VOLEO SAM – Ljubodrag Obradović

Voleo sam jednu E…,
silno je voleo,
jedno proleće i leto u snovima,
a u jesen na livadama
i po šumama.
Voleo sam je ja,
tako strasno voleo,
a ona mene nije,
ili je ljubav svoju,
znala vešto da sakrije. 

Naš prvi susret,
slučajno se desio,
kao što se sve važno
u životu i dešava.
Naš prvi susret,
sudar je bio,
jedne mračne noći,
u podnožju brda,
kad sam pošao kod druga.

U sudaru, moje su ruke,
instiktivno uhvatile,
to krhko stvorenje,
da bi ga sačuvale
od pada i ja sam
vrhovima prstiju,
osetio uplašeno lupanje srca,
ispod brežuljaka,
čije sam obline grčevito stiskao.
Cura neka, prolete mi glavom.

Izvinite,
nisam Vas primetio,
znate mrak…
Ona je izustila reč, dve,
ime mi pomenula
i priznala da se
strašno prestrašila.
Dakle, to je E…,
opeče me misao
i sećanje
na lepu devojku iz sela.
Pitao sam je gde je bila,
kad se tako kasno vraća
i zar se ne boji da je lepu
mangup ne sačeka.

Boji se, boji,
srce joj u petama,
ali šta će, mora kući,
a bila je u gradu
sa drugaricama.
Hrabro, ponudih se
za pratioca do kuće,
jer noć je,
ima pasa ludih,
ima momaka glupih,
svega ima,
svašta se ružno,
može dogoditi,
bolje je da ne ide sama,
ja ne mogu dopustiti
da cvet strada.

Ona se nasmejala,
tako slatko nasmejala
i pristala.
Zašto da ne,
moje joj društvo prija.
Sigurno je pocrvenela,
rekavši to,
ali tama beše previlika
i ne videh joj lice.

Otpratio sam je do kuće
i na kapiji stisnuo za ruke,
moleći je da se opet vidimo,
kad ona hoće i može,
samo da je,
vidim na suncu.

Ona je pristala.
Dakle sutra,
u podnožju brda,
u pola četiri,
procvrkutala je
i otskakutala u pravcu
masivne zgrade,
kuće njenog oca.

Ali poslovi,
ti nepredvidljivi poslovi,
odvukli su me daleko od nje.
Beograd, Zagreb, Ljubljana…

Pisao joj pisma.
I ona meni pisala,
istina ređe,
ali strasna,
tako da je maštu
uspela da mi raspali
i celog da me uzdrma uspela.
Živeo sam od pisama,
svako čitao stotinu puta,
a nad mojima,
koje će ona da čita,
dane provodio.

I onda, najzad,
već lud od od strasti i čekanja,
došao sam natrag u selo
i počeo da je izvodim,
da je lažem,
stope da joj ližem
i svesno,
robovski poredak
da obnavljam.

A ona se smejala,
stalno smejala,
svemu smejala.
I mom pričanju dugom,
i mojim milovanjima
i mom licu,
svemu se smejala.
Vodio sam je u bioskop,
pozorište, svuda je vodio.
Na nebo smo se penjali,
u ponore skakali,
a njen smeh svuda je odzvanjao.

Dopuštala je da je ljubim
i da joj milujem svaku ćeliju tela,
mnogo toga je dopuštala,
ali više,
mnogo više,
ono glavno je uskratila.

Kaže,
svi ste vi muškarci podli.
volite za… ej,
voli me bez toga,
voli me onako,
ljubavi radi,
voli me ko ja tebe.

Svuda sam je vodio.
U Beogradu smo
u hotelima odsedali,
U Zagrebu igrali golf,
U Parizu rakete od papira,
sa Ajfelove kule bacali.
Svuda sam je vodio
i u Saharu
i u džunglu,
svuda,
ali nije htela,
kao da se svojom smrću zaklela,
nije htela,
pre braka u postelju.

Kaže,
voli me,
ali neće to,
sve drugo da,
milovanje do besvesti,
zagrljaje do zore,
sve drugo samo to ne.
Nisam glupa, kaže.
Pa to svi danas rade,
dvadeseti je vek.
Ako,
ja neću.
I beži,
haljine oblači,
vratima lupa.

A onda smo se ponovo rastali,
ona na fakultet,
ja na nova putovanja.
Decembar, januar, februar, mart,
cela zima, hladna zima,
bez nje,
njenih zagraljaja
i čak bez njenih pisama.
Pisao sam joj kao i pre,
pisao svaki dan,
no odgovora nije bilo.
Ne dobija pisma ili…

U aprilu sam došao
natrag u selo,
baš u sunčanu nedelju,
kad je njen izabranik,
pravio svadbu.

I mene su pozvali…
Došao sam,
da je zadnji put
vidim mladu,
zadnji put devicu.
Došao sam na svadbu.

Dakle, ona je uspela.
Dasa je bogat,
ima kola,
skupa kola,
sve ima,
može ga za nos vući.

Dakle, ona me ne voli,
niti me volela.
Sve je bilo programirano,
počev od onog sudara,
u podnožju brda.

Dakle…
Šta će mi to, dakle?
Ona je srećna,
planovi su joj postali stvarnost.
I šta ja uopšte ovde čekam, šta?

Ona je srećna.
Eno je…
nevesta…
bela haljina i beli venac.
Ko iz bajke, tako je lepa,
ali nikako da joj uhvatim pogled.
Da li zna da sam ovde,
da li me videla?

Eno je, nevesta…
beli venac…
bela haljina…
a lice bledo.
Ona me videla,
zato je bleda.
Znači ona me volela…
Ali zašto?
Zašto mi nije pisala
i čekala me?
Zašto?.. Zašto?..

Vrag će ga znati!

Voleo sam jednu E…,
oh tako je voleo,
ali više u mašti,
nego na javi.

Voleo sam je
i ona mene volela.
I sad je volim,
i ako ona hoće,
da je zaboravim.
I sad je volim,
iako tuđe ruke,
miluju rtove netaknute,
koje sam ja
čuvao samo za sebe.

I sad je volim,
pa neka živi srećno.

A ja, šta ću sad ja?

Ostaje mi samo,
da zagrlim
verno pseto
i gde pogreših,
da sagledam.

(C) Ljubodrag Obradović