Једног дана кад падне први снег и још 14. песама – Влада Васиљевић

Loading

Једног дана кад падне први снег

Једног дана кад падне први снег
Ја ћу бити једна пахуља.
Ти ћеш својим лепим дугим прстима.
Узети снег са гране магнолије и ставити га на длан.
И нећеш ни знати да сам ти ја на длану.
А та пахуља ће се истопити на рукама твојим.

И нека се истопи, пахуље не трају дуго.
Као што наша љубав беше кратка.
Једино што остаде то је тај траг у животу.
И тај траг се ника избрисати не може.
А пахуља та само ти једном у животу.
На твој длан падне.
И само је тада можеш држати у руци.
Само тада, само један трен.

А кад ти се пахуља та, на руци истопи.
Зазвонеће звона, Саборне цркве.
И сетићеш се мене, кад угледаш воштане свеће.
И плакати, плакати за мном.
А нико тада неће знати зашто сузе пусташ.
Само ти, само ти .
И пољубићеш свећу.
И молити се Богу за мене, као што се
Мољех и ја сво време за тебе.

Сузе твоје и сузе које рони свећа,
Стапаће се заједно у песку
И причаће причу из нашег живота.
Не испричану причу, не довршене речи.
Прекинуту, ни за шта, ни због чега.
Погледаћеш у небо и тражити исту пахуљу.
Ону која ти се истопила на руци.
А пахуља та само ти једном у животу.
На твој длан падне.
И само је тада можеш држати у руци.
Само тада, само један трен.

(C) Влада В.

Да те имам

Да те имам ко што немам,
Ја бих због тебе ону зведу дотако,
Ону што гледасмо је у сновима својим.
Сећаш ли те плаве звезде ?
Не заборави је никад.
Ни тада када мене заборавиш.
Ни кад од мене не остане ни прашина.
Ни онај траг у трави који заједно прависмо.

Да те имам ко што немам,
Ја бих ти миловао снове.
И убрао цветове за венац од цветова.
И њиме бих ти окитио косу.
Оно цвеће што само за тебе расте.
Што гледасмо га на пропланку оном.
Не заборави ни те цветове.
Ни тада када мене заборавиш.
Ни кад од мене не остане ни прашина
Ни онај траг на кеју који заједно прависмо.

Да те имам ко што немам,
Ја бих ти дао своје срце на длан.
Онако како га ниједној даривао нисам.
Да те воли како оно вoleти уме.
Да свака кап која њиме протиче.
Исписује мојим крвотоком твоје име.
Не заборави то никад.
Ни тада када мене заборавиш.
Ни кад од мене не остане ни прашина.
Ни онај траг у трави који заједно прависмо.

(C) Влада В.

Зашто патиш ?

Зашто толико патиш душо моја ?
И да ли је патња твоја судбина ?
А кад помислим на твоје насмејано лице.
Које угледах једног мартовског дана.
У непрегледној маси људских лица.

Сетим се твојих радосних очију .
Оних истих које сада плачу .
Истих очију које сада не могу видети.
И обрисати им сузе својим дланом.
И свој образ ставити уз твоје лице.

Гледам у пешчани сат свога живота.
Али не могу зауставити бар неко зрно песка.
Да покушам да успавам време .
И зауставим твоје сузе.
Једину тужну реку овог света.

И дао бих ово мало свог преосталог живота
Да ти могу избрисати време туге.
И да твоје сузе буду само радоснице.
Али не могу, немам снаге.
Да победим твоју бол.

Тако јаку, тако снажну.
Да јој никако не могу прићи.
Твоју бол, јачу од свих урагана,
Твоју бол, која мени чини бол.
И ломи ме као што се таласи ломе о сиве стене
Мог немоћног живота.

(C) Влада В.

Сјај у очима

Да ли се гаси сјај у очима нашим ?
Да ли твоје око више сија?
Не видим га, далеко је од мог ока.
И све даље и даље, као да наше очи беĹľе.
Као да је сјај, који у њима беше , изгорео.

Више се не сећам твојих очију.
И твој лик полако излази из мог мозга.
Можда те некада сретнем у твом великом граду.
Можда једном прођемо истом стазом живота.
И наше се очи тада угледају.

Не, препознати се оне неће, знај зато што у њима неће сјаја бити.
Оног истог сјаја у очима, на обали Дунава, где се упознаше.
Е тај сјај у очима нашим, баш он се угасио.
И као да је шибица, која га је некада запалила.
Потонула у Дунав, поквасила се и заувек остала на дну.

Да ли ћеш ме тада у оној непрегледној маси људи препознати ?
Да ли ћу и ја тебе угледати, као што те угледах оног дана.
На оној нашој станици живота.
На оној станици првог нашег састанка.
Састанка, који остаде само сећање.

А када једном млади багрем постане старац.
И кад његов мирис изгуби свежину.
Тада ће сећање наше избледети.
И у мозгу твоме и моме , ми нећемо бити.
Као сан, који се заборави после буђења.

C) Влада В.

Ово није бајка

Знам рећи цес све је то бајка.
Она бајка коју ми помињеш у својим причама.
А твоје приче и твој глас одзвањају у мислима мојим.
И кад отворим очи у овом прекрасном дану,
Ја угледам твој лик, и чујем твој глас .
И чујем твоју причу, сву некако мекану.
Мекану као перјани јастук, који се угиба, под цветом руже на њему.
Лепо је слушати те, још лепше гледати.
Јер поглед сваки, плете нову причу.
Ону причу, коју си некада сневала.
Ону, коју стално имаш у својој глави.
Ону коју ретко изговараш у свом животу.
Те речи, се пишу очима.
Знаш, очи су најбољи писци овог света.
Очи пишу најлепше песме и приче.
Ја верујем очима твојим, и читам твоје речи.
Не ово заиста није бајка.
Ово је она најлепшим словима испричина прича.
Твоја прича, сва најнежнија, а тако јака.
Зато кажем ти причај ми своје приче.
Ĺ˝елим да их имам у свом свету.
Свака твоја нова реч, мој свет чини лепшим.
Ја желим да их чујем.

(C) Влада В.

Светосавска црква

У твом граду, у маленој цркви.
Ја упалим свећу за тебе драга.
И молим се драгом Богу.
Да ми те заштити сада.

И не видим те и не чујем више.
И твој лик у мом мозгу бледи.
И уз мирис воштаних свећа.
У тами цркве срце ми се леди.

А тако те желим видети тада.
Ту покрај себе само бар мало.
Јер живот је кратак и време ми иде.
И све мање и мање нам се дало.

Зато Бога молим.
Да те бар још једном угледам само.
Ту негде крај реке у твоме граду.
И да тада једно другом руке дамо.

У маленој цркви уз мисрис свећа.
Ја излазим напољу лагано.
Окрећем главу и погледам цркву.
И надам се да ће од Бога бити дано.

(C) Влада В.

Илузија

Када једном отвориш очи и подигнеш главу, са твог лавандиног јастука,
Сети се мене.
Када крочиш кроз живот сигурно и снажно,
Сети се мене.
Када пожелиш, да помиришеш, најлепши цвет,
Сети се мене.
Када одеш у неке земље далеке, опет
Сети се мене.
Ја сам тај, који се налази, на небу, она звезда која слабо сија,
Ја сам тај који се налази на бескрајном хоризонту, морског плаветнила,
Ја сам тај, који тик уз твој јастук, чувам твоје снове.
Ја сам тај који постоји, у мислима твојим.
Ја сам тај, кога је Бог послао, да чува твоју машту.
Сети ме се понекад, то веруј ми не боли.
Сети ме се када смо зајдно снове плели.
Сети се оног потока среће који заједно гледасмо.
Сети се оне сузе која ти је миловала лице.
Сети се оног извора нашег живота који је пресушио.
Сети се мојих речи.
Сети се оних бескрајних тужних прича.
Сети се да сам само ја желео да те слушам.
Сети се да сам ја тај који не постоји.

(C) Влада В.

Празни путеви

И још пролазим туда где заједно некада ходасмо ти и ја.
Поглед ми је сада празан, али сећање не бледи.
Још осећам мирис твој, када те оног дана загрлих.
И још осећам додир твоје руке која ме дотакла.
А време пролази и незнам где сада да гледам.
Да ли у онај пут којим смо трагове оставили.
Или у небо плаво на коме облаци пишу твоје име.

Све је тако тужно, тужни су путеви наши.
Што се тако наједном раздвојише у ноћи.
И лутају сада у пејзажима самоће.
Одбачени један од другог, ти празни путеви наши.
Чˆекају наше кораке, који неће туда проћи.
У бескрају наде, туга налази наше путеве.
Да ли и ти тугујеш за путевима нашим ?
И помислиш ли да смо могли туда заједно ићи?
Или ти понос твој мисли ове обара.
А у дубини твога мозга, сада један део тебе плаче.
И пати, за овим нашим празним путевима.

(C) Влада В.

Где

Где си ти, а где сам ја ?
На неком незнаном перону среће.
У расточеној стварности,….. ми смо ту.
Негде, једно наспрам друго.
Негде на ивици наше маште.
Твоје маште, ……моје маште.
Ја знам да је време попут реке.
Реке која лагано тече својим током.
И потискује талас, ……тај наш талас.
А таласи кадкад нестану и у мирне воде уплове.

Где си ти, а где сам ја ?
Да ли у овом трену док мислим на нас, и ти мислиш о нашем таласу ?
Да ли је време наше само један трен живота ?
Трен који траје вечност.
Ту смо…у том трену вечности.
Ту сам ја, а ту си и ти.

(C) Влада В.

Кажеш ми не волим те више

Кажеш ми не волим те више, и да то ја негде већ пишем.
А знаш ли душо моја, да си машта моја.
И да те свако јутро преносим из сна у јаву.
Баш онако, како зора сунце љуби.
Онако како се ноћ радује месецу.
О да ли знаш да те волим јако ?
Да те волим бесконачним простарнством мозга.
Да те волим, да тако понизно клечим пред тобом.
И дарујем ти цвет срца мога.

И не веруј што свакоме кажем.
Јер свака реч моја брани оно што ми је у срцу.
А у срцу моме само ти си, и ту је теби место.
Да те у њему чувам и мислим на тебе.
Да те волим онако како други не умеју.
Да те желим јако, јачином гранита.
Да те волим, волим, волим.

Док ове редове, из срца мога ти пишем.
Ја те волим све јаче и јаче.
И знај да понекад моје срце заплаче.
За тобом душо моја.
И свака кап крви која у мени струју.
Милује ту вечну љубав.

Зато погледај у небо ове ноћи.
И видећеш на небу звезде што трепере.
И растачу се и праве срца знак.
Само за тебе душо, звезде срце цртају.
И моје срце само теби дарују.
Исписавши речи на небу.
Да те волим, волим, волим.

(C) Влада В.

Драги мали пријатељу мој

Драги мали пријатељу мој, ти што својим крилима корачаш светом,
Ти мој мали, најдражи друже, што цвркутом говориш своје приче
Ти што моју ноћ претвараш у дан, што моју тугу у срећу преокренеш.
Што тако рано одлете у царство небеско, да цвркућеш у рају .
Што ме тако рано напусти сада, кад потребан си ми био.
Да се заједно радујемо животу, и играмо само играма нашим.
Што сад оде, моја раска птицо, што сад ти мени сломи крила.
Без тебе ми сад, мрак у душу ушао, без тебе су ми дани тако мрачни.
Не, ниси смео сада отићи, кад заједно градисмо неке снове.
Ја оне људске саткане од емоција, ти оне птичје раширених крила.
Дани без тебе мој најмилији пријатељу, тешки су ми ко стене.
И мој поглед на места куда си слетао је мутан, ко барска вода.
Још осећам твоје стајање на мом рамену, и поглед твој блистави.
Још видим оне окице црне које су ме пратиле у сваком трену.
О како ми је тужно без тебе мој мали друже, суза ми сузу пристиже.
Одем понекад тамо где однео сам тело твоје у шуми храстова.
На оном узвишењу које налази се близу Богова.
Тамо где славуји певају најлепше љубавне песме.
И заплачем за тобом, и сузе роним, јер знам да ми више на раме слетети
нећеш.
А једног дана, пријатељу мали, чекај ме и ја ћу ти сигурно доћи.
Да у царству небеском наставимо игре наше
Да ме црвукотом својим дозиваш у оном свету.
Чˆекај ме моја рајска птицо, кад утихну јесење кише.
И кад једном дрвеће растанак са лишћем окпева.
Једне вечери кад утихну шумске птице .
Ја и ти драги пријатељу мој наћи ћемо се на оном свету.
А сад остаје ми да сузе роним, оне сузе које си ми некад својим кљуном
сакупљао.
Те моје горке сузе, само за тебе.
И да сећања о теби у свом мозгу заувек исклешем.
Збогом остај мој малени друже и срећан ти лет по пољима рајским желим.

(C) Влада В.

Никад нећеш знати

Никад нећеш знати, како се Богу молим,
И кад склопим длан на длан и затворим очи.
Изговорим речи које Бога мoлe.
У цркви уз мирис воштаних свећа.
У тамном углу, сам и неприметан.
Изговарам речи, које Бога мoлe.

Никад нећеш знати, како моје срце куца,
Јер твоја рука на моје груди није никад стала,
Пар лажних речи и ништа више,
На оној клупи у парку, коју само ја знам.
Испод липе која опојно у прoлeће мирише.
Пар лажних речи и ништа више.

Никад нећеш знати, ко сам ја .
И да ли срећа долази од Бога дата.
Зором раном, кад се сунце буди.
Док са прозора свога, гледам у небо плаво.
И досежем, мислима својим неке даљине.
Зором раном кад се сунце буди.

Никад нећеш знати, куда плове моје мисли.
На пучини, неког само мени знаног света.
Оног света за који карту имала ниси.
Где киша, милује лице човека.
Где извор за огледало служи.
Оног света за који карту имала ниси.

(C) Влада В.

Стрепња

Руку пружам тамо у том правцу, само мени знаном.
Али рука моја не досеже у те далеке моје мисли.
Помислим опет ћу покушати да дотакнем тамо.
Да осетим поново наду, са стрепњом у себи.
И опет одустајем, немам ти ја храбрости.

Као поражени војник неке чудне војске.
Погнуте главе са погледом ка земљи.
Одустајем, одустајем, по ко зна који пут.
Враћам се у своје језгро, у своју стварност.

Радио свира, неке старе песме.
У камину искре играју свој звездани плес.
Ватра из камина осветљује ми собу.
Мисли ми лутају, пространством маште.
Ту, ту је моје место у земљи снова.

Руком прекривам чело своје
И кријем очи од светлости ватре.
Сигурност тражим у простору тамне собе.
Уз звуке неке старе песме .
У којој звук гитаре додирује душу.

(C) Влада В.

Данас сам ти мало бoлeстан

Данас сам ти мало бoлeстан.
Јесам, али не знам шта ме боли ?
Да ли душа моја патњу има ?
Или се срце моје од туге сакупило ?

Данас сам ти мало бoлeстан.
У мрачној соби, превијам тамом своје ране.
И лечим тамом своју изгубљену душу.
Сузама у очима, правим потоке туге.

А ти где си ?Осећаш ли моју бол ?
Сетиш ли се некад мога лика?
Бар мало, онако на трен.
Сасвим мало у шетњи твога ума.

А ти где си ? Јеси ли срећна жена.
Са осмехом на лицу твоме беломе.
Са рукама испуженим неком човеку.
Са радошћу којом те он обасипа.

Можда си дочекала срећу своју.
Ону коју никада заједно имали нисмо.
Ону срећу коју сам читао из очију твојих.
Очију твојих блиставих.

Можда си дочекала своју срећу.
А ја, ја сам ти данас мало бoлeстан.
Не брини проћи ће то,
Као што облаци небом пролазе заувек.
И исписују неке речи живота
Које заједно прочитали нисмо.

(C) Влада В.

Лептир

Кад бих био неки лептир
Да нечујно јездим пространствима твојим
И да на трен прoлeтим поред твоје баште
У којој твоје руке, руже милују
Слетим на ружу и купам се у њеном мирису
Па да одлетим на онај други цвет
Са кога је поглед на лице твоје најдивнији.

Да сам само лептир и да могу да прoлeтим поред косе твоје
И на трен се уплетем у увојке
Да ли би ме тада руком одгурнула
Или ти лет лептира очима прија.

Кад би био лептир шарени
И кад бих могао на длан да ти слетим
Да ли би се радовала шареним крилима мојим
Да ли би ме у косе своје ставила.

И да сам лептир малени
И да знам да живот лептира кратак је
Ја бих пристао и на минуте тог кратког живота
Само да још једном угледам те.

(C) Влада В.

Влада Васиљевић

 

Оставите одговор

Your email address will not be published.