POZNA JESEN – Miljojko Milojević

Pozna jesen zimu čeka,
Crnu ugar kišom tuši,
A nejasna strepnja neka
Navire u mojoj duši.

Na proplanku nemom, pustom,
Sve što niče sad zamire,
Pod beskrajnom maglom gustom
Samo potok još navire.

Pored reke ždral je pao
I lovac ga s puškom vreba
što je čovek tako zao,
što mu mrtva tica treba?

Livadicu cvet ne krasi
Nije mogao da opstane,
Ne bi sunca da ga spasi
Od ledene, ljute, slane.

Trune lišće, mokro, svelo
I strn, i trn što strši…
Umrlo je sunce vrelo,
Opelo mu vetar vrši.

(C) Miljojko Milojević