NOĆAS… – Ljubodrag Obradović

Možda je ona rastanak htela?
Lišće mrtvo pada na zemlju.
Da li me je bar malo volela,
ili je samo lažno zračila želju?

Sumnja se u srcu taloži,
ko odsjaj mašte pijane.
Rasejane misli ko da složi
i kako bol da prestane?

Noćas sam pun iluzija,
gorim od želja i nade,
a mesec i kroz moj prozor sija,
isto kao i onoj, što sanja balade.

Odlazim niz ulicu pametan i trezan.
Možda su tu sudbine umešani prsti?
Prezirem pijanog druga, besan
na život, koji me vara i konce mrsi.

Možda to i nije hteo niko.
Ljubav naša bila je ko đon izlizan.
Ona me lagala, ja na laž naviko,
knjiga u kojoj ni naslov nije ispisan.

Da, ona je rastanak htela,
čovek sam sebe, lako zavara.
Noćas je alkohol uteha,
mada to mozak od bola ne odmara.

Noćas sam, čini se pijan.
Lance da kidam mogu.
To što čaše razbijam,
znak je, zaboraviti je ne mogu.

Noćas je sve, samo iluzija…
Ranjeni klošar niz ulicu klima,
a mesec zvezdama hladno sija:
u životu i novih ljubavi ima.

(C) Ljubodrag Obradović