IZ DALEKE ZEMLJE – Lepa Simić

Ne mogu na papir preneti,
krivudavim slovima,
da mi je srce puklo od bola.
Ne mogu iz daleke zemlje,
mojoj majci,
umesto lepih reči,
pomutiću sreću
u njenim očima.

Ne mogu joj pisati o nama,
zašto nismo više zajedno.
Ona možda i sluti.
Neka sluti,
… sa slutnjom zaspati može.

Ne mogu, a moram,
već peti dan kako kiša pada,
moram joj reći, da zna,
noćas neko mora da me sluša.

Iz daleke zemlje…
može pismo da se zaturi,
u rukavu nečije druge majke.
Malo me sram ali,
bar neko će čitati o nama
poslednje,
suzama napisano,
o tebi i meni…

(C) Lepa Simić