IGRAČICA – Ljubodrag Obradović
Datum: – 03. December 2005. g. @ 23:36:23 CET
Pročitano: 590
ИГРАЧИЦА
Плеше, ломи се.
Партнера зној облива.
Луди ритам уздахе
посматрача мами.
Осмехне се овлаш.
Баш прија рука, која
јој око паса облеће у тами.
Савршено и глатко
клизи по сали.
У погледу јој севају искре,
а зуби њени мали,
ко драгуљи блистају,
кад се црвена светлост упали.
Њена свежина и занос,
њена жеља за животом
и новим, носе је лако.
Осетим понос; она је ту,
за њен осмех ја се борим.
Мени је доста да је гледам,
њено лице драго, увек ме опија.
Зато увек ћутећи у ћошак седам,
док тело заносно јој се извија.
Ћутим и после, кад речи навиру,
а питањима севају њене очи.
Ћутим, јер желим да у миру,
теку њени дани и њене ноћи.
Нећу да је дотакне
врели немир душе моје.
Желим да игра свој живот,
а ја само да је пратим док могу.
Нека се сруше, све жеље лоше.
И без тога се довољно знамо.
Хоћу да је волим стварно,
без миловања и падања у транс.
Хоћу да је љубим погледима,
а други нек је лаже и после,
у љубавну одводи сласт.
Хоћу да је волим, а да није моја.
ја увек волим оно што немам.
И баш зато увек у ћошак седам,
да је ћутећи гледам како плеше,
да је гледам дуго, вечно,
да је само гледам.
Љубодраг Обрадовић