље писмо твоје које звездама пишеш.
И са неба ће у наручје твоје пасти цвет, који заливати требаш.
Цвет који ће се радовати лепом твом лицу, и миловати те мирисом својим.
И немој рећи да свет наде не постоји, он је ту у мислима твојим.

(C) Влада В.

Где сам и шта сам

Где сам и шта сам.
Да ли припадам овде где јесам или тамо где нисам.
Али осећам да припадам тамо где море љуби небо.
У плаветнилу бескраја, на хоризонту златне боје.
Тамо где ме чека рајска птица, да отпева ми последњу песму.
И чекам тај позив и не знам када ће доћи.
У постељи својој, склупчан у мрву,
Сваког јутра отворим очи и гледам у бескрај наде.
А кад дође тај дан и кад у јутро рано,
Погледом испратим свој дом и дотакнем још врућу постељу своју.
Постељу своју, мог најбољег друга.
У очима мојим угасиће се сјај, а душа моја поклоњена остаће.
Погнуте главе, корака лаганог, у правцу сунца.
Корача, неко ко не зна добро своје путе.
Корак сваки, без трага, као сенка сунца у Мају.
Путник без пртљага, са свежњем папира у руци.
Већ пожутелих папира, написаних срцем својим
У плаветнилу бескраја, ка хоризонту златне боје.

(C) Влада В.

Земља далека

Стојим под сламеним кровом у земљи далекој.
И посматрам кишу која, се слива низ трску.
Како киша све јаче и јаче лије, тако сећање моје умире.
Сећања рана, на неке давне дане бришу капи кише.
У некој земљи далекој, мој ум се празни, као пешчани сат.
А лице моје преплануло од сунца, сваки дан све више се суши.
Прсти ми дрхте и као да желе да дотакну капи кише.
Баш као да ће та киша освежити моје испоснеле руке.
Али и ове руке изгубиле су моћ живота .
Па се без снаге и воље враћају ка мом стомаку.
Киша лије све јаче и пркоси мом погледу.
Као да ми не да, да гледам далеко, већ ме опомиње.
Да мој поглед не сме више досезати пределе далеке.
Нагнуо сам главу, сео у столицу од трске.
И гледао у кишу, једини мој видик у земљи далекој.

(C) Влада В.

Знам

Не видим те, не чујем твој глас данима.
Али знам шта радиш и знам да се претвараш међу људима.
Знам да те пече. Знам и то да си ми љута.
Али зар не помислиш, на лепе дане, зар не помислиш на наше приче.
На оне три предивне шетње у стварном свету.

Ја знам да понекад заплачеш.
Не немој плакати за мном. За мном нико не плаче.
Не плаче се за скитницама живота.
Некад помислим да у исто време радимо исте ствари.
Да у исти минут неког дана плачемо.

Ја те за љубав нећу молити, за љубав се не моли.
Љубав је једино осећање које само мозак може сазидати.
И знај да ништа изгубила ниси што ме у твом срцу нема више.
Знај да сам неко сасвим обичан, најобичнији у твом животу.
Јер људе као мене, можеш свуда пронаћи.

И једног дана, кад сунце на небу зарумени.
И кад истом оном стазом, где шетах са тобом.
Прође моја сенка сасушеног лица и погнуте главе.
То ћу бити ја, али ме ни тада препознати нећеш.
Тада ће твоје лице засјати и бићеш најлепша.

И знам да ћеш тада бити срећна, јер срећу човек сам бира.
Крајичком ока, погледаћу твоје лепо лице.
Бућу срећан, због твоје среће.
Проћи ћу тихо тик покрај тебе .
И отићи у вечност као скитница живота.

(C) Влада В.

Киша

Данас ми је киша најбољи друг
Плачемо заједно и стварамо море туге.
Одбачен, отргнут на пучину истине.
Ја у киши сакривам своје сузе.

А желео сам само да створим свој мир.
У немирној дубини моје душе.
И желео толико да руку пружим
И први пут дам своје испоснеле руке.

А желео сам да ти поклоним стихове живота.
Да поклоним лепе речи.
И изрекнем оно што никоме рекао нисам.
И напишем ти најлепше стихове теби написане.

Погледај у небо, молим те, погледај.
И види свог анђела чувара.
Види како плаче, заједно са кишом.
Погледај, ако уопште више желети га гледаш.

И окрени се и иди, иди свом животу.
Радуј му се, јер створена си за радост.
А свог анђела чувара остави на небу.
Пусти га да плаче са кишом и прави море туге.
Јер анђели чувари су створени да живе тужни.

(C) Влада В.

Плави цвет

Не познајем те, не знам ништа о теби,
Само знам твоје име.
Ни ти мене не познајеш и никад ме срела ниси.
Да, само једном и тада ме у очи гледала.
И тада и једини пут у овом животу,
Као да сам те знао из неких својих прича.
Као да сам онај цвет за тебе убрао.
Онај цвет, који си једном у свом сну добила.
Тај цвет сам ти ја даривао.
Сећаш ли се тога сна или се сви лепи снови, забораве.
Ја своје снове памтим, ја их бележим.
Моји снови су као нека кривудава река,
Река плаве боје.
Моји снови су плаве боје.
И цвет који сам ти даривао у сну, био је плав.
Волиш ли цветове плаве ?
Ако волиш, ја ћу их поново убрати за тебе.
И даривати их у неком новом сну.
Ставити ти цвет, на твој перјани јастук.
И твоје снове обојити у плаво.
А знам, да ћеш уживати у таквом сну.
Некада су снови лепши од јаве.
Јава, често поквари снове.
Зато сањај, сањај лепе снове
И нека ти у њима цвеће стално на јастуку стоји.
Баш онакво цвеће које сам даривао.

(C) Влада В.

Избачен из срца

Ако си пожелела да ме избациш из срца твога.
Молим те уради то нежно, лагано.
Буди и тада нежна какву те знам.
Само се сети кад си ме ставила у срце своје.
Е таква буди када ме из њега избациш.
Мање ће ме бoлeти и мања ће ми бити туга.
А знам да ме ни тада поврeдиtи нећеш.
А кад у срцу твоме останем последња искра.
Њу не дирај,јер је то искра живота твога.
И да сво море исцрпеш, остави последњу кап.
И кад сву Свету Воду потрошиш,остави последњу кап.
А ја ћу испарити из мисли твојих.
И не бој се нећу ти више у њима бити.
Али знам да ћеш имати срећу.
И сетити се мојих првих речи.
Да ја у твој живот дођох да те усрећим.
Јер када ме избациш из срца свога.
Ја ти остављам срећу.
Узми је и стави на груди своје.
И чувај је и недај је ником.
И онда се сети мојих првих реци.

(C) Влада В.

Твој глас

Тог дана уочи Српске Нове, чуо сам твој глас.
Тог дана желео сам да те чујем.
Тог дана туга казивала је мом срцу, да ћеш ми доћи.

И дошла си, стварна . Зазвонио је твој телефон.
Твој глас украшен топлином, добово је мојим срцем.
Лепши глас нисам никада чуо. Ох да ли је стваран.
Или моја фантазија измишља тебе и све око тебе.

Да ли знаш да су се моје руке тресле од среће.
Да ли знаш да имаш глас виле.
Да ли знаш су виле не стварне

Опија ме моја фантазија, мој мозак лагано умире.
Умире у остварењу своје фантазије.
А можда је све ово сан, из кога се не желим пробудити.
Некад је лепо остати у сну.

Погледај ове редове ових мојих речи.
Погледај и кажи да ли си стварна.
Погледај и кажи ми да си ти само једна моја фантазија.

(C) Влада В.

Јутро

Јутро, хладно, мраз је напао прозоре.
Отворио сам очи и угледао светлост дана.
Нешто се десило. Мој сан се прекинуо.
Јава је оборила мој сан. Али како?
Зар само једним обичним отварањем очију?
Зар овај сан није могао да још потраје?
Бар само још једно зрно наде и песка.
А тако ми је било лепо у сну !
Све је било као у бајци.
Све је било тако стварно.
Али бајке су само бајке, а моја
Фантазија је само једна обична фантазија.
Тако сам тужан.
Ко ми је украо сан?
Зашто ми не врате украдено?
Само, само још неки сат, минут, секунд.
Устао сам и сео на кревет.
Погледао у правцу прозора.
Напољу хладно, зима стеже срце.
Хоће ли га сломити?
Да ли је оно већ сломљено?
Ко ми је сломио срце?
Пошао сам ка вратима, отворио их
И отишао на пут без циља.
Сна више нема, очи су се отвориле.
Ледени дах . Све ледено.

(C) Влада В.

Оставите одговор

Your email address will not be published.