LIPNJAK – Ljubodrag Obradović

Sudarili smo se,
na usputnoj stazi,
u trnju žbunova na medji,
u granju bagremova tudjih
i pogledali se…

Ti si se nasmejala
ptici na brestu,
što se prestrašila
i odletela daleko.
Nasmejala si se srećna,
gledajući rascvetani kukurek,
uzlepršane grane lipa
i moj pogled svetao.

Onda si sklonila kosu sa čela,
promucala*izvinite, nisam htela*
i otrčala si niz lipnjak.

A ja sam samo stajao
i gledao grane,
kako se za tobom vijore,
ja sam stajao nem
i slušao odjeke koraka tvojih
i cvrkut ljubavi,
koja je iznenada
doletela u moje srce.

Dugo, dugo sam stajao,
a onda,
potrčao da te stignem…
Ali…
Bilo je kasno!

(C) Ljubodrag Obradović