OPROSTI – Ljubodrag Obradović

1973. godine

Oprosti, što ti danas,
ne pravim društvo,
dok koračaš
stazom pored reke,
okružena mirisom,
tek procvetalih bagremova.

Oprosti, što nisam tu,
da ti pričam slatke laži
i silim sebe
na lažnu pristojnost.
Oprosti mi, hoćeš li?
Znam ja da si tvrdoglava
i ponosna, ali oprosti mi.

Ja sam kriv,
što te sad drugi
drži za ruku
i miluje po kosi.
Da, ja sam kriv.

Kako sam smeo dopustiti,
da ti komšija,
dolazeći kasno iz polja,
noću pod prozorom lupa.
Oprosti mi…

Kako sam smeo dopustiti,
da dođe proleće,
da dolete laste,
lahor da dune?
Kako sam smeo,
dopustiti sve to,
kad je to izazov,
koji se ne može potisnuti,
kad si ti mlada,
željna avantura?
Oprosti mi…

Kako sam smeo,
da se poigram srećom,
kad znam da ti,
jedino u toku zime,
možeš biti moja.
Da, ja sam za sve kriv,
ali oprosti mi,
oprosti…

1974. godine

Prošla je već godina,
otkad sam nestao
iz tvojih snova.
Sad je opet proleće.
Daleko sam od tebe,
od smeha tvog,
podvala tvojih,
daleko sam od sreće.
Oprosti mi…

Tu do mene,
tranzistor dreči
i drugovi se keze;
tu do mene,
pevaju slavuji
i glog miriše;
svud oko mene,
izgleda, svi su srećni,
samo ja uzdišem,
oprosti mi…

Čuo sam da ti je
muž pijanica,
što te strašno nervira,
pa drhtiš od besa
i lomiš prste u očajanju.
Oprosti mi,
ja sam za to kriv.

Jer da nismo onu jesen
i onu zimu,
proveli zajedno,
ne bi bilo sumnji,
ni svađa,
muž te ne bi grdio,
ni bio ljubomoran.
U brak bi ušla netaknuta
i sve bi bilo u redu.
Oprosti mi…

Da, ja sam ti,
toliko zla naneo,
da je to neshvatljivo.
Ja sam te mladu zaveo,
životu učio,
glasine sela pokrenuo.
Oprosti mi…

Da, ja sam kriv,
za tvoj promašeni život,
za tvoje popucale snove,
za sadašnji pakao,
ja sam za sve kriv.
Oprosto mi… oprosti…

(C) Ljubodrag Obradović