JESEN – Ljubodrag Obradović

JESEN

Gledao sam topole,
uspravne na vetru,
kako jure u nebo
i gledao sam lišće,
žuto, kako leti,
otkinuto sa grana…

Gledao sam,
a topole su plakale,
kiša je padala sitna,
a sećanja su glavu mučila,
svojim glupostima glupim,
čarima skupim
i lepotama dalekim…

Gledao sam,
sve ispred sebe,
travu uvelu,
lišće pocrnelo,
gledao sam
svet oko mene,
a pogled je,
prošlost nazirao
i u prohujalo,
okretao mi mozak.

Odmahnuo bih glavom,
mrava
u kamenju potražio,
ali lišće me milovalo
i u kosu sletalo,
da me podseti:
da je jesen,
da će zima,
da je kasno,
da sam sam.

Lišće je letelo
da me podseti,
da prijatelje imam,
tamo iza brda,
da je tamo daleko,
jedno selo
i da je u njemu lepo.

Lišće je letelo,
da me podseti:
da je jesen,
da će zima,
da sam sam,
da curu više nemam…
Letelo je,
da me podseti
i da umre.

Okretao sam glavu
i koračao,
lišće gazio,
kamenje šutirao,
a kiša me kvasila…

Da, imao sam
i ja proleće,
devojku sam imao.
Kao pčela med što daje,
obećanja mi je poklanjala
i pisma pisala, do juče…

Imao sam,
jednog proleća,
jednu E… pored mene,
u dugim šetnjama,
imao je da me sluša,
da joj milujem kosu
i držim za ruke,
imao sam je,
ili mi se to samo činilo.

Malo je govorila,
kao da se bojala,
da se ne zaleti,
da se ne oda.
Malo je govorila,
a ja sam blebetao.

Pričao sam o ljudima,
o svetu iz moje mašte,
o budućnosti,
o školi, proleću,
pčelama, deci, trčanju,
pričao o letovanju,
mangupima,
o ljubavi…

Puno toga sam
noću govorio,
ali čini mi se,
da su me samo
zvezde slušale,
jer ona je bleda,
samo u prazno zurila
i pretvarala se,
da je to što pričam
strašno zanima.

Ja sam pričao,
tražeći malu pažnju,
za mene, malog čoveka,
prepunog ljubavi,
a ona je ćutke,
na sve pristajala
.
Ja sam sastanke predlagao,
šetnje ugovarao,a ona je,
sve češće, sastanke odbijala
a kad pristane, kasnila.

A onda je počela da laže,
da se pravda:
oca se boji,
selom glasine kruže,
svašta se priča.

Pokušao sam da je tešim,
da je ljubav naša jaka,
da će sve izdržati,
da je nepobediva,
a ona je,
ogovaranja razna
za razlog uzimala
i rastanak,
svakim gestom nametala.

Iz pogleda sam joj video,
da želi kraj,
iz pokreta pogadjao,
da bi trkom,
od mene da pobegne.

Sve sam shvatio
i počeo
da je izbegavam…
Ja nju?…

A ona je sijala
i sa mangupima
je počela da izlazi.

Sad gazim lišće,
sad je jesen.
Sad zora sviće,
a ja,
možda zanesen,
možda lud,
koračam,
ali, sve u krug..

Jer, zbilja,
nema se kud,
od sećanja,
na proleće..

(C) Ljubodrag Obradović