POHODIĆE PROLEĆE I MENE – Latinka Djordjević

Pohodiće proleće
i mene,
očima punim
planina i reka.
Zamirisaću na cvetove lokvanja,
na dosanjanim mladalačkim snovima
i ko ninfa zaroniću u cvetove
jasmina i jorgovana. To mi srce mami,
a gola duša,
drhtava ko prut,
s’ proleća ,
taj sveži spomen iz detinjstva,
ranama čili moje biće,
od sutona do svanuća,
rastući u meni,
kao zvezdooki cvetak žut.

Pohodiće proleće i mene,
stežući karike iz sna.
mesečeve niti isplešće
nevidljive svirače,
obraz uz obraz,
rosa dok kaplje
niz lice,
sa violinom
u sećanju što jeca.

Proći će
ovi dani umora i teskobe,
otvoriću vrata duši,
lestvicama svilenim nek uzleti žudnja,
ljubav neka kruni prelepi san.
Zaboraviću kosu, protkanu injem,
miris proleća doneće
presvetli nade čar.

(C) Latinka Djordjević