Dnevnik – Ljubodrag Obradovič

Zadnjih desetak dana bio sam na velikoj muci. Naime, razmišljao sam o ideji da imam svoj vlastiti dnevnik. Ali, poznavajući sebe i svoju kolebljivost i lenjost, jedva sam se na to odlučio. Ali, odlučio sam se.

Sinoć sam ostao malo duže, pa sam zbog toga jutros i ustao kasnije no obično, oko 8 časova. Pogled kroz prozor doneo mi je informaciju da je napolju hladno, da pada kiša i duva vetar. Stresao sam se i požurio u kuhinju u kojoj je bilo toplo. To prepodne sam proveo uz pozajmljeni magnetofon. Izmotavao sam se: pevao, recitovao, svirao gitaru, pa sve to slušao i sam sebi se smejao.

Oko deset do jedan, po podne, otišao sam na posao, gde me je čekalo prijatno iznenadjenje, nije imalo šta da se radi. Moj šef M. S. , postariji čovek, koji je odavao utisak da mu nije stalo ni do čega, zatvorio je prodavnicu već u pola dva i približivši se električnoj grejalici, zadremao. Ja sam se prepustio mislima. Oko
četiri smo opet otvorili. Mušterije su bile ko i obično nestrpljive i drske, ali meni to nije smetalo, na to sam već navikao. Došle su i dve cure. Neke guske. Malo sam im laskao.

Da baš tako je prošao moj prvi radni dan, meseca novemra 1974. godine, dosadno i jednolično, kao i svi moji dani. Pošto je bio prvi dan u mesecu, nastojao sam da ne mislim o problemima i moram priznati da mi je to uspelo. Sad se spremam za spavanje. Za desetak minuta pokušaću da u snu pronadjem izlaz iz svakodnevice. Ali, zamalo da zaboravim, sutra bi trebalo da odem sa E. i njenim drugaricama u bioskop.