Slobodan Jovanović

Vita Jovanović – Drainčev rodjak govori jednu od Drainčevih pesama

RODNI BREG

Na peskovitoj padini njišu se tuje;
Pod njima bujni mravinjaci.
Često,ovuda,nečujni koraci
Gluvih noći do kolena gaze.
A koji put,kad dunu oluje,
Zelenom dolinom,sve do planinskog ždrela,
Glas neke kobne ptice zoru pomračuje.

Neki krupan crveni cvet
Raste ispod mrkih senika,
Kao kandila šumskom bogu.
Sa toga sam brega,davno,odlutao u svet,
Te ne znam da li još u kojoj brezi živi slika
Mog prozeblog detinjstva,
Svetačkih i bosih nogu?…

(C) Rodni Breg


Raša Popov

MOJA DUŠA

Moja duša je staro vino bez pretakanja
komad bajatog hleba gutanog bez žvakanja
Moja duša je svoj sopstveni vrag krvopija
Sama sobom narcisoidno se opija

Moja je duša mešina stara na šinama
Komad hleba na milost crnim ptičurinama
Ona ni ne sluti sve tajne smišljene grožnje
Po međunarodnom domaćem redu vožnje

Ponekad ne znam da li duša ta je i moja
Da li jeste numerisana il’ je bez broja
Samerljivo li je šta daje a šta uzima
Nit’ znam koliki prostor ona zauzima

Može li je ikoji silnik srpkom popiti
I kakvim će se bunilom on opiti

(C) Raša Popov
27. februar 2003
.

Zoran Vučić

Miloje Dončić

DRAINAC

Za vratom ti mračne službe, krpelji i crvi
Kroz žig grobni crni se Toplica
To je zato što si po svodu zvezdanom udarao prvi.
U kavezu istom peva ptica u oku ubica.

Na horizontu ameba u crnom luku spoj
Školsko zvono, pernica, akademska dečaci
Fosforne šume, prazna barka, pištaljka i stroj
Kartonska gradjevina, krik i posmrtni ostaci.

U kutiji praznoj tuku se odela
Naspram svih opela, gori tvoja glava
Kroz ledeni mesec gledaju se tvoja čela
Jedan zvuk si za večne tonove, Galaksija spava.

(C) Miloje Dončić



Gordana Boranijašević

U SUSRET ČUDU

Saleću me
Poruke snovne:
Lirske, a olovne…
Reči onosvete
Što u šumi moždanoj
Zamreže, zakorove…

Brdo čuda
Čudo
– piše Vasilije Čudotvorac
Porukonosac
Božji glasonosac
Čudorodac!

Verujem u slovo:
Iz štamparije višnje
Slovno slovo
– Lanovo, bolovno…
Verujem u onostrane glasove:
Na bujici dnevnoj, gnevnoj
– od tembrena srebra
– son-orne splavove.

(C) Gordana Boranijašević

Miljojko Milojević – Bile

“ ETO ,TO SAM JA ! “

Svet pustoše zli fašisti ljuti,
Nemanjina prva župa stara
Grca, pati, pod bičem Tatara.
Šum Toplice vale krvi sluti,

Al Ustanak ugasiti neće…
Za rafale s Gavranove kose
Niko ne zna sta tačno donose:
Il Slobodu, il nesreće veće.

A Drainac, slavni pesnik sedi,
Sa ropstvom se nipošto ne miri,
Partizane i četnike miri,
Al ne vredi, al ne vredi…

Pošten pesnik istinu ne krije,
O izdaji ,,Crne dane,, piše:
Od vojvode, zle svrzimantije-
Od pop- Mike ne može da diše.

Vojvoda mu panaiju sprema,
Kaverna mu bolna pluća dubi,
Još Trbunje iz sveg srca ljubi,
Al mu mesta u Toplici nema.

Zalud tragaš po ledenoj buri
Zalud pitaš kobna crna trojko
Gde je pesnik Drainac Radojko.
On već krišom za Beograd žuri

Izgnaniku s rođenog ognjišta,
Ni ampule ni pilule razne
Nisu mogle da pomognu ništa:
Klonule su ,,ruke večno prazne,,.

Beogradom bestija tortura
Na sahrani – ciničnoj paradi,
Krst mu nosi nedićevac mladi!
Još se Raka u grobu pretura.

Putujući kroz tamno bespuće
Zapisao je o sebi šta zna:
,,I tigar i ovca- eto, to sam ja!,,
Moć, let, uzlet i gorko klonuće..

Pesme pišu i stranci i naši,
Ali barda, poetu bez premca,
Još ničija lira ne nadmaši,
Ni zaseni Zmaja sa Jastrepca!

Sledbenici po duhu i peru,
O pesniku, o strasnom boemu,
O Draincu časnom proleteru,
Napišite najlepšu poemu.

Dok nam dušman i ludi i hudi
Rog za sveću na batini nudi,
Darujte je ojađenom rodu
Boj da počne za zlatnu Slobodu.

(C) Miljojko Milojević – Bile


Bratislav Milanović

Veljko Stambolija

Dragan Borisavljević

ЈЕФИМИЈИ

Опрости сестро моја драга и црна
Што дрхте ми руке суве и прсти
Док црн дивит и златна зрна
Кроз писмена слажу у сонет чврсти

Блажен нек је онај трен кад пређосмо праг
Овог древног храма носећ красни саг
Вез руке и дар сузе снене
Коју дирну трајно бол васељене

Тек ридањем нашим одсечене главе
Свег Србља редом и кроз векове
Нађоше смирај на не врату

Већ на коцу оштром где дух чисти славе
А телу им трошном све лекове
Плаћамо још у сувом злату

Драган Борисављевић


Miroslav Cera Mihajlović

Драган Огњановић

ŠUMA

U šumu kad odšetao
stope mu nestale,
k´o po oblaku da je hodao,
više se nije vratio.

Magla se jutrom češljala
hrastu na krošnji visokoj,
sunce se u nju utopilo
kad k´o u zemlju je propao.

Prhnula kreja sa kruške,
na uraslom lazu muk –
zvezdu je neku pratio
što nije imala put.

(C) Dragan Ognjanović

O RADETU DRAINCU

Rade Drainac

Rade Drainac

Pesnik,apaš i profet,
Don Kihot,poročni ljubavnik i stihotvorac kakvog ova zemlja čula nije,
Karnevalski princ,vagabunda oko čije glave petrolejska lampa sja:
Eto to sam ja!

Pijanac,kockar,ali i nežan brat,
Prijatelj što u srcu čuva Orionska Sazveždja,
Slabi igrač na konopcu morala,ali zato izvrstan ironičar i pljuvač,
Na stolu kao supa ljubav je moja sva:
Eto to sam ja!

Neprijatelj Akademija,Crkava i Muzeja,
Pobornik trgova i pisoara,
Dirigent telegrafskih žica iznad bolnica i bordela,
U hajdučkom liku sa lavovska oka dva:
Eto to sam ja!

Tigar i ovca,
Žongler što nožem u srce gadja,
Rapsod kome domovina na čelo nije udarila prosvetni žig,
Pesnik krvave istine i čovekovog prava,
Upamtite:
To sam ja!

Intermeco

Ja kažem san,
Vi kažete sloboda;
Jedno i drugo je Tihi okean
I pena iza parobroda.

Samo hlebovi na svetu
Ne kriju lice iza paravana;
sve drugo je – ptice u letu
I lišće sa grana .

Pismo

Živ sam i zdrav,
Samo stanujem visoko.
Kroz krov stakleno oko
Gleda na Dunav.

Voda je pepeljasto – siva,
U podne od oblaka polilej,
U suton ladja se u vrbak skriva
Što iz Bakua za Nirnberg nosi petrolej.

Inače…jesenje boje u spektru dana,
A uveče krupna,zvezdana slova:
Noć je kao rana,
Noć je Ana Pavlova.

Koji put okno zatresu kiše
Kao bezbroj žutih leptira,
Tad na krovu džin neki počne da diše
I oluja na oluku zasvira.

Glavno je da sam živ i zdrav,
Mada stanujem visoko.
Samo jedno: ko reče da je Dunav plav
Kao kravlje oko?….

Kišna ptica

Sve što se danima i noćima u me utkiva i slaže,
Što košavom struji kroz krvotok i pore,
Ne bi moglo ni onda da se iskaže,
Taman da svu dušu iznesem iznad gore,
Na sušenje…
I tad bi neko vrenje,
Možda vetrova ili svetlosti,
Prostrujalo mnome kao žuborenje
I jezivo bi,ogoljene,na zemlji zaškripale moje kosti.

O kada bi bilo mogućno pokupiti sva komadanja
Iza zaboravljenih koraka
I do Sirijusa,visoko,napraviti čoveka od sanja,
Bila bi to čudovišna kišna ptica
Što leti ispred oblaka,
Ukleta i sama.

****

Koga ja ovde tražim,
I zbog čega dodjoh ovamo?
Vazda je čovek na svetu sam.
Kao u kraju drevnih ruševina
Detinjstvo mi blista kao hram.

No i ono me danas vredja,
Kada se ničemu ne nadam boljem
Uprtio sam djavola na ledja,
s kojim se neprestano koljem.

Teško sam se umorio od života
I klonuo od neke patnje iznenadne
Kao suncokret iza plota.
Ali svaka noć koja padne
Iz neznanih daljina,
Zasvetli na mojim dlanovima
Kao lice harlekina.

I sumnje me tad omame kao greh,
Te poverujem da je na svetu i najveća zbilja
Samo jedan prezrivi smeh.

(C) Rade Drainac

U
petak, 04. juna 2010. godine u 20:00 časova, u galeriji Milića od Mačve
u Kruševcu, održaće se promocija knjige Gorana Djordjevića *SENTANDREJA
I DRUGE PESME*. Goran je vrstan pesnik i direktor Smederevske pesničke
jeseni…

ZAŠTO KASNIMO???

Ovih dana izašla je iz štampe knjiga pesama Branke Zeng *SUNCOKRET*. Nabavite knjigu i uživajte u sadržaju!

CVET

Nisi daleko zbori sa grane
Slavuja pesma budi dan
U bašti skriven je cvet
Latice se njišu od tvog daha. Polako tiho pesmu šapućeš
U osvit zore miriše loza
Miluje jutro moje lice
Skrivena slutim tvoju blizinu.

Prolaze s tobom snovi u nizu
Ko niska biserna na mom grlu
U zori skrivam na dlanu cvet
Treptaj oka otkriva tugu.

Miluješ glasom jutro što budi
Slavuja pesmu voljenoj
Odnosiš dan na poklon…
Suza tek orosi, na dlanu cvet.

(C)  BrankaZeng

BRANKA ZENG

SUNCOKRET

 

Кад би се наши погледи срели

Дали ћу када ја срести тебе
а да ми у срцу свеједно буде,
хоћу ли моћи када те видим
мирно гледати к`о друге људе. Зашто се наши немири срца
често сусрећу на истој стази,
због чега срце јако закуца
онога часа када те спази.

У очима искре пожуде још горе
као онда, док у љубав смо се клели
сјећања враћам у рујне зоре
кад су се наши погледи срели.

Дв`е реке среће у истом трену
потеку смјело негдје без краја,
док она моју, ја љубав њену
осјетим јако како нас спаја.

Како су чудни живота пути
што воде често кроз беспуће,
и жар љубави док памет мути
угасити је немогуће.

Пустимо срце да љубав чува
на путу среће без свога краја,
док вјетар пријети да је одува
јаче нас нешто веже и спаја…

Милисав Ђурић

 

ПРИЂИ

Ти уснама однемљења Души Твојој, овој, приђи
и сједини вољу моју у ведрину мирну своју.
Расковао већ си челик, око бића што се крио,
невидљиви мрки челик, Душу што је опколио.
Нов ков већ си направио по разбитку мрких чини-
њих које су бистри поглед, од извора свога скрили;
њих које су пале знале, да смо Једно некад били. Сву си тмину расчино, донео нијансе Светла,
дивне Дуге Новог света, којим радост влада мирно;
благоветро и јуначки, с лакоћом си расчинио.
Па уснама речним сада приђи Души Душе своје.
Дар је дао да обоје у једности засветлимо,
као некад што смо Светлом земно-небним дивним светом.
…Ова тихост грудна моја и јачина бистра Твоја!

Љиљана Пртина

Karajović Gradimir peva pesmu *Druže Tito mi ti se kunemo*

УВЕК СЕ ВРАЋАМ ТЕБИ 

Када ме покапају снегови безумља
Када ме шчепа квргава рука срама
Када осетим да лагано
али сигурно нестајем
да ме нема – враћам се теби Када ми звезда среће окрене своје лице
Када сам на трону окружена завишћу и

дивљењем
Када напокон схватим да и ја постојим

 као што има
Земље и Сунца
– враћам се теби 

И када упознам тајну вечите

 клице живота
И када се уздижем међу звезде
 вечности
И када се трон испод мене руши под

разбеснелом бујицом
окрутних удараца судбине

   опет и заувек
– враћам се теби

Светлана Ђурђевић

Simboličan početak nostalgije – dan mladosti i sećanje na jedan lep trenutak iz ne
tako davne prošlosti: Ljubodrag Obradović najavljuje 6-tu *NOSTALGIJU*
i njenog autora i voditelja Danicu Gvozdenović

Danica Gvozdenović

BOGINJA

Oko tebe vrti se svet…
Mladost, ljubav i prilike…
Ti naprosto opijaš
slikajući slike,
u kojima i kraj
svoj beskraj ima!

Oko tebe blješti sjaj,
milion srca sluti sreću…
Oko tebe lampioni,
svi šampioni,
i nada da oka ti odsjaj
zaboraviti nikad neću…

Slobodno skoči,
sve kočnice otkoči…
Život je slep,
kad si tako lepa
po suvom dok plivaš,
u mirisima uživaš,
sve skrivaš,
a smisao otkrivaš…

Slobodno čizmom
zgazi cvet, koji rudi za greh,
i osmehom ih oteraj u očaj…
Neka na kolenima čekaju raj!

Ne, nemoć nije kraj želja,
na svakom uglu,
na svakom prstu,
niče buket prijatelja,
stotinu i jedan,
i svako ostaje žedan…

Klize suze, misli lete,
a nikako opčinjeni da se sete,
zbog čega ih čežnja lomi,
zbog čega im srce zebe,
ni zašto se uvek voli,
ona koja gazi cvet
i sve koji zrače…

Oko tebe vrti se svet…
Sreća lebdi na krilima…
Zašto svima zalediš srce,
a hepiend ti zrači u očima…

(C) Ljubodrag Obradović

Zasad samo slike, opširniji tekst sledi!!!

 

ЉУБАВНО ГНЕЗДО

Градили смо кућу за љубавно гнездо.
У њој се волели и свађали често.
Љубав и слогу смо бетоном залили.
И као вечност у темељ ставили. Бескрајна светлост из зидова сија.
Топлином зрачи љубав наша.
Грејаће децу и покољења бројна.
И биће путоказ будућих снаша.

Утиснули смо снажне жигове душе.
Цветове каранфила и црвене руже.
Трептаје срца и ватре плам.
За вјеки вјекова, то добро знам.

Синовима нашим остаје завет.
Мудар искрен животни савет.
Градите даље, више и боље.
Да и ваша деца на врху стоје.

Живомир Миленковић

ДОЛАЗАК ХРИСТА НА МЕНХЕТН

Нико више неће доћи
У Америку као Колумбо,
с пртљагом препуним
поклона и жеља
помисли велеградска врана,
чучећи на билборду
с десет Божјих заповести,
начињеном у част
уласка Христа у Менхетн. У огледалу од кварцних честица
небодери сјаје
ка Новом Небу,
вечни космички шум
нечујно продире у град,
враћајући
темељу темељ, као праху прах…

Нико више неће доћи
као изненадни Гост
чија је оштра реч као мач
рече велеградска врана
и нестаде у ватромету …

Небојша Лапчевић

SAT

Pijesak se sljeva
u donju komoru,
uz zaglušujuću buku
svjetova spoljnih.
Srce pjeva
ritmom tam-tama,
sam sebi stežem ruku!
Da zatvorim krug… Radujem se sa strahom,
svakom svanuću,
plaćam ga sa dva nova dana,
otmjeno i galantno,
da ne bih, sa uzdahom
u trnu nestao,
da me ne ubije, bol starih rana!
Da me leptiri ne odnesu…

K’o dječak mladjani
prvom brijanju,
nestrpljivo, raduju se noći
svanula jutra,
guraju se dani
niz usko grlo…
Budem li htio, hoću li moći,

Okrenuti sat?

(C) Miro Beribaka

Ljubavi!

Polako
klizim po tebi,
dok mi je još pogled bistar,
urezujući svaki detalj
u zenice oka,
za dane koji dolaze.

Prelazim pogledom
preko tvoga tela,
zaustavljam pogled na usnama.
Čujem svoje srce…
Ljubav! Oprosti mi
što koristim tu reč,
što je pominjem a znam…
Moja i tvoja ljubav
nemaju isto ime.

Za mene je ljubav
davati se nesebično,
za tebe proračunato.

Za mene izvor,
za tebe putokaz ka ušću.

Al’ ne brini…

Od sutra ću, kao i ti,
zaključati srce,
voleti površno,
i istinu i laž
začiniti osmehom
a kada, juče ja,
zadrhtim
na pomen tvoga imena,
neću te zvati ljubavi.

Od tebe sam naučila
da ljubav nije nepobediva.

(C) Mirjana Lukić – Ćalić

 

Hajdučice

Hajdučice u zemlji hajduka
Zvezdo moja letnjih vinograda
s vasione sreća nam ne pada

Ti si moja zvezda što pod
gorom sija stope tvoje tražim
blizina mi prija.Ukrašću te
brezo više ne treperi
Dal se plava kosa plavim
nebom meri
Ko jorgovan plavi s
proleća se javi tada miris
tela u sve pore stavi. Jorgovan se beli po
ravnici seli.
Tada gledamo zvezde
kad nam se oči skolpe
dođi anđele Joci ljubim
ti nežne stope.

Kada dođeš ja zaćutim
Zvezdo moja ljubav slutim

(C) Jovan Mihajilo

 

MESEC

DANA KAD JE BOMBARDOVAN MESEC
NA ZEMLJI JE BILO MIRNO.
IZBEČISMO SE, GLEDEĆ U NEBO. ON SE JADNIČAK NEKAKO ZAKRIVIO
I SENKA MU NE BEŠE OBIČNA,
KAO DA SE PROSUO.

VIDESMO STRAH OD SOPSTVENOG
LIKAU U MESEČEVOM OKU.

ON SE UPLAŠI NAS
I PADE U AMBIS!

(C) Rada Lugumerski

 

МОЈОЈ ЉИЉАНИ

Деветнаест имала си љета
Кад си мени обећање дала
Да ћеш самном у живот крочити
Лијепа, млада, ко бијела лала Очи су ти биле као жишке
Уста меда повисоко чело
Дугу косу красиле су шишке
Имала си божанствено тијело

Вјенчасмо се двадесет-шестог маја
Уз музику славуја из луга
Обећасмо, бићемо до краја
Ја теби друг а ти мени друга

Гајили смо стуб љубави наше
Два изданка пустио је нова
Пили вино и љубав из чаше
Срећни као из бајке и снова

Дани теку и годишња доба
Мијењају се прољећа и зиме
Настависмо ми стазама нашим
И кад умрем зваћу твоје име

Данас пуних тридесет пет љета
А нас двоје још смо срећни скупа
Док постоји ова земља света
Срце моје за те ће да лупа

Марко Љ. Ружичић
26.5.2010. г.

 

ЗАВИЧАЈНИ ХЛЕБА

– Незгодна је сине златиборска земља.
-Стриц мој стари рече, па забразди ралом.
– Каменита, тврда, много труда тражи
Не пореди је никад са земљом осталом. Засејано, поље зрневљем пшенице
К’о под плаштом белим прекривено снегом,
Спава никло жито скривено од студи,
Чекајући сунце у њиви под брегом.

Зазлатело класје, снажни косци косе.
Снопови се тада у крстине дену.
Жетелачком песмом момци се огласе
И милују класје к’о вољену жену.

На раскршћу гувно у облаку плеве.
Вршалица стара жуто снопље гута.
Амбари се житом овршеним пуне.
Радозналу децу терају са пута.

На Ђетињи витло кремен камен врти
И од млива житног хлебно брашно твори,
А брашњави млинар тад огњиште спрема
За погачу прву ватру да разгори.

Остале су слике и мириси давни
Деца да запамте и да увек знају;
Које пренех њима кроз године прошле:
– Најлепши је хлеба у мом завичају!

© Александар Дрндаревић

PEVAJ SAD

Pevaj sad, o onom što svako zna.
Sve prolazi, sve se menja.
Pevaj sad, san je samo san,
stvarnost je uvek surova.

Pevaj sad, kad nisi više mlad,
o svetu svojih utopija. Pevaj ti.
Tvoje želje su prošlost,
sad drugi prelaze most.
Drugi sad, žele da grade svoj svet
i misle to nije greh, kao i ti nekad. Pevaj sad, kad mnoga srca slama jad,
a druga, zbog toga obasjava sjaj. Pevaj ti.
Početak je uvek lep, od ideala malo slep,
a onda usledi tužni rasplet
i u krug se sve zavrti.

Pevaj sad, dug je put preko reke,
a početak izazov.
Ali zašto rušiti stari, za most nov.

Pevaj sad, prosta je istina,
sve prolazi, sve se menja.
Samo kamenje, sve pamti
i kad užareno u vatri plamti.

Pevaj sad, svoju istinu svako ima
i kad prava u oblacima se gubi. Pevaj ti.
Onaj, ko drugom, spokoj uzima,
svoj nemir, time budi.

Pevaj sad, sve se na kraju zna,
kad istina, stihom se iznudi. Pevaj sad!

(C) Ljubodrag Obradović

 

И МОЈЕ БИ ПА ПРОЂЕ

Живећу ја у свакој својој песми
С којима сам многа покупио зјала
Моји ће ме недосањани сни, несни
Урокљиво гледати иза огледала. Ма морао сам ја да се родим,
Баш српском роду да се десим
Пригодне беседе да са вама водим
И све натенане да удесим.

Напело ме баш ла будем песник
у неблагородно време, невреме
И да кроз стихове будем весник.
Јевањђелске вечите теме.

Да живим овако брзо, све брже,
С главом у овом, срцем у минулом веку.
Смисао живота всћ ме растрже
Од Надчовека ка Свечовеку.

Отићи ћу тихо, за све ненадано.
Доста је мога вриска с рођењем.
Сад хоћу смирено и полагано
Ha пут са дубоким преумљењем.

Замном ће остати гомила смећа.
Плодови мог рада, свежи и гњили.
Скупиће се можда и цела врећа.
Неки у блату, неки у свили.

Сам Господ знаће реч да ми цени
Њеrова нек’ је прва, потоња и права.
Па кад одмери награду мени
Нек ме сачува од Злога и заборава.

Радивоје Пацко Миладиновић

© Љубомир Вујовић

Napomena: Pesma Lamento lepoti koja traje
bila je pobednička u Cupriji za mesec mart. Ovakav način pisanja (zbog
mogućnosti čitanja pesme na više načina) su svojevremeno nazivali
trodimenzionalna poezija.

BALKANSKO

VOLIM BALKANSKO
IME SVOJE  I TVOJE
I KAKO VODA I VAZDUH MIRIŠU
A BAKE I ĐEDOVI
NEK SE I DALJE PALCEM POTPIŠU
I PRT U SNEGU I TRAVI
I LIVADU U CVATU POKOŠENU
NE PREGAŽENU
SVAKU KAMENU IL DRVENU KUĆU VOLIM BAŠ TU BALKANSKU
MALU AL TOPLU
I VERIGE NAD OGNJIŠTEM
PA MAKAR I PRAZNE
I MIRIŠLJAVE ĐAKONIJE
ŠTO PO BAŠTI RASTU RAZNE
O KAKO VOLIM TO NAŠE BALKANSKO
OPORO A VRELO
I SVAKI IZVOR VODE
I SVAKI SNOP SENA
KOJI SE NABIJA NA KOLAC
I VRUĆI LONAC PASULJA
I PITU ZELJANICU
TOPLU VARENIKU I KAJMAK
SUVU PEČNICU
SLATKO IL MED
IL KOCKU ŠEĆERA

O KAKO VOLIM
TO NAŠE BALKANSKO
KAD MUŠKE RUKE
DOHVATE ŽENSKO TELO
A ONO SVE KAO NE BI HTELO
U KOLO SE UHVATI

VOLIM I SLAVE BALKANSKE
KAD SE SLAVE
I KOLJIVO I MIRIS SVEĆA I POGAČA I VINA
I BADNJAK KAD SE U ŠUMI SEČE
TEK USKRS I ŠARENA JAJA
PA VRBICE I ZBOROVE
PA NEKA  I DALJE U KOLA
UPREŽU VOLOVE
PO LIVADAMA BELIH OVACA
MLADIH JAGANJACA
KRAVE NEKA MUČU I MLEKA DAJU
PSI NEKA LAJU

ZAISTA VOLIM
SVE PLANINE DRVOREDE I ŠIPRAŽJE
REKE JEZERA MORE I PONORNICE
SVE MUŠKO I ŽENSKO ŠTO SE KREĆE
SVE ŠTO NA BALKAN MIRIŠE
SRCE MI JE PUNO
VOLIM SVE   TO JA
ŽENA BALKANSKA
MAJKA SLAVENSKA
DUŠA PANONSKA

(C) Ljubica Vukov Davčik

PUTANJOM DUGE DO SNA

Utkaj u mene
srmu ljubavi
za večnost njenu…

Obućiću haljinu belu
ogrnuću plašt od zlatnog
lišća kesena..
Na prst obaviću
mesečev krak
pod travom polako
utapkaću korak…

Na glavu od cveća
isplešću venčić
raširenim rukama mahaću
otplivati do Tiskog cveta
rasutog po žuto-srebnoj
pučini Tise…

Bosim nogama zagaziću
u mulj sa kamenja i peska
i zakoračiti ka dubini
da razmrsim talas
što se  viru svio spleo
kao i ljubav moja….

Zaplivaću
hladnoća će me ohladiti
na čas
bodriti da do kraja
druge obale stignem…
Nastaviću da hodam
po putanji duge…
Kraj reke na žbun divljih
kupina ću se ubosti
krv ću usnama ispiti,
zaustaviti..

Uskim puteljkom
ću se uspeti na dolmu
strnjika će me
po tabanima bockati
skakutaću ko
izgubljena košuta..

Bez čamca i skele
iz Sente u Banat
u zvezdanoj noći
stigla sam
svojim snovima….

(C) Ljubica Vukov Davčik

08.05.2010. godine, u okviru manifestacije FEDRARO 2010, održani su OSMI SUSRETI PESNIKA POEZIJASCG, na kojima je proglašena PESMA 2009 GODINE – PoezijaSCG, kao i pesme koji su osvojili drugo i treće mesto i pesma koja je najbolja po mišljenju posetioca sajta. I što je najvažnije, bilo je lepo i nezaboravno druženje uz dobru poeziju… i prelepu muziku…

 

Detalji sa nezaboravnog druženja pesnika POEZIJASCG 08.05.2010

”Divlja Džoana” je vojna drama koja u sebi sadrži niti erotike,
napetosti i sado-mazohizma, primese voodoo-religije, literarni sklop
koji se kao jedinstvena mešavina svrstava u redove postmodernističke
književnosti. Sam život glavne junakinje, pukovnikove kćeri, Džoane
Redflik je predstavljen kao preplitanje prošlosti sa sadašnošću,
odnosno kroz sedamnaest karika vojnog lanca koji je okrunjen s
nijansama sado-mazohizma.

Roman sa razrađenom i zanimljivom
fabulom, u sebi sadrži suptilne akorde amerikanizacije i sa svojom
tematikom namenjen je široj čitalačkoj publici, posebno omladini. Kroz
delo se jasno prolama nekoliko različitih stilskih žanrova koji odišu
standardnom prepoznatljivošću stila kojim vešto rukovodi Dajana
Diverno. Drama koja isijava sa mistikom, perverzijama i
distanciranošću, do poslednje strane drži čitaoca u napetosti. Pored
Dajanine omiljene uzrečice koja je prisutna u ovom romanu: ”Stvari se
rade uglavnom na tri načina: ispravan način, pogrešan način i vojni
način”, daje se primetiti i to da je ovo štivo koje se s pravom čak
može pridodati i kriminalističkoj literaturi.

Dajana Diverno,
inače multižanrovska umetnica ovog puta se predstavlja kroz vojnu dramu
koja je oslikava onakvom kakva zaista i jeste: bez klišea, bez klasike,
bez dodatnog ulepšavanja i bez cenzure. Delo ”Divlja Džoana” je u
tesnoj povezanosti sa njenim prethodno napisanim romanom ”Obeležena da
umre”, ali je bitno napomenuti kako ovo nije niti nastavak tog romana,
niti dopunjeno, vanredno izdanje. Roman ”Divlja Džoana” funkcioniše
samostalno, a pojedine radnje su šokante, ali svakako realne.

Vojna drama ”Divlja Džoana” je nastala u kratkom vremenskom
razdobolju od svega sedam dana, i pisana je vođena snažnom imaginacijom
i kombinatorikom koja je svojstvena samo Dajani Diverno kao tvorcu
mnogih sličnih književnih dela među kojima su: ”Marokanska princeza”,
”Obeležena da umre”, ”Treća kapija”, ”Samba do smrti”, ”Komodo –
kumovanje italijanske mafije”, ”Iznad zakona” i mnogi drugi.

I
ovaj novi roman DIVLJA DŽOANA DAJANE DIVERNO samo potvrdjuje bogatstvo
opusa i piščeve imaginacije. Ali… To je ujedno i život. Daleko od
ovih prostora, ali život kojim likovi žive kao da su tu, pored nas.

Napetost koja prati i neizvesnost, drži čitaočevu pažnju do poslednje
rečenice ovog dela. Tako Dajana svojim sentecijama obogaćuje, a
retorikom oplemenjuje. Vrlo interesantno je isprepletala radnju romana
kroz sedamnaest naslovljenih poglavlja.

Bogatstvo opisa
detalja prepoznatljiv je njen stil. Jezgrovitost i sadržajnost lepo
oblikovanih rečenica još jednom potvrđuje snagu duha kojim se uspinje
naša spisateljica. Isto tako bez klišea, bez straha i stida kad piše o
ludorijama kojima vreme nije granica, samo su stavljane pod tepih. Da.
U životima kako estabilišmenta tako i najprizemnijih, sve je to moguće.
Izazov kojeg nude odnosi među ljudima, u porodici, to je svetla strana
Dajane.

Borba unutar samog čoveka; borba duha, razuma,
oprečnost u stvarnosti. Trivijalnost ljušture kojom se prikazuju ljudi
svom okruženju ne gledajući se u ogledalu. Tako se naš pisac ne plaši
da do detalja opiše bilo koji vid bitisanja čoveka, otuđenog,
izgubljenog, inatnog. Čoveka koga egoizam dovodi do bestijalnosti i
sopstvene pogubljenosti.

Možemo reći, ovo je psihološka drama
porodice, okruženja, čitavog jednog staleža. Drama koja prati
savremenog čoveka koji počinje da gubi tlo pod nogama jer se otuđio od
prirode, majke prapostanja. Otuđio se sam od sebe, od svojih shvatanja,
radi nečega što smatra novim, boljim. Otuđio se od mladosti, pa i od
sebe samoga. Tako razočaranost i pogrešan put mladosti koja ne vidi ili
neće, prave izazove života koji je jedan i neponovljiv… Za život ne
postoji škola, učitelji… On se živi… Ne ponavlja se. Spoznajama se
koriguju postupci, tako može da se putuje božijim putem, inače… Luta
se, inatno, a tako i završava, kao i glavna junakinja ovog romana
Džoana.

Ovo je veoma poučna priča i toplo je preporučujem,
naročito mladima, da dobro razmisle kakvim postupcima će se kretati
kroz život jer ” svaki inat se o glavu razbija”.

Dajani čestitam i želim da sva svoja dela koja čekaju napisana pruži čitaocima koji će, siguran sam uživati čitajući ih.

U Subotici, 08.01.2010. god

Ratko Rale Belić

 

Pohvala Mesecu

Zimi kada snežni prekrivač
svojim kristalima belim,
zagrli mesečinu
i ne bude tako hladno,
ima neke topline,
čak i u odsjaju
u tom zagrljaju. (C) Rada Lugumerski

 

СВЕТИ ЈОВАН ВЛАДИМИР

У Дукљи још једанаестог вијека
Православна кад је текла ријека
Имала је и свога чувара мира
Младог краља Јован’ Владимира Крстом часним крстио се народ
Бугарски краљ над њим се заклео
Свети Јован над њиме погубљен
Што је народ из таме извео

Земљом Дукљом туга је владала
Наста бурно и несретно стање
А крст часни једном свјештенику
У аманет оста на чување

Доживотно чувао га прота
А касније и његова дјеца
Славили су православље свето
Крст часни и Јована свеца

Кад се млада Косара удала
Часни крст је у мираз понијла
Чувају га ко зјеницу ока
Микулићи и Братија цијела

Крст на ком се Владислав заклео
Вијековима славом је проношен
На Румију часно се узнио
Светом вјером православном ношен

А на врху Румије планине
Гје је некад црква постојала
Прије сунца вјеници су стигли
Ту се чини литургија права

Од камена који вјерни народ
На рукама голим је донио
Сам од себе храм се саградио
Као што је некад давно био

Сад у њему воштанице горе
И молитва Господу узноси
Тамјана свети у светињи мири
Слава ова нек се вјечно шири

Нека памте наша поколења
Светост сјајног тисовога крста
Светитеља Јован Владимира
Са Румије старог манастира

За пар дана света ће Тројица
Да нам дођу ко и до сад што су
Славићемо веселога лица
На Румију ићићемо боси

Марко Љ. Ружичић
20.5.2010.г

Promocija Triptiha Ljubice Vukov Davčik
l0.06.2010. godine u Gradskoj biblioteci u Subotici
l7.06.2010. godine – 18:00 Dom Kulure Jagodina – 20:00 Paraćin

Dana l0.06.2010. godine u Gradskoj biblioteci u Subotici biće održana
promocija Triptiha Ljubice Vukov Davčik. Promoteri knjige su Pera
Zubac, Jelena Stojsavljević , Milan Nenadić  i Mr Jovan Mihajilo.
Voditelj programa Predrag Opalić. Početak u l9 časova. Dana l7.06.2010.
godine sa početkom u l8:00 sati – Dom kulture Jagodina i u 20:00 sati
Paraćin, isti promoteri. Pozivamo Subotičane, Jagodince i Paraćince i
prijatelje iz Čuprije, Ćićevca, Varvarina, Ražnja da nam se pridruže.
Hvala na ustupljenom prostoru i poziv za Prijatelje iz Kruševca pa ko
došao – dobro došao i za kraj dva tri stupca za PERU ZUPCA i Njegove
Mostarske kiše.

 

Траг љубави

На једној страни
погледи наши,
љубав и чежња
на другој стале,
са зебњом срећа
туге се плаши,
из ока склизнуше
сузе мале. Трепери немир
док небо плаче,
погледи њени
у сузу стали,
нешто у срцу
заболи јаче
кол`ко нас веже
нисмо ни знали.

Још у глави
одзвања корак,
шуми ко бреза
лишћа свела,
празнина,
вапај,
окус горак,
пољубац меки
и суза врела.

Не питам од када,
колико, нити због чега, ни како…
Нећу да знам никад, ни сада…
Таj траг у мени урезан јако,
вредео је, макар,
један jедини дан…

Милисав Ђурић

Poezija podsećanja
Nebojša Lapčević „Dolazak Hrista na Menhetn“, Eurografika Zvornik, 2010.

Nebojša Lapčević je jedan od poznatijih mlađih srpskih književnika koji
se oglašava iz Kruševca. Neumorno podseća Srbiju da nijedno sedište
srpske carevine nije bilo u vazalskom gradu, nijedno carsko središte u
carskoj Srbiji nije moglo biti dobijeno na poklon, već je moralo biti
zasluženo uz zaglušujući jecaj mača.

Lapčević podseća da mi
sami treba da čuvamo trag o nama na život pre nas. Njegove knjige na
tom putu ka tragovima prisećanja predstavljaju putokaz. Ti putokazi su
tek znak da tragovi postoje. Oni predstavljaju mogućnost traženja. Naći
će ih na sve četiri strane sveta u svakom vremenu na svakom grobu, kao
zapis ljudske nemoći i ljudskog srama. O dubini tog srama i brzini
prolaznosti Nebojša Lapčević ostavlja dokaz svojom najnovijom zbirkom
dolazak Hrista na Menhetn.

Ova zbirka se sastoji od šezdeset
pesama, rospoređenih u četiri ciklusa: Dolazak Hrista Menhetn, Mala
tapiserija, Osvajanje vazduha i Na kraju sveta. Svaki od ciklusa je
imenovan prema naslovnom znaku pesme koju sadrži pa je to i sadržinska
oznaka ciklusa. Nebojša Lapčević je moderan pesnik. Senzibilitet
njegovog lirskog izraza odgovara zahtevima modernog pesničkog diskursa.
Međutim svojim stihovima, on prevazilazi značenjski i vrednosno
vremešni pojam modernosti protkivanjem lirskog izraza starostavnim
stilskim obrtom (Pismo kipu slobode izgubljenom u prevodu) gde
arhaičnim izrazom vešto ukoponovanim u stih spaja prošlo i nekadašnje
sa aktuelnim. To isto čini i na planu stečenih znanja ( Sekvenca sa
Merilin Monro, Pesma o Daliju, Muzej Čarlsa Darvina, Damin gambit, Iz
enciklopedije, Strah od letenja Feliksa Kanica) pesnički vrlo vešto
oblikuje i pravi originalne moderne, lucidne.

Svaki od
navedenih ciklusa može činiti samostalnu celinu. Kao što to, uostalom,
čini svaka pesma ponaosob, ali svoje puno značenje dobijaju tek u
interakciji ciklusa i isijavanju integralnog značenja zbirke određene
naslovnim znakom Dolazak Hrista na Menhetn.

Nije slučajno,
dakle, što je ovaj ciklus stožer oko koga se okupljaju značenja ostalih
ciklusa i tvore integralno značenje koje se manifestuje kao moderni
sakralitet, ljubavni senzibilitet, rodoljublje i duboka misaonost.

U prvom ciklusu, Lapčević ukazuje na paradoks civilizacijskih
dostignuća u savremenoj komunikaciji i (ne)brizi velikih i moćnih za
slabe i nemoćne. U Pismu Kipu Slobode izgubljenom u prevodu, Lapčević
obrazlaže razlog svog pisanja: I u ropstvu istrajavaju/ napaćene duše,/
i zbog njih ti pišem.

Dakle, stvaralački porivi ovog pesnika
su duboko humani, kosmopolitske prirode. Ako su Aleksu Šantića bolele
sve rane njegovog roda, našeg pesnika tište sve svetske nepravde: pod
levom miškom nosiš beleg, / Za izgladnelu decu Afrike,/ Za mrtve u
Hirošimi,/ za preživele u Vijetnamu,/ ya njive srpske kasetnim bobmama
posejane/ ya spaljene manastire na Kosovu,/ i sve narode koji strepe.

Međutim, drugačije i ne može čovek koji se ne potpisuje imenom, već
krstom, imenom koji svi znaju i lako se čita izuzev za one koji su
svoju hristolikost izgubili u prevodu, u repolikoj besčasti sopstvenog
činjenja.

Baš zato što se u neznanju prevodilaca, koji još
samo mogu uspešno da prevode jezik sile, izgubilo značenje, ne imena
slobode, već njenog smisla, zato u Ameriku niko neće doći kao nekad
Kolumbo s prtljagom prepunim/ poklona i želja. Besmislena je vavilonska
težnja američkih neimara, jer kako se kočoperno drsko njihove kule
sunovratno izdižu ka plavetnoj dubini nebesa večni kosmički šum/
nečujno prodire u grad,/ vraćajući/ temelju temelj, / kao prahu prah,
jer u odnosu na večnost i veliki tvorački zahvat neimara na neimarima –
Gospoda Boga, sve je drugo pusti prah i pepeo.

U tom kolopletu
prolaznosti i večnosti, blještavila američkog načina života, gde je
najveličanstveniji sjaj Merilin Monro, nasuprot hrišćanskoj težnji sa
Bogomajkom Marijom, sve se svodi na tihi ritual jezika, gde Merilin
ostaje kao pusta želja nezasite muškosti, a hrišćanski osećaj života
ostaje kao vrhunska težnja čoveka na putu bogoočovečenja (Sekvenca sa
Merilin Monro).

U pesmama Pesma Daliju i Muzej Čarlsa Darvina,
gde je delo ovih svetskih velikana stoji kao svojevrsni podtekst,
Lapčević pokazuje tanani odnos za ono što je čovečanstvu kao
civilizacijska tekovina dogođeno. Određivanjem sebe prema tim
dogođenostima, procesom empatije sa ispevanim sadržinama, određuje i
nas.

U Pesmi o Daliju, kao nekad Lesing u čuvenom Laokonu, ili
u Estetici Etjen Surio u čuvenom delu Odnos među umetnostima, ali ovog
puta na umetničkom planu, iz ugla pesnika, Lapčević određuje vrlo
jednostavno svu složenost slikarevog doživljaja pesme i pesnikov
doživljaj slike: Salvador Dali nije pisao poeziju,/ ali je možda
namislio jedan stih/ na primer, za sliku Ribarenje/ sa bojom jarko
crvenom.// i ja nikad slikao nisam,/ ali namislih crtež Ribarenje/ na
primer, za pesmu o Daliju/ uprljan bojom jarko crvenom.

U
pesmi Muzej Čarlsa Darvina, lirski subjekt ističe da nikad nije video
Darvinov muzej, ali, čini se da mu to i ne smeta, jer je to namerno
učinjeno: Nisam video/ Muzej Čarlsa Darvina,/ jer ne priznaje dan
prvi,/ jer ne priznaje dan drugi,/ jer ne priznaje dan treći,/ ni nebo,
ni zemlju,/ ni tamu, ni svetlost,/ ne priznaje… .

Na kraju
pesme, stihovima: Nisam video/ ni samog Darvina,/ jer se sakrio/ u
porodičnoj kući/ na vrhu drveta, pored toga što je uspešno poentiran
završetak pesme istaknuta je i hrišćanska poruka koja je kodirana
alegorijom.

Sistemom pitanja koja su pesnički uspešno
oblikovana, ističe se zapitanost lirskog subjekta nad dubinom učinjenih
grehova i mogućnosti življenja sa njima. Lirski subjekt je nad nekom
vrstom sudnjeg dana, koji je neminovan, ali nije jasno definisan. Kao
što pitanja ostaju obavijena velom tajne, tek odgovorom koji je dat u
naslućivanju, tako i ovaj dan ostaje obavijen velom zapitanosti između
duše snova i krvce koja teče venama.

U takvom odnosu
zapitanosti i slutnji odgovora nalazi se i pesma Damin gambit. Umro je
Bobi Fišer/ Zbog njegove smrti/ ostao je kovertiran potez/ kraljica F6,
kao žrtva. Na podtekstu realnog događaja i dogođenosti koju beleži
dnevna štampa, prelomljen događaj kroz inventivnu prizmu pesnika, kralj
pobednik u daminom gambitu postaje žrtva. Dakle, iz najmislenije igre,
iščitavamo zaplet koji tek dekodiranjem znaka i označenog – daminog
gambita – da razumeti poetičko oblikovanje smrti Bobija Fišera.

Celokupna zapitanost dobija svoje logičko razrešenje u poslednjoj pesmi
ciklusa Lazar traži Lazara. Dok Lazar traži Lazara kao mogući odgovor
na sramno propadanje, tako traži i svog naslednika da to propadanje
prekine. I to je normalno. Drugačije nije moglo biti, no da se iz
Lazarevog grada krene u potragu za novim Lazarem, kao što se i krenulo.
Jedino odatle je Kosovo moglo da se oglasi vapajem za Kosovom i da
podseti na duboki smisao guslarevog piska.

Zov Lazara i zov
Kosova neće ostati bez odjeka. Odazvaće se novim svitanjem sa novom
simboličnom pobedom svitanja – svetlosti nad tamom. Odziv je od
sudbinskog značaja. Za srpski narod je oznaka opstajanja u tragičnom
optimizmu trpljenja: Lazar traži Lazara, ko sudbine prst,/ Zora je.
Ovde Lazar. Evo nosim krst.

Ciklus Mala tapiserija predstavlja
stihoplet ljubavnog senzibiliteta sakralne utemeljenosti i refleksivnu
dubinu prema uočenom trenutku u svakodnevici jednog savremenog čoveka.

Tako u običnom kosačevom zamahu pesnik sagledava nedostatak budućeg
vremena. Upravo takvo obično uočavanje, a od suštinkog značaja, ovog
pesnika čini velikim i duboko misaonim. Uočavanjem da u kosačevom
zamahu/ nedostaje buduće vreme, on se odredio prema svemu što oduzima
ili može da oduzme život. Tako će biti i sa pesmama Oko moje glave,
Xepni sat i Mala tapiserija, koja se po nama sastoji iz pet pesma, pet
tapiserijskih slika koje prikazuju suštinu običnosti.

U pesmi
„Hranjenje kokoši“ blagom ironijom pesnik pokazuje svu frivolnost
života pošto su njegove nade i ljubavna iščekivanja izneverena, jer se
draga: udala za imućnog pedesetgodišnjaka,/ Trajka iz Obreža. Tog
lukavog zelenaša. Prizemni uzrok izneverenih nada čini da ova pesma na
semantičkom planu više zaokuplja komičnošću, no gorčinom.

Lapčevićev vuk je sasvim običan u predstavljenom svetu pesme. Nije on
ona naivna zver, kao kod Bećkovića, što sopstvenom alavošću ispija
sebe, niti je razvratna pohotna spodoba, kao kod Rastka Petrovića, niti
je kroz druželjubivost i slabost nalik čoveku, kao kod Ratka Deletića,
njegov vuk je kao stoka dok pije vodu, naivan, glupo zadovoljan i
bezazlen. U takvom trenutku vučje, da kažemo obesčašćenosti, čobanin
može da zaklikće sačmarom. Zapesnika rezultat tog klika je nebitan,
bitna je mogućnost i trenutsk vučje bezazlenosti.

Ciklus
osvajanje vazduha je sav u znaku vazdušastog oavajanja. Osvajanje
vazduha može biti svetlosno, može biti krilonosno, ali može dolaziti i
od starostavnog, mitski utemeljenog u gentski kod svakog Srbina,
nabreklog hrasta. On je biti simbol života koji bi da se sav raskrili i
brizne snagom života put nebesa. Taj hrast nije smešten bilo gde, on je
u dubini duše moje tu je uzrastao i tu ga je lirski subjekt obgrlio,
jer je to naš zapis,/ nabrekao, širi krila… .

Ciklus na
kraju sveta je omeđen kućom i čovekom na kraju sveta, a u sredini
ciklusa, pa i po sredi kraja sveta jeste ljubav na kraju sveta. Kuća na
kraju sveta nije makar šta. To nije tek sazidana kuća. To je hram koji
će biti kolevka jer će lirskom subjektu omogućiti da se ponovo rodi.
Drugim rečima, kuća na kraju jednog sveta jeste tek predvorje, kapija.
Dakle, početak jednog novog sveta u kome će lirski subjekt biti ponovo
rođen. Zato je i ljubav na kraju sveta živorodna. Ona je više molitva
nego plotska želja. Ljubav na kraju sveta predstavlja još jednu
mogućnost da sama svojim uzrastom preko sebe same obezbedi iskupljenje
onima koji u kući na kraju sveta neguju ljubav na kraju sveta: rasti,
pod ozelenelim krstom,/ i neka se bes Njegov na nas/ ne vraća, već nek
se pod nogama/ tvojim, istočna obzorja otvaraju.

I na kraju
ovog ciklusa i na kraju zbirke je čovek na kraju sveta. Ko je čovek na
kraju sveta? Ostaje enigma. Sigurno je da to jeste onaj koji bližnjima
objavljuje mir i ljubav, kao što je sigurno da to nije onaj koga neće/
zapisati u Jevanđeljima. Poslednjim čovekom uvek prvim u ljubavi i
stradanju Nebojša Lapčević zatvara svoju zbirku. Tako podseća na
najstrašnije žrtve i na njihovu prekomernost. Još jednom, sasvim
diskretno, onako u simbolima, on nas poziva na izmirenje i ljubav, ne i
zaborav.

 

LAVIRINT

Trupac s četiri uda
tumara kroz lavirint,
koji neko životom zove. Levo pogrešiću,
desno zalutaću,
sredina je samo privid,
Znam da moram ići napred!

Kakva nerešiva misterija.
Treba biti dovoljno lud,
pa pristati na ovu borbu
BEZ POBEDNIKA!

(C) Rada Lugumerski

ПОМЕН ЖИВИМА СА МЕМОРИЈАЛНЕ ПЛОЧЕ У СРЕБРЕНИЦИ

Мехо Катал са мермерне табле Шадрваном шета
Сишао је са свих потерница, око врата ланци помрчине
На платном је списку оба ентитета
По чаршији возају га дипломатске лимузине Поређане слике испод трака жучни омци
Од ковчега празних закрчене стазе
Преко списка сопствене џеназе смотру врше Јукини питомци
У бунилу унакрсно са плоче силазе

Набреклог бројача што слику окреће
Поборника жеге вртећу антену
Погурени Манфред гурнуо Жерара да допуни вреће
На бланко платоу да промени смену

У Вакуфу префарбани Заим ципеле поправља
Двоимени Рафо по Мостару разноси сомуне
У Малмеу III/1 трговачке без Цвете и Здравка матуру прославља
Бели подрум код Абида, дошо Реџо по рачуне

Рози шешир танка мрежа преко лица
Број двоцифрен, профил цео уреза н је на плочини
Носић прћаст тамне се оквири црноока Рабијица
Власник плес не школе у Атини

А шепави Зијо што му коса израста из чела
Бележницу носи, дотура менице
По програму МЕНСЕ још пумпа одела
Шупље хумке око Какња и Зенице
На Миљацки захефтани матичари вриште
Рамо Зилкић, дрхте ноге цвокћу зуби, позлаћене жице
У биртији црну кахву пије, рахатлука иште
Узаврео бесан цепа посмртнице

Сви на плочи празне меморије, сви на зиду нове историје

Милоје Дончић

СРЕБРЕНИЧКА РА3РИМОВНИЦА 3А МИЋУ ЦВИЈЕТИЋА

Мићуне пријатељу мој с позивницом у десном џепу
Кад кренеш за Србиње, а у Фочи будеш почасни гост
Одложићеш ранац на првом камену, са шећерном таблом у зубима
Кад згазиш од сунца поцрнелу ласту
Грумен креча ће ти обележити пут
Видећеш светлеће стреле што из брда расту
Мекетање козе у зеленом пласту
И мртвог монаха што личи на Вишеградски мост

Поточари ће ти бити са ове стране, а бројке све веће и ближе
Свако ћеш име изговарати засебно
За узврат бићеш услужен посебно од сваког са плоче
У коју год варош стигао, са ове или са оне стране
Прва ће ти бројка са плоче навући одело
Друга ће те послужити баклавом
Трећа ће ти пружити коверту запечаћену,
Коју никада нећеш отворити
Четврту ћеш превидети због погрешне диоптрије
Пета ће ти бели штап уручити
А шеста ће ти ранац отети на самој црти,
И поново вратити Поточарима
Да гласније прочиташ његово име

Милоје Дончић

Poštovani posetioci, prijatelji poezije,

Dobrodošli u galeriju Milića od Mačve *KOSOVO PRVI PRAG SRBIJE*,
dobrodošli na još jedno veče posvećeno poeziji, dobrodošli na promociju
knjige poezije Gorana Djordjevića *SENTANDREJA IDRUGE PESME*. Ja neću
iznositi kritičarski sud o Goranovoj poeziji, o tome će govoriti
kasnije Veljko Stambolija i Ljubiša Bata Djidić, ali ću Vam pročitati
jednu Goranavu pesmu, koja se meni posebno dopala.

 

Ovamo cigani,
svirajte noćas za mene.
Duša bi htela spas
uz čaše ispijene. Svirajte cigani,
stvarnost je tako zla,
draga je moja otišla,
deo mene je odnela.

A ti druže pevaj,
kad pevati ne mogu ja.
Bol u srcu mi seva,
voleh je, zar zabadava.

Svirajte, svirajte cigani.
Jer draga je moja otišla
i deo mene je odnela.
Svirajte, svirajte, cigani.

Hoću noćas da se napijem,
od neverne da se sakrijem,
svirajte, pevajte cigani.
Nikad neću da je prežalim.

(C) Ljubodrag Obradović

Светлана Зеленовић

Дана 06.06.2010. године у 18 часова, одржана је у Цириху, промоција првог романа Светлане Зеленовић „Говори истину“.
Светлана Зеленовић је рођена 1973. године у Осијеку. Одрасла је у Тењи
у источној Славонији. Живи и ради у Швајцарској од 1995. године.

Објавила је збирку прича 2003.године „Талисман“. Вече је било веома
пријатно и успешно. Светлана је успела да нас са својим представљањем
романа, од прве до задње реченице тихо прошета кроз један живот.
„Говори истину“ је динамичан роман о породичним тајнама, о искрености
унутар фамилије, о суочаванју са греховима из прошлости, те о ратовима
одрасле деце због помањкања родитељске љубaви у детињству.

Латинка Ђорђевић

Милка Кајганић, Радоје Регојевић и Милован Веселиновић

Милован Веселиновић са супругом

Милена Стаменковић (председник) и Светлана Зеленовић

Групна слика за успомену

„
Нека тиха равномерност тече романом од прве до пооследње реченице, али
и та равномерност те на крају присваја, и чини ти се да си и сам лице у
пролазу кроз ово ишчитано штиво“

Милан Ж. Павлов

 

ТЕЖИНОМ СТРАХА


Густ је ваздух,
магла кроз јесен свира.

Изукрштане мисли,
Моцарт са кливира. Месец беспомоћно бдије,
у твојој коси сањају наше кише.

Питома жеђ у шаци мрака,
испод росе чежњиво јури
тежином страха.

Латинка Ђорђевић

 

BOL

DLANOM O DLAN
GNJEČIM DŽELATA
U SEBI,
SVE DOK NE SMRVIM SAN
ŠTO NE PRESTAJE,
O TEBI. ĆUTANJEM KUPIM
RAZNETOG DAMARA
PRAH
I  SVE JAČE RUKE SPAJAM
ŽRTVA I ZVER,
U  ISTI MAH.

(C) Aleksandra Mladenović

Nedostaješ mi!

Nebo iznad mene zagrlila jesen
ustreptalim nemirom čežnje
dok sedim sama
na terasi frankfurtskog kafea. Ne mogu te dotaći
a ipak te ljubim
svakom kapi ove kafe,
dimom cigarete.
Grlim te
svakom svojom mišlju.

Iz očiju mi se, još snenih,
mešaju suze izdajice
s kapima jesenje kiše
kojom me nebo časti.

I briga me za tuđe poglede
i poluosmeh na usnama.
Slučajno su samo nemi svedoci
tvoga nedostajanja meni.

(C) Mirjana Lukić-Ćalić

 

TI I JA

Pogledom milujem
daleke horizonte
odlazećeg dana,
na istom mestu
ispod borovih grana,
sa mnoštvom čudnih misli
dodjoh ti reći kradom,
boli me svaka ćutnja
što sam ti dala. Sve oko mene tinja
i sve je, samo letnji vazduh
odlazećeg dana,
 ni travke, ni traga
od onog sjaja,
dok sam ti
želju iz oka krala.
Ti, nebo beskrajno plavo
 ja, suton što se
s nebom poigrava.

Kroz prste protiču godine,
skupljam sećanja
k’o zlatnu prašinu,
u vreme nadanja
ogrnuta svakodnevnim,
jedino s tobom
mogu biti ponovo mlada.

(C) Zorica Brkić

 

GLUPAVI KRAJ

imam tovar i deset kila tačno
jer sam smršao poslednjih dana
i ožiljak iz rata
i nisam odatle odakle si ti
nisam ni tu gde si ti
štaviše možda sam i nacional-boljševik
totalitarista
i ne znam da sviram violinu
i obavezno prebijem prste
kad nešto radim zavijam šraf na primer razvodio sam se
možda čak više nego jednom
ne znam frka mi je da mislim
ma šta ima da mislim šta me briga
nisam siguran
ali možda nisam idealan otac
moj dečak morao je da razbije glavu
i sigurno je bilo puno krvi
i sigurno ga je bolelo mnogo baš mnogo
i sve to samo da tata ne bi tamo negde
tamo nešto sa tamo nekom drugom ženom
tuđom ženom koja svakako ima pametnija posla
možda bi mogla da ima svoju decu
umesto da negde nešto sa njegovim tatom
i sve to samo da bi tata došao kući

ja svakako nisam idealan otac
ja nisam ništa idealno
i skitam mnogo skitam
moram da bežim od mnogo toga
tako bih bežao i od tebe
kada bi nešto ozbiljno bilo
kada bi nešto bilo između nas

ali ti
ti mnogo
mnogo sve to
i da pobegnem od tebe
da
da dođem
i pobegnem tako da šta me briga
ali kada bi bilo ja bih bežao
i od tebe
kao što sada bežim ka tebi
da ustvari i ti ka meni samo bežiš
to radiš ka meni da i bežiš od mnogo toga
moraš i ne moramo da znamo zašto
srešćemo se bez ikakve sumnje u tom bežanju
možda čak i pobegnemo zajedno
i sve ovo padne u vodu

valjda zato i koristim ove tvoje reči
način pisanja
pokušavam da se ulogujem u tebe
u tvoj način bežanja i sačekam te negde
kakav romantičarski romantični apsurd
ama mrzi me da objašnjavam
jer ne umem da mislim o svemu tome što nije
a znamo i ti i ja da se ne prekida
koji god jezik da znamo
barem ja znam
ili baš bih voleo da je tako kako kažem
i šta ti znači to tako

ništa mi se to ne sviđa
ništa mi se ti ne sviđaš
i ništa te ja
i nemam nikakav problem
ništa nemam sa tobom
od tebe ka tebi
o tebi zbog tebe

ništa
nemam

imaš psa
i neko će nešto reći
ako mi dozvoliš da ti napravim dete
sina recimo jer ponovo će rat
a ja polako starim

i da
zaista volim te neke žene
da sa njima nešto
i one sa mnom kao
ali to nema veze sa svime ovim
ovo smo ti i ja u pesku
na biciklu
pred kamerom nabavljenom od antikvara
i neću dozvoliti da te siluju
jer je kraj mnogo glupav

(C) Spasoje Ž. Milovanović

ZVEZDANA PRAŠINA

Bubnjaju doboši
po damarima
niz beskonačnost
spirala uzdisaja< U tren oka nižu se –
paranje stratosfere
probijanje zvučnog zida
ulazak u vasionu…

Podrhtavamo u prostoru
kao svetleće tačke u mraku
kao fenjeri u daljini
na pučini

I izdižemo se visoko
utrnuli i lagani
zaneseni,
zvezdanom prašinom
prekriveni

Desila se sudbina
dok se svet širi
u svim smerovima
lepotom ukrštavanja

(C) – Ratka Bogdan

Zovem se Dušan Marinković i student sam Pravnog fakulteta Univerziteta
u Nišu. Rođen sam 29. decembra 1985. godine u Odžacima, AP Vojvodina.
Bavim se studentskom politikom te shodno tome povremeno pišem blogove
vezane za studentske probleme na mom fakultetu koje objavljujem na
sajtu naše organizacije. Ne tako često pišem i pesme koje bi rado
objavio na Vašem sajtu.

 

CRNI MESEC

Pozvao si crne glasnike.
Došli su.
Ćutali i otišli.

Ostala je rupa.
U tvom telu. Praznina u pogledu
osvetljena zamišljenim
suncem.

Ćutao si.
I žvakao svoje srce.

“Progutaj ga,
progutaj.”-Molio si sebe.

Ali kost se
zaglavila u grlu.

Riblja kost.
A ribu nisi pojeo.
Nisi je ni žvakao.

Zagrizao si jabuku.
O,kakva greška!

Pred tobom nije stajala Eva,
već Lilit.

Proleće

Ne razmišljaj o smrti.
Neće proći vreme što
udarcem srca živi,
ni moga ni tvoga. Više nećeš sa mnom
živeti i ‘mreti
na prokletom brdu
ruža i ograda belih,
daleko od grada…
Naići će neko
ko će se moliti za tvoje,
i ti ćeš ga izdaleka spaziti,
i zgrabiti.
Laku noć, tetrebe mali.

(C) – Miloš Leković

Bolna duša

Kad trenutak dođe
tišina zavlada,
kada svjetlos sreće
ne sja ko nekada,
tad negdje u tami
tužno srce čami.
Nakon dana sreće
ponovo ste sami. Umoreno bolom
bez ljubavi ćuti
srce što je voljelo,
koje jošte voli.
Stegnuta samoćom
koja muklo boli
u grudima duša
dihuljeći čuči,
izgubljena ljubav
previše je muči.

Još ljubavi ima
al je zabranjena,
pati zbog tog duša
i tvoja, a možda i njena.
Za tebe postoji
samo jedna žena,
tebi samo treba
nježna ljubav njena.

Hej čovječe tužni
što bol dušom nosiš,
umireš lagano
al’ ti ponos ne da
da za ljubav prosiš.
Prestao si da je
preklinješ i moliš,
ali nisi prestao
da je u tišini
svoje tuge voliš.

Ti ćeš svoju ljubav
kada tiho odeš,
na put bez povratka,
kad prepukne srce
što uzalud voli,
nemajući snage
za ljubav da moli,
sa sobom da nosiš.

(C) Božo Popadić Aktus

 

RUŽICI

Volela si Krajinu i Drinu
a ja Juhor i Staru Planinu-
Ti jasika u sred Kavadara
Buba mara ogledalo sveta. Miris cveta i rumen oblaka
cvet od maka ostavi tragove
Runolist si dobila od Jove
Jagodina s tobom obasjana

Ti si moja neprebolna rana.
Doplovismo do tvoje Belice
rajske ptice pod našim
prozorom ti me zorom
posetiš u Sremu ja osećam
tu hladnoću nemu.

Tuđa radost Ruže više nema
opustele bašte našeg Srema
Cvetaju mi posađene Ruže
teba nema i za tobom tuže.

Medovinu istačem sa ruža
mojim telom i miris se pruža
Kroz krvotok i led mi se lomi
Fruškom jezde ljubavni atomi

(C) Jovan Mihajilo

 

LJUBAV

Čovek je ogledalo što se u drugima ogleda
i lomi od svog i tućeg pogleda.

Na ulici nagazih staklasti prah,
ote se vrisak, nečiji dah;
Nečiju dušu rasutu tugom
nehatom nagazih i nogom drugom. Korak dalje nadjoh deo,
nečije duše komad ceo.
U džep ga uzeh za ogledalo moje,
jer što je veće, laže me bolje.

Na trećem koraku, slomih se sam
i skrhan, sebi, stadoh u dlan.
Setih se delova duša tudjih
zavapih da vratim, da se odužim…

Čovek je ogledalo što se u drugima ogleda
i lomi od svog i tudjeg pogleda.

Kao ogledalo čovek se lomi,
dok sakuplja sebe, druge krade;
I nema snage da se sastavi
dok lepak ljubavi njega ne preplavi.

(C) Slobodan Cenc

GUSINJSKI NOKTURNO

– devojkama iz ćilimare

Do u suton
tkale su pesmu
i nemire naše
kad Grnčarom
zajezdi Mesec
i plotovi sakriju tajne
ožive polja i šljivici
tkani u ćilimima
kao šare dok vetar ljulja
na klinovima
opanke
pucaju usne
i zrele jabuke
i mirišu teške karamanke
i kao gusinjska godina dugi
snovi se tkaju
da bi se pred prve snegove
prostrli pred matičarem

(C) Peko Laličić

ONA*

Ona je dozvolila rečima
da nastane sve žalosne vrbe
pod rebrima

…i smeh joj se u kriku
kotrlja kao po kaldrmi… Ona je sanjivo razapela noć
kao laneno platno
preko klizave magle

…okrenuta svojim glečerima
na otvorenom moru…

Njeni putevi su nasipi
žute zemlje
oveštali rogatom samoćom

…i ćutnja joj u utrobi para
osemenjeno nebo…

Pred njom kleče mokri vetrovi

Njene odaje su otključane

Hoćeš li pokucati…ljubavi?

(C) Gordana Knežević

 

SLABOST

Šapućem ti tudje stihove,
na vrat kačim lažne bisere.
Pričam ti tamo neke snove,
što sam davno negde čuo. Ne slušam te, samo pratim
pokrete tvojih usana,
blenući u te bele zube,
samo pratim pokrete usana,
koje vape,
umiru da ljube.

Mene, da ljube?!
Mene, koji sam zaboravio
u tim silnim, bezbrojnim noćima
da volim, da ljubim,
mene naviknutog
da uzmem šta želim,
produžim dalje, pobedjujem,
nikad da gubim.

Još me ne ljube
a već od mene prave slabica,
opijaju me bez nargila, alkohola,
osećam kako struje svakim milimetrom
moga bića!

Lovac, izgleda,
opet postade žrtva.
Zar se velike bitke,
tako lako gube?
U ovom svetu lepote,
gde nadjoše te predivne usne
baš moje da ljube?
čime zaslužih
da taj medeni osmeh
u mom zagrljaju blista?
Ja nevernik,
skitnica i avanturista.

Pustiću žar,
lice neka mi mije,
život bez rizika,
život nije.
Taman, više nikad da ne dobijem,
večno da gubim,
rizikovaću, hoću da te ljubim.

(C) Goran Sebić

КАТАРИНА

Катарина, ти не знаш да због тебе
ко бродоломник ка обали спаса плутам,
да ми душа промрзла дршће и зебе,
ко пијана луда улицама лутам. Волео сам сјај у твоме оку,
та два бисерна зденца у тмини,
а сада загледан у чашу предубоку,
седим предат бескрајној тишини.

Уместо молитве изговарам ти име,
бројим твоје лажи ко жуте цекине,
ништа не вреди што пишем тужне риме,
никако да сећање на тебе из срца мине.

Твоје меко крило боли ме до кости,
зато сад и пловим током бездана,
о, био сам с тобом далеко од стварности,
негде на небу, где лете јата звездана.

Катарина, у мојој души оргија тама,
да се срце заљуби није смело,
ех, што нећеш са мном остати сама,
да те припијем уз себе ко виолончело.

Никола Стојановић

AFORIZAM NEDELJE

Najnovija srpska rana – GANA!

(C) Ivko Mihajlović Da li Vam se aforizam dopao?

 

Uzavreli dani

Sinoć,
u Džeksonvilu
(Jacksonville),
u pet u stvari,
a meni se smrklo već,
pržilo kao u paklu,
osjećaj kao da si
ispod kupole,
zatvoren u staklu. Tebi ponoć
kuca na vrata,
ne spavaš još.
Reci mi bar,
da li sam tako loš?
Mrziš li me sad?
Da li sam postao gad?

Kišni je oblak
vrelu kišu pustio,
kao suze.
Čije li su?

Mislih,
noć će osvježiti,
vrelinu otjerati.
A šta sa ovom u duši,
što me guši?

“Nemoj sad!”
u gavi zuji!
A nisu savuji,
više kao da su
ose i stršljeni.
Ti ne znaš
kako je meni.

Ni ja kako je tebi,
ne znam,
ali osjećam
vrelinu dana što dolazi.
Ma uzalud je,
tuga ne prolazi.
Pokušavam biti pozitivan.

Do đavola!
Psuje mi se
i ovo vrelo podneblje,
i te vreline kod tebe,
i moja nostalgija,
i to što te nema
u mom životu.
A mislio sam sa tobom
doživjeti stotu.

Šta reći na kraju,
na to što mi samo
tužne note u kafani sviraju.
Jeli ovo pjesma ljubavna?
Ma koja sam ja budala,
matora, zaljubljena.
Tek sada znam koliko je
divna ta žena.
Kada je
u mom životu nema.

(C) Božo Popadić-Aktus

 

ТАМНИЧАР

Тамничару, са рукама утопљеним
у густу чађ и честице дима,
зашто немо гуташ тмину
трновитих зидова ћелије ове?
Зашто ти прашњаве очи сјаје
црнилом без ватре, без топлине дома,
зар си згазио сопствене снове? На нејака леђа стављаш ужарени челик,
а међу прстима топиш оштрице леда.
Свој свирепи чекић називаш
светим гралом,
а окове усечене у зглобове твоје
знамењем мудрости.
Зар не видиш да рушиш храм
животних вредности,
у бездан бацаш кључеве
своје свести?

Тамничару, тама ти је зацрнила поглед,
а венац од трња,
што поносно носиш око главе,
пробушио је дупље очију твојих,
у чије се рупе гнезде вране,
па сада кљују мисли твоје душе.
Али, зар не осећаш да газиш
по праху сопственог живота,
разбацаног међу мрвице стакла
и крви твојих ногу?
Зар није те срамота?

Олако си схватио бреме постојања,
безбрижно пловио лагунама страсти,
цепао си крте делове свог бића,
губио их у слепилу ужитка.
Терао си срећу да те ропски служи,
да те храни медом својих груди.
Терао си мудрост да се с тобом дружи,
да покорно даје ти плодове своје,
да их твоја рука цеди и баца
низ узбуркану реку Божјег гнева.

Сада градиш зидове смрти,
са њима стапаш сећања
на минуле дане своје младости.
Она ти шаљу сетне сигнале
својим криком
да се спасеш и побегнеш
из тамнице коју градиш за себе,
да схватиш да тамничар си
своје слободе,
сопствене судбине.
У немоћи слутиш шта те чека,
али не можеш их чути,
то је твоја казна …

Александра Петровић

Крушевачка Гимназија III-1

“29 JASTREBIĆEVI KNJIŽEVNI SUSRETI”
SELO VAŠICA 14.06.2010.G. – DOČEK GOSTIJU

Priredio:Darko Kolar K.K.”Blagoje Jastrebić” Vašica

Gosti – pesnici

DETALJI IZ K.K.”BLAGOJE JASTREBIĆ”VAŠICA

POMEN NA GROBU BLAGOJE JASTREBIĆ U VAŠICI

 

ZOVEM TE, LJUBAVI

Zovem te,

zovem,

iz kamene pustinje,

da vidim tvoju kamenu lepotu,

u kamenu nebo.

Nisi ti moja,

nisi ti nosila ovo sivilo krečnjaka,

zar za te postojim kao lednik,

i tvoje grudi ovi špicasti vrhovi

da potonu samnom u plahovitu reku. Da mi je da se utisnem kao reljef u mramor,

i postanem morski fosil u visokom gorju.

Da mi je da te vidim sa glavnog vrha

odakle se granaju grebeni,

odakle prvi puca vidik, gde raste munika i tisa,

gde se ne pretvaram da si vrijesak,

kadulja, kantarion, hajdučka trava,

lincura, medvjetka, iva,

majčina dušica, vranilova trava,

a ja, sam,

šumom ovenčan,

trnoviti glog.

Ti si mila, osetljiva na dodir,

moj lepi maslačak,

a opečes kao stara kopriva,

ubodeš kao prva ruža

Ti si,

ti si bila moj mali šipurak,

Nisi ti mukinja, ni jarebika,

ako si mi bila

crvena ili crna zova,

za rane moga srca prva bokvica,

ti moja divljakuso, jabuko.

Da te uzmem,

i medvjeđi dlan da nas pokrije

i šumska paprat,

da se sakrijemo u bujad, ali

ali ja, ja sam bio, samo tvoj mali sremuš…

Ako si ti gljiva, ti si od vrganja,

lisičarka, il bukovača,

rujnica, sunčanica,

koralka, rudnjača,

a ja,

a ja, gljiva,

ja sam uvek od gube…

Kao da si mi porasla

u blizini Bunovića gde se nalaze

pećine Ristovica i Vilina pećina

kada si ti bila moja vila.

U prvoj smo sagoreli prve vatre

a u drugoj skriveno blago.

Daj da te vidim u iskonu,

da ne osetim ni jedan drugi miris nocu

ni tvoju novu mrsku hladnoću kao plavi miris neba

Pa mi pokaži dubine koje znamo samo mi

Pa mi pokaži visine koje znamo samo mi

zovem te,

zovem,

samo ti umeš

da me ispratiš do raja

pa se ti vrati zbog nas, ljubavi…

(C) Rade Todorović

 

Kišna noć

Limeni sivi oblaci plaču neutešno
nesan me muči, podjem i vraćam se
kao da je ovo poslednja noć pa srce grešno
za oproštaj i večni spokoj moli se… U kori moga hleba duge kiše znoja
u rukama nemoć misli gladno nagriza
pa bih da ubijem tu avet nespokoja
da vidim uništenje i potok plavih suza.

Kao da je ovo poslednja noć
svest o navikama postaje moranje
i vrišti u večnost utihnule muzike
što su opet ostale prazne moje ruke.

Kako ću sutra?
Kapi kiše nose novu zoru
a teške su ko stena ko misao
tužno cvili  moj dom pokisao.

U kišnoj noći zelenog aprila
u snu tišine zloslutne i crne
vetrovi odneše gnezdo
što sam s mukom svila
a bol u ledenim venama trne.

(C) – Stana Minić

 

IZ ADAMOVE ZVEZDE

klanjam se svojim sinovima
i vraćam se nazad
svetlost uvek sija nad mestom
kome je određena pobeda ipak
u tome je nejasno nešto
zbog silnog straha i bojazni
živi bili pa videli
ako rodiš sina dok me ovde ne bude
hteo – nehteo trebam da predam
ono što mi je dato na čuvanje

ne
ne smatram da je sad razumno
ratovati s njim
on se osilio
a kod mene su se prilike promenile
to je voda i urme
i vinogradarski sok
masni but ovčiji i salo
a ti žena beše
i kada umreš
ni darežljivosti neće više biti

(C) Spasoje Ž. Milovanović

 

Havajska palma

Bacala sam jabuku
sa Krivog tornja,
a ona se uporno  vraćala
kao loptica skočica. Dok su u Africi
snežne oluje
odnosile živote,
ti si pričao da
nisu izumrli svi
strašni gušteri.

Koncert je počeo
pesmom „Angel“.
Svi su plakali
razapeti na jednom krstu.

Nemoj se pitati
ko si
u kompleksu Gize.

I Aleksandar je želeo
umreti
pod svodom
golubijih krila.

Zažmuri,
nećeš saznati
da si sanjao
u hladu
Havajske palme.

© Bogdanka Rakić

KLADENAC SVETOG JOVANA

skriven od zla
u gori Mojsinjskoj
oduvek blista
i donosi spokoj

za umorne hlad
za žedne iskustvo
duši večnu mladost
telu novo čuvstvo sve vodu nekuda teku
misao srce ledi
a onda istekne u reku
koja koprenu izbledi

iza gora leluja Morava
krivinama mir da razlije
nemire zauvek uspava
i prošlost oku otkrije

osmesi posrebrili šumu
sloboda izgledima mladi
i prateći zvezdu svetu
usijane otkrovenjem hladi

skriven od zla
u gori Mojsinjskoj
zauvek blista
i donosi spokoj

(c) Ljubodrag Obradović

 

MOJ OSMEH

* * *
Vetar ševar
prepliće
ptićima kolevku
njiše do krošnji vrba
u kojima Sunce
počinak traži
dopire glas
nade

makovi se pale
zaiskri belutak
u vodi

jezero natkrili
MOJ OSMEH

(C) Peko Laličić

BOJANJE

Svako slovo zrna stih
svaki uzdah slova srik
muti vodu brlog reci
bistri potok iste leči spustili se kasni sati
ogrezla je mesečina
crna teška senke tmina
što navikla da me prati
ko struja u tabanima
kud sam pošo da me vrati
a ti kasno pratiš slike
i slikama kradeš boje
gde su pritke što me drže
glava teška a oči ne vide
usnulo me milo moje
sa svih strana samo prže
dok ja snivam bez boje mi boje

(C) -Zaviša Kprivica

FALI MI…

Fali mi pučina, ovde se ne ljulja.
Fali mi smeli optimizam svemira.
Fali mi neki dobar trik
da ova ozbiljnost postane šik. Fale mi kolica, možda i dupla,
da malo guram snove,
vukući odpade mi ruka!
Sunce tako prži,
fali mi neko veliki
da samo rukom hlad mi napravi.
Fali mi i to što moj kišobran
sve više podseća na suncobran.

Fali mi svaki izbrojani dan.
Koji se nije brojao, nije ni postojao.
Fali mi ona najlepša boja na zastavi,
bez nje, prosto, neće da se vijori.

Fale mi i ovi sto ispadaju sa sedišta do…
nadam se da ih ja ne guram, a i voz baš ne juri.
I fali mi još jedan stih.
Fale mi tri, a mozda i četiri…
Ma ja sve vreme hoću da kažem,
ali teško je sročiti,
ali hoću, reci ću…

Meni, u stvari, FALIŠ TI!

(C) Tanja Radičević

 

Laku noć

Laku noć ti želim, mala,
I san lak da noć ukrasi.
Kao vetar što po moru šara,
Mojim usnama ti rumeni obrazi. A tvoje leže crvene crne
Čekaju mene da uzmem prvi.
Laka noć će pozvati mene,
Leći ću pored tebe…

Al srce moje probudi te,
I ti reče tiho ime…
San k’o šećer sada stih je,
Laku noć vam želim, rime.

Miloš Leković

 

SAN

Pepi

Zima…U peći tiho vatrica pucketa.
Napolju severac urla, krši i uvija grane.
Pahulje kovitla od smeta do smeta.
Ko suza smrzla ptica u sneg kane! Jeleni hitri i košute nežne
sa litica sišli u doline snežne.
I sanjaju sred lednih nevolja
sunčane dane i zelena polja…

I ja usnih jutro, osmeh bele zore…
I grlicu što leprša i neće da stane
na zelenu granu višnje rascvetane…
Pružih ruke gore u plavetno more…

I ona mi slete, na grudi mi pade…
Priča mi nešto tiho, tiho, ko što čine drage…
Ah, isti šapat, pogled i oči, nasmejane, blage!
Na srce je priljubih…A san stade…

Ledena java i dalje svet smrzava…
U mom srcu tuga ne jenjava…
Sećanja na Tvoje oči, usne rumene
i ruke bele što su svele
u maju –  n e   p r e s t a j u!

Voljena moja…nežna…mila…
Još uvek Te ne oplakah!
Neka Ti je zemlja laka,
a moja ljubav prosta Ti bila!

(c) Miljojko Milojević
11. novembar 2009. g.

 

Poštovani čitaoci,

Kako sve leti… Dani, godine, život!

Na samom početku rada sajta www.poezijascg.com
moja želja je bila da poeziju (pre svega svoju) putem interneta unesem
u sve domove i tako poetske vrednosti učinim dostupnim. Ta želja je
ostvarena, sad su želje nas pesnika sa ovog sajta druge i veće. Sad
želimo da naša knjiga *LjUBAVNI RecePAT* bude taj lek koji je
univerzalan i koji leči sve, čak i dušu… Poezija koja je pred Vama,
namenjena je da za večnost sačuva sve ono što opija, što nemire budi,
ono što telo pokreće, ono skriveno i strasno što u nama tajno klija i
želi na vazduh…

Poezija koja je u Vašim rukama, dakle na
dohvatu želja, naš je pokušaj da snove ljubavne, koji se prepliću u
svesti i podsvesti i sa stvarnošću, sačuvamo i za Vaš osećaj čarobnog
sveta koji je stihom dostižan i realan…

Te reči kojima
poreklo i naboj samo slutimo, ti titraji koji izmaglicu sklanjaju i
koprene sa očiju odnose, naš su uzlet i mirisni i čarobni zanos ljubavi
koji daje snagu da svet opstane…

Ova knjiga je taj RecePAT,
koji željene iluzije, koje su po sebi nestvarne i neostvarive, učini
fatamorganom koja miriše, koja se može dotaći, koja nije svoja bit i
suština, već ono suprotno, što i besmisao lako rasteruje…

Ovi stihovi, pokušaj su pesnika sa sajta www.poezijascg.com
da poezijom (koja je u stvari sama po sebi velika ljubav nas koji je
pišemo) otkrijemo da je ljubav taj lek koji ostvaruje san da će poeziju
svi pisati i svi čitati… Jer svi vole da ljube, svi vole da žive…

Kako sve leti… I snovi postaju java!

Uživajte u stihovima i neka PAT potraje, jer pobeda je za nekog uvek poraz.

LJUBAVNI RecePAT ili poetski zapisi…

Ova zajednička zbirka ljubavnih pesama je sastavljena od najnežnijeg
venca slova i reči i osećanja. Pesme su (kao i oči) – prekrasno
ogledalo duše i trajna i tajna veza svakog autora… U svim vremenima
se pevalo o ljubavi…

Ljubavne pesme uvek nam iznova izmame
osmehe i neko neizrecivo zadovoljstvo. To prefinjeno oružje koje je
mnoge ostavilo bez teksta…

Nekoliko rečenica napisanih u
zanosu, može da nam predstavi nečije emocije bolje nego sve slike ovoga
sveta. Čista lepota emocija satkana od reči. I zato unutrašnjost
stihova treba čitati i ‘spolja’ jer poezija je svedok osluškivanja
prolaznosti.

Duša usamljenog pesnika čuva, i na kraju,
beleži biserne stihove koji lako dopiru do mnogih ljubitelja lepe
pisane reči. Nizaće se, zaljubljenost, odbačenost, ljutnja, strepnja,
izlivi nežnosti….

Toliko sam se puta osećala ispunjenom i
vođena pesmom dok sam sa nadahnućem menjala raspoloženje u sebi, a
mogla bih neprestano da putujem kroz to jedinstveno i
najproduhovljenije osećanje.

Stihovi ove zbirke odišu
čistotom i idiličnom toplinom. Ljubav je najzastupljeniji motiv u
pesništvu. Pesme u slobodnom, ili vezanom stihu, su lepršave, nežne…
počinju i završavaju tamo gde i najmudrija misao.

Verujem da
će svakog čitataoca i čitateljku ”Ljubavni recePat” preplaviti
osećanje nežnosti… Kad ruka počne da piše, srce ne zna za strah…
Baš jedno takvo otkriće nudi Vam ova knjiga. Pravi ljubavni vremeplov
kroz poeziju…

Čitajte nas, Vaše će se radosti hiljadu puta uvećati i bićete srećni što u rukama imate ovu zbirku predivnih, ljubavnih pesama!

Izaberite onu koja Vam se najviše sviđa.

I tako, mi držimo do reči i ispunjavamo obećano (sa “neznatnim”
zakašnjenjem): druga zbirka poezije pesnika sa sajta www.poezijascg.com
je iskoračila iz naših srca i sad je Vašim rukama…

Ovoga
puta smo se odlučili da naš izbor bude ljubavna poezija, jer ako nešto
zaslužuje lepotu rime, onda su to svakako stihovi o ljubavi.

I zaista, pregršt najlepših reči napisanih u ime ljubavi našlo se na
stranama LjUBAVNOG recePATA i nadamo se da će dopreti i u Vaše srce i
produbiti nit ljubavi koja u svakom razumnom biću klija.

Poezija je, još su stari Heleni rekli, za Bogove, verovatno misleći na
to koliko oplemenjuje one koji se druže sa njom, one koji joj otvore
dušu. Jer, “ljudska je duša čudno načinjena: zaviriš u nju – ništa ne
saznaš, a opet, drugačijim očima gledaš svet”, rekoh ja u jednoj svojoj
davno napisanoj pesmi, a sada svima koji ste poželili da pročitate
LjUBAVNI recePAT poručujem:

OTVORITE DUŠU PESMAMA i izaberite onu koja Vam se najviše sviđa. Ona će Vas uzneti u sanjani svet!

Zaronite i spoznajte istinu u sebi.

Pred Vama je zbirka pesama u kojoj igre rečima pokušavaju da pronađu i
pronalaze svoj put do večnosti, snovi koji otvaraju sva vrata i
pozivaju sva čula na senzualni ples. Svet snova nasuprot svetu
realnosti.

Ljubavna lirika oličava dušu pesnika bežeći od
svakodnevice, prosečnosti, pa i od savremenog života. Ljubav prema
nemogućem. Ono što je neostvarljivo na javi, ostvarljivo je u snu. A
snovi oživljavaju u poeziji. I ona oživljava u njima. I nama.

I dodiruje nas rečima. Ljubav je obgrlila sve strane sveta i svakom
godišnjem dobu dala crvenu nijansu. Reči ljubavnika klize nežno i
silovito pretvarajući se u prirodan govor, potrebu, želju. Nižu se
ljubavne pesme koje oslikavaju duhovno i fizičko jedinstvo ljubavnika.

Lirska toplina ovih stihova ispuniće vas emocijama, eruptivnim,
nezadrživim. Žudnja za ljubavlju, molitve ustreptalih srca, tajne
vrednosti na kojima počiva san. Vaš. I naš.

Ljubav savladava i
prevazilazi racionalistički svet i upravo u tom savladavanju i
prevazilaženju leži njena veličina. Prošetajte ovim dvorom ljubavi,
zakoračite u prostorije želja, žudnji, sete, nežnosti, bola, lepote i
okupajte se u njegovom sjaju.

Kada u pesnicima progovori
ljubav, mašta postaje jedina istina. Tajnovitost i istinitost snova
slikaju reči ljubavnih pesama stvarajući svet za sebe, bogatstvo
osećanja koje prelazi sa pesnika na čitaoca. Instiktivno i nesvesno svi
koračamo putem ljubavi tražeći lek za unutrašnje nemire.

Ove
pesme pisane različitim perima i senzibilitetima prikazaće vam duh i
lepotu ljubavne lirike oslobođene svih stega. Ljubav je svetlost.
Suština. Vazduh. Udahnite je i živite. Ljubavni stihovi se ne spiraju.
Oni su voda. Prostranstva duše. Zaronite i spoznajte istinu u sebi.

MOTIV I MOTIVACIJA

Nakon
knjige PRVI PUT autori koji objavljuju svoju poeziju na sajtu
www.poezijascg.com okupili su se oko nove zbike poezije, zapravo
zbornika pod nazivom LjUBAVNI recePAT.

I
ovog puta čitaoci će imati priliku da se suoče sa različitim poetikama
nepriznatih i priznatih, objavljivanih i neobjavljivanih autorki i
autora, autorki i autora različitih govornih područja unutar više-manje
jedinstvenog kulturnog prostora Balkana, dakle onog kulturnog prostora
koji je poslužio i koji služi kao svojevrsni bazični model definisanja
mišljenja koji ove autorke i ovi autori propituju, zagovaraju, razlažu,
kodiraju i dekodiraju gde god da se nalaze u trenutku pisanja.

Daleko ambicioznije u odnosu na prvu knjigu upustili su se u
razmatranje jedne poetske teme, teme ljubavi, kao najpotpunijeg izraza
poetskog senzibiliteta. Krećući se između nagona, snage, mladosti,
kulturnih zabrana, socijalnih promena, govora tela, slavljenja života i
rezigniranosti, konglomerat poetičkih i poetskih pristupa objedinjen u
LjUBAVNOM recePATU omogućava da se posredstvom tih konstrukcija
interpretira šira kulturno-politička, kao i istorijska podloga
neposrednog literarnog perioda kojem se obraćaju i kojeg modeluju u
svojim stihovima.

Tako se mogu uočiti dva estetička procesa: jedan se odnosi na nastavak
poetskog i poetičkog izraza koji se oslanja na ranu modernu, u koj se
izvanumetnička stvarnost modeluje prema pravilima rimovanja, kao kakav
nagoveštaj uređene izvanumetničke stvarnosti; drugi je u znaku
nastojanja da se iznađu novi obrasci koji će izraziti duh pristiglog
vremena, haotičnog, pluralističkog i specijalističkog.

Karakteristično je da ova podela ne odgovara niti rodnoj, niti generacijskoj, niti obrazovnoj ili kakvoj drugoj podeli.

Organizujući svoje stihove iz motiva ljubavi oni ga razvijaju kao
pokretačku silu čitavog niza egzistencijalnih, institucionalnih i
metafizičkih pitanja, različitim stilskim postupcima, na različitim
umetničkim nivoima, ali uvek uvereni da je umetnošću moguće uticati na
izvanumetničku stvarnost.

Naravno, ta izvanumetnička stvarnost uznačava se od subjekta, preko
objekta ljubavi, do samog socio-kulturnog okruženja u kojem taj i takav
motiv ljubavi egzistira i iz kojeg se raspršava po svim koordinatama
bivstvovanja.

Ovo pomalo zajedničko naivno uverenje urednik i priređivači knjige
pokušali su da definišu samim naslovom u kojem se „recept“ i „pat“
objedinjuju u kovanicu destabilizovanu na oba svoja kraja do
samoironije. Takva destabilizovanost nije posledica nesigurnosti u
ispravnost izrečenog stava, već poziv na igru, dijalog, misao i
zamisao: ljubav kao potraga za ličnom slobodom i samospoznajom, kao
osoben izraz duhovnih i emotivnih potreba bića ali i kao izraz njene
čulnosti, kao igra zavođenja i lični hir, kao ne/mogućnost
usaglašavanja dve individualnosti ili kao društvena konvencija koja je
u tesnoj vezi sa socijalnim okruženjem.

Ne/savršeno kao i ono što modeluje, knjiga LjUBAVNI recePAT, makar i da
nije ni celo ni lepo, ostavlja prostor da se još jedanput postavi
pitanje: mogu li čitaoci da postoje bez knjige?

Ja
sam profesor srpskog jezika i književnosti u Beranama. Rođen sam
20.02.1972. god. Do sada sam objavio zbirku pjesama IZNENADI ME u
izdanju TOKOVA, knjizevnog lista iz Berana, koja je izašla iz štampe
prije mjesec dana. Dobitnik sam Vidovdanske povelje i III nagrade
časopisa NAŠA REČ iz Leskovca. Takođe, amaterski se bavim i glumom i
režijom, pa sam i na tom polju dobio više nagrada. U prilogu se nalazi
moja fotografija i korice moje knjige.

 

Kupila nam Ljuba Salaš

Kupila nam Ljuba salaš u ravnici te mani se
Kupila ga u Ljutovu bez Dinare i bez Tise.
Bagremovi procvetali u obližnjem Tavankutu
i kajsije već dozrele pravićemo onu ljutu Pozivamo sve pesnike iz Srbije sve do Šida,
i Kruševca Aleksinca grada Niša i Leskovca
iz Graćaca i Sokolca , iz Pančeva i Užica ,
da nam budu vedra lica, Milanovca i Ćićevca
sa Kosova i Morave neka dođu i Semberci
s reke Save .

Njeni snovi sad su java Senta blizu cveta Tisa
Miomiris sa Dinare miomiris od mirisa.
Vršac, Sombor mala Kula kupila nam Buba
salaš kupila ga cvetnog juna.

I njena je duša puna ovog juna kad sve pupa
Kikinda je sada s nama pravićemo novi salaš
od pesama i to skupa.
Doćiće nam i iz Čačka Banja Luke i svi naši
Doćiče nam Jagodinci Paraćinci u Ljutovo
hej salaši.

I pesnici Varvarina Ražnja malog i Srbije
Novi Sad je sada blizu doćiće nam meraklije
Novo gnezdo u Ljutovu Buba Mara evo svija
i Sombor je na po puta i pesnička familija

(C) Mihajilo Jovan

Pitomi sjaj tvog oka

Pitomi sjaj tvog oka,
i miloglasni akord sa usana,
žila kucavica na vratu,
i slatki mol tvoje čeznje,
idila nežnog srca,
i tvoja mekana ćud. Doživljaj u očima,
i tvoja stopa malena,
ljubavna bol,
i neodoljiva potreba,
tvoja umiljatost,
i milina dodira,
Tvoja dosetka i šala,
i sveta rečenica,
slikovnica tvoje duše,
i slovce iz tvog pera.

(C) Rade Todorović

 

NEMIRI

U ovaj minuli tren
kad svoj prah posipam po tebi
uvenuće ljiljani beli
rascvetali i osušeni. U ovo gluvo doba
kad leptiri ne sanjaju dan
dotaćiće te suza moja vrela
i davno izgubljen san.

U ovo vreme kada ti ne želiš mene
šapnuću ti grcave reči,
dok san te hvata blag:
“Ove noći sreću snevaj,
jer ja odlazim nekud
da prebolim rastanak.”

(C) Nevena Ugrenović – Iskrica

 

U SNU

Kišne kapi pričaju
priču o noći i snu
koji se prikrada
u tmini skriven
kao slike u nizu
prolaze bajke
znane mi sjajem
mašte tiho skrivam
pod kapak lik mio. Da usnim uz muziku
bogova koja mi prozor
umiva kapljica a nije
suza tuge ni čežnje
skrivene u oku žive
tvoje oči postoje
kao ogledala u koja
stavljam svoj pogled
taj znamen da prati
i čuva zvezdu od oblaka
skrivenu stavljam na dlan
koji ti pružam okrenut
nebu poklanjam tajnu
za uzvrat dobijam
ljubav sanjam kao
zvuk kišnih kapi
koje pričaju o noći
u mom snu.

(C) Branka Zeng

 

Kad ode muza

Badava želja!
Badava trud!
Od same želje
čorba se ne kuva. Badava želja!
Badava trud!

Sa ovo malo hartije,
sa preostalim mastilom
i s’ inspiracijom
‘na vrh noža’ ,
k’o da ispredam
mršavu nit
iz sirotinjskog povesma…

I kako da je nazovem?
Kako ako ne:
‘Klin pesma’?

(C) Vesna Dimitrijević

Zelena pesma

napisaću te
pa makar mi to bilo poslednje
da postanem čarobnjak i uhvatim
tračak neprolaznog

o groznog li vremena
što bajke čini smešnima
i Snežanu i Pepeljugu
ne čitaju više ni deca
i kao sova ne da mira u noć
otkucava sat ja sam samo miš izvan pesama
siv i brz, ne znam da gubim
ali znam da skupljam hranu
u drvetu života
i noge su mi sve brže
još malo pa će biti srazmerne i srcu
kada se jednom stignemo
i zakovitlamo prema glavi
jao kakav će to prasak biti

i svi junaci iz bajki
će da se pojave i zaigraju
i gubiće se cipleice i jesti otrovne jabuke
prinčevi neće biti konji već oni pravi
što oživljavaju poljupcima
zloće će upadati u sopstvene zamke
a mi ćemo ih gledati sa visine
grickati zvezde i sunčeve zrake.

(C) Snežana Čkojić
2010, Svitanja

Akademski slikar Miloš Šobajić poklanja galeriji Milića od Mačve svoju sliku
i obraća se prisutnima prigodnom besedom:

ОНА
Сновима је мојим прошла
Газила је као срна
Осмех јој је крио лице
И сребрила коса црна Плакао сам јецајући
Зар погледом да је пратим
Где да идем да је тражим
Како без ње да се вратим

И тако се игра са мном
Као живот што ме вара
Па сам срећан и кад плачем
И у снове док трчкара

Бора Благојевић

Miljojko Milojević – SAN

 

Ostavština za budućnost

Slijedeći trag
slijepeći se
zauvijek
sišli smo na trg
cestom
izlomljenom

petom ugraviran
stajao je otisak sna pitao si me
(ulicom tutnjao
svijet trgom je)
tu gdje je
tu gdje smo
život
gdje staje
za vijek

ostaje
ona
(jeftina što nit
je fina)
vođena
vijekom

(rijekom)
vječnost
gdje postaje

(C) Danja Djokić

 

Skadar na Bojani

Mrmorim se medj ovije dvije
Medj bejlila i medj slike
Tražm boju što mi krije
Zagubljene kroz kolorit buntovnike
I sve staze isto skriše
I sve suze isto kvase
Dal treperi il se njiše
Il tim vjetrom vatru gase
Mislim da mi noćas poje
Izgubljene neke duše
Dok ja sanjam tamne boje
A snovi mi svjetvost guše
Ti me čuvaj milo moje
Da ne sruše što mi ruše (C) Zaviša Koprivica

UDVARAM TI SE POVREMENO 

kažu
bije me loš glas

kažu
neke žene neki muškarci

bog te pita koje
bog te pita koji
bog te pita zašto

ti znaš udvaram ti se povremeno
malo nakrivo
tako je jedino moguće

na ovim skupim cipelama
prašina poginulih saboraca
briše se mekanom i tvrdom četkom

i nije bitno na kojoj su strani
danima godinama vekovima
da nestanu u mirisu svete knjige
istorijskim čitankama
jeftinim vicevima
umetničkim delima
u dahu tvom i mom

prepoznaj me
kad si mi se već objavila
kad sam ti se već objavio

ali što reče andrej ne mogu više da tepam
bio bi red da kažem ko je taj andrej
ma
nije on bitan u ovom kovitlacu tebe i mene
i niko više i nikad

jednostavno
ako se još malo raširiš
ući ću lagano
svakim milimetrom svoje loze
malo nakrivom

(C) Spasoje Ž. Milovanović

 

РИБАРСКА ДОЛИНО

О Рибарска долино,
Кућо моја златна.
Житна и берићетна.
Одувек бујна и звездосјајна. Рибарска долино,
Српска Калифорнијо,
Сељачка радоснице.
Јастребачка фрулице и ластавице.

Освојила си душу Стефана Немање,
Великог жупана
И пресветлог Кнеза Лазара.
Одгајала си и срећила младеж своју,
Од памтивека до будућих дана.

Рибарска Река срце твоје.
Са Моравом Јужном у љубави стоје.
Доноси благо, понекад и тугу.
Сваког пролећа радује се југу.

Јастребац гордо раширио крила.
Божанске лепоте, о мајко мила.
Децу сачувао у скровитом стању,
Сва села чедна и Рибарску Бању.

Твој сјајни бисер Рибарска Бања
У лепотама свих агрегатних стања.
Омиљено место крунисаних глава,
Уметника, генерала и светских дама.

Ко овде дође, здравље позлати.
Окрепи душу, разум поврати.
У овај земаљски рајски цвет.
Благословен је и птичији лет.

Путниче намерниче, добро пази.
На правом си путу, на Божанској стази.
Ако твоја глава красоте сања,
Чека те и зове Рибарска Бања.

Живомир Миленковић

 

1.
Nije problem što su nam demokrate donijele demokratiju.
Problem je što je čuvaju samo za sebe! 2.
Ako slučajno postanete besmrtni,
ne nadajte se da ćete i vječno živjeti.
Neko vas može i ubiti!

3.
Neubrana ruža miriše dok ne uvene,
a ubrana dok se sjećaš!

(C) Miro Beribaka

Konačno je saznao za Ljubavni recePAT

Spasoje Ž. Milovanović, Djurdjević Svetlana i Ljubodrag Obradović

Spale, Djurdja i Ljuba

Spale, Djurdja i Ljuba

Spale, Djurdja i Ljuba

 

URASLI NOKAT

da li znaš da pereš na ruke
za ne daj bože
da prepričaš vesti iz politike
izmisliš laž za koju ću znati da je laž
a ipak ću se praviti da ti verujem
jer je tako dobro kad lažeš
i zarumeniš se i smejemo se onda ili kad izuješ balske cipele
posle bilo čega gde si želela da ih nosiš
posle večere sa mnom
na primer dok planinarimo

tvoja omiljena igračka iz detinjstva
taj meda izlizani
taj dobri drugar milisav
da li će znati još koji put
da te nasmeje iskreno
i sačuva sećanje da sam te poljubio
tamo gde si oduvek želela
da te poljubi neko
na primer ja

i postala moj putokaz
i perorez
i sve moje
ili vežena maramica
u stvari
ugriznuću te za jezik
i zdravo đaci
i za prst na nozi
da ti uraste nokat

ili ćeš kao i prvi put
jer je bilo krajnje vreme
i nisi želela mnogo
ni pre ni posle
i nikad

(C) Spasoje Ž. Milovanović

 

DUGME U POEZIJI

Čuje se plač,
voda žubori.
Poslednja snaga
iz tela teče,
crveni leptir
lako krila nosi,
užareno sunce
nešto mi reče. Gladni ljudi,
a site duše,
i svet se iskvari
k´o izgubljeno dugme
prividne sreće.
Zašto se dan
kao san pokvari?

Drugačije ne može
jer niko i neće.
I poezija ova
K´o skretnica nova
Da je svega manje.
Ali ipak tamo
ostaje samo
umorna duša
i pesma što prestaje.

(C) Darko Kolar

Delić opijenosti…

Ljubav nas je iznedrila
kroz rascepano nebo
koje je sebe obrubilo.

U poljupcu talasa i stene
rodila se mladost,
trenutak istine
kojem su se i bogovi poklonili. Svaki put smo se voleli
nepobedivim žarom
i svaki put smo lomili
sliku te lljubavi.

Navlačili smo obrubljeno nebo
preko gorućih voda
i pojili umornu pticu
sjedinjavajući nežnost i gnev.

Rušili smo stablo,
a zaboravljali na korenje.
Prokletstvo smo
uklesali na usnama.

Padali smo pod senke
naših provalija
i uživali u carstvu laži
čuvajući nemire mora.

Naše su planine mračne,
vode mutne,
ulice neosvetljene.
Naša je kuća lavirint.

Kada bi samo mogli
da se okupamo u Besosu
i da prošetamo „kamenolomom“.

© Bogdanka Rakić

Виталистичко агностички роман – POGLEDAJ

Роман Опроштај српске списатељице Сање Петровић, чита се у једном даху:
притом мислим само на један удисај. Издисање (или удисање) се догађа
тек када прочитате последњи ред. То долази од тога што је реч о потпуно
модерној прореалистичној матрици, за модел “из живота”, за причу која
не оптерећује, не замара непотребним дигресијама и која у центру свог
интереса поставља савременог човека. То је јунак који је буквално
изуједан и искасапљен немилосрдном чељушћу живота, онај прави,
свакодневни, наш живот за чији мелодрамски капацитет (капацитет за
срећан и људски крај) постајемо свесни тек после исчитавања оваквог
књижевног дела. Јачина овог романа, према томе, није у његовој
нарцисоидној самореференци, које чак и не би било, да није оних уметања
стихова омиљених песника ликова. Те интерпелације су једино нешто
постмодерно у роману. То су уметања која буквално кажу: ја сами ипак
фикција, без разлике што је стварност у мени снажнија од опијума. То
није роман који каже: “Види ме, ја сам роман”, већ каже “види ме, ја
сам свет”. Очигледно, Петровићева је пронашла савремену меру за то како
да се референцијалност поново врати у нашим постмодерним засецима по
туђим текстовима. Њој није важно да осветли трагичну судбину својих
ликова – аутсајдера, који свакодневно пролазе и крај наших прозора,
тротоарима и плочњацима, а на које нико не обраћа пажњу. То су ликови
модерно – постмодерних маргиналаца, према којима се живот није понашао
нимало благонаклоно, нити милосрдно. Сузана, несуђена мајка која је
изгубила дете, а претходно била остављена од оца свог детета, (цинизам
биолошког оца) и Жељан, дете из исто такве везе, којег је мајка
одгледала и подигла зато што је исто тако била остављена од “биолошког
оца”. Аутор, парафразирано, иронизира појам “отац” и “биолошки отац” –
отац није онај који је кануо неколико капи сперме. Игра судбине (један
оглас за изнајмљивање собе) спаја ово двоје понижених, и то је довољно
да започне куративна, седативна, медикаментна функција књижевног
дискурса: лижући своје ране, као два пребијена пса, њих двоје ће
пронаћи смисао заједничког живљења кроз истиниту љубав. Откако су се
претходно (посебно она) преварили лажном љубављу, “погрешним” човеком у
животу.

Роман звучи невероватно, скоро мелодраматично (посебно
расплет), али после читања овог романа читаоц остаје збуњен: не може да
раздели конце мелодрамске конструкције хепиенда од правих потенцијала
за хепиенд самог живота! Роман нас, у том смислу учи да живимо без да
повређујемо друге (отац повређује Жељана, на крају излази да је његов
тајни и будни подржаваоц и добротвор). Овај роман нас учи на једни
Сизифовсу упорност за истрајношћу (посебно жене које треба да донесу
плод на овом свету без биолошког оца), али нас учи и на једну
подзаборављену хришћанску, колосалну људску вредност: опраштање. Ликови
проналазе свој мир само у опраштању: тек када опросте нанешене ране, до
израза долази оптимистичка црта живота, чак и када је тај засићен од
смрти, одбацивања, повреда, непризнавања.

У том смислу, ово је
виталистичко-агностички роман. Роман који гласа за живот, чак и у оним
тренуцима када се чини да је његов смисао потпуно изгубљен. Дискурс
Петровићеве је књижевни анти-депресив: учи све пале, наклоњене дизању
руке на себе, да се чак ни самоубице не убијају зато што желе смрт, већ
због жеђи за животом. Ако је тако, зашто да се не учини корак ка таквом
новом животу? Треба пружити руку онима који су нас повредили, почети
изнова, треба стати.

Роман Сање Петровић је написан
брилијантно концизном реченицом, са две фокализације (тачке гледања), и
представља један вид студије о неуспешним љубавним односима и браковима
данас. Имајући на уму и мушку и женску тачку гледања, имајући на уму и
тачку гледања остављених мајки и ону која припада детету без оца
(“копиле”), он оштро супротставља и факте, али и стереотипе
(предрасуде) и с једне и с друге стране. Конфликт се решава, али и
стереотипи (предрасуде) с обе стране. Конфликт се решава, као што је
речено – људским помирењем. То је филозофија опраштања коју ретко ко у
овом времену сујета и параде зна да примени и сачува у свом срцу.

 

PROMOCIJA U ĐURINOJ KUĆI

Istrošio si se, imenjače
kao sapun
kao karamela

Sad si kukuruzište
sa jednim
osušenim klipom Nosiš carevo novo odelo
na promociji
i ne stidiš se

Zaljubljen u svoju malenkost
nudiš svoje
slovne ostatke
bezubim kerberima

Vezuješ se pupčanom vrpcom
za mrtve pesnike
da kao balon bez smisla
ne odletiš u prazno nebo

(C) Eleonoora Luthander

 

U VRTLOGU VREMENA

Idi od mene!
Ti, pijana zemljo!
Idi što pre, molim te! Ne okreće mi se!
I nije me uopšte briga
što se tebi okreće!

I ako baš
hoćeš da znaš
meni se vrti u glavi.

(C) VIDA NENADIĆ

БЕЛЕШКА О АУТОРУ

Писац, новинар и преводилац Сергеј Шчеглов из Краснојарска рођен је у
сибирском граду Абакану 3. марта 1970. године. Ту је провео детињство и
школске дане. Дипломирао је на Факултету за филологију и журналистику
Краснојарског државног универзитета (1995). Члан је Савеза новинара
Русије и Удружења новинара Србије. Магистарски рад из филологије
одбранио је 2006. године; потом је изабран за дописног члана Петровске
академије наука и уметности (Санкт-Петербург). Од 2009. године члан је
жирија Националне књижевне награде „Златно перо Русије“. Сергеј Шчеглов
аутор је публицистичких књига „Пртином живота“ (1991), „Црвено Поље“
(1992) и „Крај речице Тихе“ (1993), као и књига из историје српске
књижевности и културе – „Десанка, велика тајна“ (1998) и „Без права на
ћутање“ (2003), те зборника превода српске поезије – „Милутин Бојић,
Песме ероса и танатоса“ (1993) и „Мирослав Беловић, Деца сцене“ (1994).
Превео је, са српског на руски језик, за Антологију српског песништва
др Андреја Базилевског, поезију Владислава Петковића Диса, Милутина
Бојића и Милоша Црњанског, те књигу Косте Брадића „Светлост Византије“,
и две књиге Оље Ивањицки: „Оља“ и „Очекивање немогућег“.Објавио је, у
периодици и књижевним часописима, низ чланака и есеја из историје
књижевности и културе Југославије. Поезија му је заступљена у руским и
српским књижевним алманасима и часописима. На међународном конкурсу у
Лос Анђелесу, у Калифорнији, 2009. објављена је књига његових стихова
„Сребрни стрелац“.

Од 1993. до 2000. године, Шчеглов је био
уредник и продуцент уметничко-публицистичких програма Краснојарске
државне радио-телевизије; аутор је првог руског документарног филма о
Десанки Максимовић, и коаутор филмова из циклуса „Дим Отаџбине на
другој обали“, о судбини руских емиграната у Југославији.

Од
2000. године, Сергеј Шчеглов је главни уредник издавачке куће
„Краснојарское Васкресењије“ и један од аутора Међународних пројеката
„Заједница култура Југославије и Русије“, „Србија и Црна Гора. Поглед
из Сибира“, „Балкански дневник. Сибирски фајлови“. На иницијативу
Сергеја Шчеглова, 2005. године одржани су први Дани културе и
духовности Србије и Црне Горе у Краснојарском крају.

Учесник
је међународних симпозијума „Руска емиграција у српској и другим
словенским културама“ (Београд, 1997), „Век песникиње“ (Београд, 1998),
Међународних сусрета писаца у Београду (2006, 2008). Сергеј Шчеглов
награђен је медаљама „Свети Николај Чудотворац“ и „За милосрђе“,
Патријарашком Граматом Патријарха Московског и целе Русије, као и
дипломом Савеза новинара Русије (за „Акцију године“); лауреат је
Међународне награде фонда „IKEF“ И. В. Кулајева (Сан Франциско, САД).
За прву руску књигу о стваралаштву српске песникиње Десанке Максимовић,
„Оставићу вам једино речи“, Сергеј Шчеглов је 2008. године добио
Националну књижевну награду и звање „Златно перо Русије“.

 

STRAH

Vijekovi se stiskaju
u mojoj pdsvijesti.
Sanjam…
Sanjam a ne znam,
da li su ti snovi
već proživljeni životi,
ili mi davni vijekovi
kazuju budućnost. Gledam…
Gledam oko sebe,
a ne znam da li sanjam.
Strah me je da se probudim,
jer ako ne sanjam,
bojim se da ću budjenjem nestati,
a odakle i gdje nestati?

Iz života?
U neki drugi život, možda?

A život ovaj i život onaj,
su samo dio
jednog neprekidnog toka.
Poput vode žuborave!

Sad je voda, sad je oblak,
sad je java, sad je san,
smjenjuju se noć i dan…
Sad na zemlji, sad medj’ oblacima…

Svejedno, ništa ne razumijem,
samo se bojim budjenja!

(C) Miro Beribaka

 

MASKE

Upleše me u maske, o srama!
Skinuću ih, jer me strah od blama,
lice mi otežalo od rana.

A lepe su, nije da nisu!
Guše me i sapliću!
Svaka ima svoju boju i nisku! Ne želim više opsene
Noćas, skidam velove!

PRELEST JE SVE I VEĆ SVIĆE.
I GLE, NE ZNAMGDE,
GDE SE DEDE, ONO BIĆE?

(C) Rada Lugumerski

 

NESTALI ANDJEO…

noć ne radja pjesmu
ona pokušava pjesnika
da
sačuva
da ga dnevna tama
ne oduva noć je ljepši dio dana
a naročito za one
koji opstaše
na ognjištima
Balkana

u odsustvu andjela
dajem sebi za
pravo
poljem nesigurnim
neću dati nikom proći
dok to ne bude
zdravo

možda neću to
moći
ali se te želje neću
lako proći

(C) Radovan Nedović – sensej

 

DOĆI ĆE VREME

Doći će opet vreme
kad će olujne vode
odneti ropsko breme
i doneti Pravdu i čari Slobode! Sinuće zora iz ropske kome,
svanuće veliki dan
kad ćemo, svoji na svome,
ostvariti opet vekovni san:

bez ropstva, bede i jada,
radnik, pošten učenjak i seljak
u svojoj zemlji po volji naroda da vlada.

Živeće svaki od svoga rada!
Nestaće krimos-gazda, tajkuna,
evrolizaca i američkih ubica i špijuna.

(c) Miljojko Milojević

27.11.2009. g.

 

NEDOSTIŽNI MIRIS

U beličastoj izmaglici,
života koji se krati,
ispraća i sačekuje,
šaputanja i beskraje,
beskrajno tužan. Na daskama koje se tanje,
merka sudbinu.
Prošlost se ne ponavlja
ni u snu,
šapuće magli.

Zuje već pčele,
na cveću trenutka.
On, u belom mantilu,
gleda očešljanu kosu
i lice u nepoznato,
što žuri.

Romantika u pozadini,
šapuće vetar,
dok lipe mirišu
na slavuje
i setu u zasedi…
Lipe odbacaju
nedostižni miris.

(C) Ljubodrag Obradović.

 

ДВЕ ФЛАШЕ „ЦАРА ЛАЗАРА“

Две боце старога вина
Памте песму млађаног Ђуре.
Кроз мутно стакло заморено сунцем
Рубиновим капима искри крв –
Цара мученика.
Две флаше „Цара Лазара“
вратиће нам прошлост и снове…

Колико ли их је за шест векова испијено? Плаче… Плаче усамљена Милица:
Крај чесме на Теразијама ни душе,
Иако улица врви.
Догорева Pall Mall међу прстима,
Промичу таксији:
Бели, жути, плави.
У празну фонтану,
Где вечним сном схимника
Спавају праведни лавови,
Канула је суза.

Колико ли их је за шест векова проливено?

Сергеј Шчеглов

Београд, 2006. –
Превод с руског – Мирајана Булатовић

НАЈВЕЋИ ГРЕХ

Уби ме ти
Ни криву ни дужну
Као да не знаш
Да и без тога
Јесен своје младости газиш
И последњу мисао разби
Тачно да беше некада давно
Али никада опроштено И то трње на длану твом
Боли при поздраву
Тај глас једва да и познах
После хиљаду ноћи плачних
Но некако…
Као да се ништа није догодило
Ти изгуби последњи атом своје моћи
Ти више ниси НЕКО

Шта је ту лаж а шта истина
Можда ти и шапне Авала
Чему ме то живот научио
Док ме је као Исуса мучио
Питаш ли се некада
За шта сам се то борила
Заједно са људима у зеленом
Можда да бих те болела…

Зар ти живот људски  тако мало значи
Кад бежиш од слабости да ли си јачи
Последња  љубави
A  године моје још су младе
Па ми  око овако празно
Понекад туђе радости краде

Да ли је могуће
Да после толико рана
Схватим суштину вечне љубави
ако желиш у нечијем срцу да живиш
Довољно је само
Да га без речи оставиш

Убити песнику душу
Највећи је грех
Но верујем на крају
Београдска лоло
платићеш и ти цех
Кад ти рука остане празна
А сећање на врели јулски дан
Постане доживотна казна.

Стана Минић

 

ZA TEBE

Pregrube su riječi da te nježnu grle
i prekratke misli što bez straha hrle
za tebe je muzika što u tijelu grca
što se vješto krije u tvrđavi srca. (C) Velibor Sikimić 2010.

 

Теорија рЕволуције

Moj je другар Тома покренуо причу,
Због Дарвина и двојице деда
нас двојица песме сад пишемо
нису неке, ал нису ни беда
јер кроз њих се мајмунишемо.

Да је Дарвин знао за промене
кад народу даш слободу гласа
скочио би са Бигла на стене
еволуција кад постане фарса. Није ово неки трик, нит варка
Дарвином се игра министарка
стидела се је порекла свога
па је хтела да уплете Бога.

Срећом по нас било је и свесних
не дадоше теорију бесних
Бог у цркву а Дарвин у школе
па нек уче они који воле.

Дарвинова теорија научи се лако
од мајмуна постао је човек
ал министар не може никако
и тако ће бити, брате, довек.

Министре је сам Бог направио
тако вам је, људи моји, за сад
Дарвин би се, верујем, чудио
теорију гледао у назад.

Не опстаје нека јака врста
нити врста која памет има
опстајаће која није чврста
и која се прилагоди њима.

Зоран Христов

 

AKO SI PESMA

U meni
tišina

ti se budiš brod usidren
u luci
njiše
duboku senku

ako si
pesma
zagrljeni
pođimo
u susret
proleću

(C) Peko Laličić

(C) Lepa Simić – Lažem li

 

UDRI U DOBOŠ

uh
to sazvežđe oblina
taj raspored planeta
da ti sudbinu odredi od rodjenja
tako je to
u haljinici zlatnoj
haljinici crnoj i cvetnoj
grize plućna krila i okolo njih
okolo naokolo uh
svetac se propinje
reči u knjigama
deca iz kolevki
zvona mirisi
i nebo na prste da vidi

hej
kako možeš biti tako lepa
a da ne znaš
kako te nije sramota
da nudiš zaborav
u prozirnosti svoje svile
kako toliko duboko
reci mi
toliko nehajno
stidno
zanosiš bedrima
od nemila do nedraga
za kojim ide tušta i tma
mene jednoga

hej
zato je ljubav tvoj smeh
pa je slušam satima
i filharmonija ljupkosti
u ranu zoru predstojećeg rata

uh
udri u doboš
ja sam još samo slučajno ime
u ovom crnom ispod nokta
udri u doboš
u pesmu
i smeh

(C) Spasoje Ž. Milovanović

 

РАТНА СЕЋАЊА

 

ПРОСЈАК

У дане кад стабла пуцају од студи,
Кад дрхтаво срасту џепови и прсти,
Под старом маслином угледају људи
Старца што се благо смијешећи крсти. На њему долама без веза и шара,
Црна попут шаске ноћи без мјесеца,
Чизме без везица и шубара стара,
Око њега спокој, молитва и дјеца.

Стушти се пред зору мећава с Румије,
Ледена бјелина долину зачара,
Све се живо смрзне, само њега грије
Шапат којим клечећ` с Небом разговара.

Најтежа ј е студен кад душу окује,
Само се са срца лед отопит` не да,
Најбољег је слуха ко сам себе чује,
Најбољега вида ко у себе гледа.

А и што ћу друго понијет` са собом,
Све што стекох стаде у пар суза врелих,
Проливених крадом над студеним гробом,
Једино је благо, које раздијелих.

Ујутро га нашли с три спојена прста,
А снијег се око њега отопио
Поруком последњом са надгробног крста:
НЕБЕСКО САМ ЦАРСТВО ДАЈУЋ` ИСПРОСИО.

Невен Милаковић

Igralo se u dekoru državnih zastava Makedonije i Srbije

Brojna publika

Rukovodsvo KUD-a Vuk Karadžić i MZ Žabare sa gostima

Rukovodsvo Folklornog ansambla *KOČANI*

A onda igre… Iz Srbije…

i Makedonije…

А онда заједничко коло

ПРЕТХОДНИ ДАН ПОСЕТЕ

Марија Стојадиновић

Бирисав Чолић председник КУД-а Вук Караџић
и Љуба Обрадовић, директор КЦК

Синиша Максимовић, заменик председника скупштине Града Крушевца
је примио госте из Кочана…

и уручио им монографију мозаик сале за успомену на пријем

На крају и заједничка слика за успомену

Публика

Младе чланице Фолклорног друштва КОЧАНИ из Македоније

Фолклорно друштво КОЧАНИ из Македоније

Фолклорно друштво КОЧАНИ из Македоније

На крају програма играло се и македонско оро и српско коло

Бора Благојевић у публици