PEJZAŽIMA UMA – Ljubodrag Obradović

Slatki trenutak tek što nije
isključio čula,
kad mesec zalaja u psu.
Poče šuma rastinja
da se plete pred strahom.
Misli se razlistaše  ko grane,
gde svaki list kula postane,
pa salve prete dahom topova
da otkriju začetak života,
koga možda i nema…

Nema za nas ljude…
A možda i blista,
negde duboko u nama?
Ko će to znati,
kad magla sunce zaklanja,
a vetrova neme da je odnesu?

Ko će nam snagu dati,
da iz nas isčupamo oluju?
Magle se raznesu
i šta otkrijemo?
Nabujalu struju
koja teče u ništa!

Jer sve je ništa!
A ništa ne postoji
i ničeg nema,
života nema,
sve je varka
igra podmukla tog
ništavnog ništa,
što ne postoji,
ali htelo bi da zablista
večno u meni
što znam
da i sam ne znam ništa.

I ko će nam podariti
taj silni glas
da hiljade misli
jedna drugu čuju
i zakopaju sekire
nepoverenja?

Ko će to moći?
Misli se tako ne kuju!
A i kad budu prestale,
posebne potoke da pune
i jedna drugom da se truju,
kad se sve sliju ureku
i krenu da potope onu jednu,
kojom beži tajna,
da li će začetak da
pukne u letu,
na ivici postojanja.

A da li može dete,
koje ni majku ni oca ne vidi,
pa nestane odmah porodjenju,
u carstvo stote planete,
da sutra prepozna svoje bližnje?

Ako se porekla svog ne stidi,
a svo znanje i želju nevidjenu,
pomeša sa htenjem i doslednošću,
oca i majku ima da dodirne…

A pesma koju pišem…
Potok drugi počinje da izvire…
Odbacam ga u reku što tajnu
mora da ščepa u svoje vode.
No uzaludan je zamah tupe sekire,
kad već mesec bledi, a raste zora
i misao se gubi,
u carstvu sna, nepogode…

(C) Ljubodrag Obradović