TAKO JEDNOM… – Latinka Djordjević

TAKO JEDNOM…

Svetiljka polako tinja,
vetar violinu svira.
Na stolu drhti čaša
rujnog vina,
od sećanja što
ne da mira.

Dušom pesma tumara
bol u čašu sabija,
Nezaboravom dišu
prohujali dani
uz pesmu violine
razvejani.

Uskomeša se krv,
grlato pesma zapeva,
Počađavela tavanica
zasvetli od uspomena,
garava džezva grgolji
zadnju kafu sprema.

Kroz maglu ošamućenosti
pogled kroz prozor jezdi,
kovitla se u noć senka,
lišća i mesečine.
Suze se u dimu valjaju,
čekajući zoru,
dok razum pomno razabire,
da li je na stolu
flaša rujnog vina,
il` ibrik rakije.

Tako jednom,
u uglu prćije…

(C) Latinka Djordjević