PRSTEN – Lepa Simić

PRSTEN

Čuj, reći ću ti nešto,
što treba da znaš.
Tvoj sam prsten
poklonila siromahu,
onom sto svira gitaru,
dok smo ga slušali
u jeku ljubavi.

Hranili mladunce
na letnjoj kiši,
brodovi  pravili talase,
radovali se svakoj melodiji,
koja dopirala do naših srca.
A znao si,
to je naše poslednje krstarenje…

Bolje da se ne sećam srećnih dana,
sve je isto,
sve je tužno ,
kad se to sećanje vraća.

Kroz moje grudi,
sad oštri sever duva,
slika večne ljubavi,
leži na dnu.
Ponekad čujem zvuk točkova.
Da li rušiš onu prokletu medju
sto nas je podelila.

Još umesto tebe,
izlazi sunce,
a saznala sam…
za tvojim koracima
ja uzalud čekam…

(C) Lepa Simić 2005