JASNOĆA – PESMA NEDELJE NOVEMBAR 2005 -Posetilaca 643
Postavljeno – 22. November 2005. g. @ 20:01:50 CET od ljuba-trebotin
JASNOĆA
Pokošenim livadama šetam
i sam pokošen životom.
Vetar sam,
zdrobljen kosturima drveća.
Mrav sam,
a splav me nosi,
tudjom rukom vodjen,
u carstva nepoznatih strahota.
Lud sam skoro i sit dogadjaja lažnih,
u svetu lažnom,
gde podlaci ližu čizme podlacima
i dobro prolaze.
Gde poštene kičme
i kad iskrivljene mole,
šut u zadnjicu dobiju i ništa više.
Sit sam života,
a seno tako zanosno miriše
i pitanja nova nameće.
Smisao?
Da li ga ima?
Život ima draži?
Ciljevi postoje?
Nadaj se, nadaj, poštena dušo.
I dođi, pohvali se, kad budeš
čuo, da tvoja sorta i tvoje bratsvo,
nasmejani šetaju.
Idem.
Miriše seno.
Ratovi, svađe, čemu?
Zbog dosade silnih, valjda.
Idem.
Pauk groznu mrežu plete,
a želja raste, stanje da promenim.
Život ima draži!
Ciljevi postoje!
Nadaj se, nadaj, poštenjače moj.
Idem.
Sad mi je sve jasno;
i da mrtvi vide i da živi slepoću priželjkuju.
Idem.
I jasnoća je slučajnost.
Da nisam u zadnji čas odgurnut
i sad bi smatrao da je poštenje vrlina.
Idem.
Sve mi je jasno.
I da trava mrtvi miris širi…
I da grom gađa pošteno…
I da laž i slučajnost na gozbi…
Idem.
Sad mi je sve jasno.
I da se dobro ne gleda,
ne primećije i lako zaboravlja,
a zlo pamti.
I da podlaci ti čine zlo,
pretvarajući se
da ti prave uslugu,
pa očekuju zahvalnost.
Ako im ogorčen,
nepažnjom uzvratiš,
znaju i da se uvrede.
Sadam na klupu.
Seljanka grabulja seno.
Mirisi, izgrebani plaču.
Sećanja na prokockanu prošlost.
Sad nije vreme za romantiku.
Sad me pogledi prže,
želeći da me zagreju.
Sad me vezanog drže
i iza leđa mi se smeju,
misleći da sam budala.
A ja samo sedim i gledam
i sve mi je jasno.
Posebno da ništa,
promeniti ne mogu.
Samobor, 1973. godine.
© Ljubodrag Obradović
5/11/2005