PHP – Nuke 9. od 16.11.2008. do 17.02.2009.

DINA USPOMENA

KILOMETRI I
KILOMETRI
PUSTE NIZIJE
POKOŠENE VETROM
ODNOSE
MOJE MISLI
NANESENE
DINOM
USPOMENA
SATKANE ATOMIMA
LJUBAVI
U TORBI ŽIVOTA (C) Rakila Radojčić

MREŽASTI SNOVI

U MREŽASTE SNOVE
SAM TE SATKALA
ZA VEČNOST

U VILENJAKA
PRETVORILA
ZAROBILA
PAUKOVOM MREŽOM

SA TOBOM
U SRCU OSTALA

(C) Rakila Radojčić

Poslala Ljubica Vukov – Davčik

Kako su teška ova jutra
Što lica vedra smežuraju,
Vidi se da svak jedva čeka
Da stigne gdje se
Uputio.
I svak izgleda ko da se kaje,
Ko da se pita čemu je kretao
U ovo jutro, kud je htio?

Masa ćutke pognuto hoda
A jutro svakog po na osob gazi.
A onda se odnekud iznenada,
Pojaviš ti u jutro sivo
I sjever počne da me mazi.

I dok svi jure ja zastanem,
Korake ti nemirom brojim,
Pratim te pogledom, sve dok te vidim
Sjever mi se u jug pretvara
A ime tvoje, lagano kao
Čaša pijancu, usta mi otvara.

Ti nestaješ u gomili ljudi,
Ja savijam misli i lagano
Dok oko mene stihovi skaču;
Zamišljam kako dok vani veje,
Provodim zimu…sve noći hladne
U tvom kašmirskom ogrtaču.

(C) Duško Vujović

Knjiga

Horizont ne pravi razliku
Izmedju vilinih konjica
I zorenja zaveštalih Pukla ravnica
A topole je gaze
Kao da slaze
U knjigu života

Sad bih da slušam
Šta piše duša
Bez cilja
Bez slova
Samo da svetli
Taj prostor što zrači
Kad sve se smrači
Ta knjiga
Taj njegov dom

—————

(C) Marija Škornički

GITARA

to u prste uđe,
isto kao miris zime
što uđe u
promrzlu
kragnu kaputa kao miris kafane
što se uvuče
u oblačne
košulje naših
blatnjavih
jutara

kao miris mora
kad se uvije riđe
u svilene
slapove
tvoje kose…

to u prste uđe,
i dobije
posebnu sobu
u nama

“to” sedi
na kraju
svake pesme
koju ti
napišem
i odsviram

to se
budi,
u
one samotne
noći

tiho mi svira
kad ovaj
plačljivi svet
benavo spava

i na brzinu,
između dva
radna dana,
sanja,
o
neverovatnoj
simetriji
košmara,snova
i jave

svira mi

o
dunjama
na pola,
kajsijama
celim,
čežnjivim
trešnjama
detinjstva

o tvojoj
vernosti
na pola

o tome
kako me
upoređuješ
s njim,
svojim
telom
– celim!

o javi,
i čežnjivim
trešnjama
detinjstva,
u ce molu,
sa ukusom
svilenih
bombona

moja mi
gitara
kaže
da bi bio
krajnji red
da te
– naštimujem
kako valja

(C) Ratko Petrović

Moja je karma

Svugde sam bio,
čak i tamo gde nisam,
u snu sam jezdio,
i na krilima mašte,
svuda sam stizo.  Moja je karma
cveta krin,
medju njima
sam pod suncem
cvetao i zebo.

Vidjao sam i ono
sto nisam smeo
ni trebo,
pa sad zbog toga
preklinjem oči.

Al zar je greh u očima?
Duša je ta što zapoveda
da čovek vidi i gleda
ono što njoj pase i štima?

(C) Milorad Nikić

ЧЕМЕР

Године пролазе патње се нижу
беле власи на глави цветају
љубав и срећу делио кроз живот
данас му патње тело разарају Драгој је својој цвеће брао
она са другим љубав водила
целог је себе њој поклонио
она му све са злом узвратила

Дани су му од године дужи
мисли му мозак разарају
свако буђење из сна је у жудњи
да своје срце искрено му пружи

Она жена дволична у души
себичном срцу жеље испуњава
живот живи тако њој свеједно
проведене године, срећу заборавља

Милован Веселиновић

DŽABE…

Dodiruješ joj kose u ovoj vreloj noći
zamišljaš mene u njenom telu za tren,
I tad joj ljubiš grudi, pa je gledaš u oči..
Iako te čežnja slama – i tad si zanesen… Misliš na mene dok ti ona tiho ječi,
dok priziva tu strast što u tebi će da plane.
Al njen uzdah nije moj. To te slama. To zveči..
U tebi sam zarivena ko oštrica u kamen.

Dodirni je baš celu, okusi taj njen znoj,
mrsi joj kose, a misli na mene.
Nosiš teret grešne strasti, ko na rani buljav gnoj..
Drthiš, samo drhtiš, a srce ti vene.

I kada slepo u njoj tražiš moći kraj,
džaba snivaš mene i zaneseno zboriš.
Ja ti neću doći, nikad više, nikad znaj
A ti slobodno ostani da u laži toj izgoriš..

(C) Dajana Diverno

DRAINAC

Za vratom ti mračne službe, krpelji i crvi
Kroz žig grobni crni se Toplica
To je zato što si po svodu zvezdanom udarao prvi.
U kavezu istom peva ptica u oku ubica. Na horizontu ameba u crnom luku spoj
Školsko zvono, pernica, akademska dečaci
Fosforne šume, prazna barka, pištaljka i stroj
Kartonska gradjevina, krik i posmrtni ostaci.

U kutiji praznoj tuku se odela
Naspram svih opela, gori tvoja glava
Kroz ledeni mesec gledaju se tvoja čela
Jedan zvuk si za večne tonove, Galaksija spava.

(C) Miloje Dončić

MAČ

Otvaraj mi vrata,
kraljev komorniče,
čujem kako drhte,
u kavezu slavuji! Omču kurjak iskezio,
hoće grlo da zagrli,
kraljica me čeka,
boli zlatan tron!

Grohotom se nasmij,
poderanoj halji,
ne klanje se prosta,
nikome do zemlje!

Bijedni stvore slijepi,
u tami zamukni,
baci svoje oči,
u najdublji vir!

Da,dobro me čuješ,
kraljev komorniče,
ne šali se s`tobom,
ova dvorska luda!

Dal`ovo topla suza,
svoju rijeku ljubi,
il`šešir od slame,
grli zvonca zvon…

Ti to stvore slijepi,
kraljev komorniče,
nikad vidjet`nećeš,
nikad znati nećeš!

(C) -Davor Slavnić
05.11.2008. godine

POVEŽI MISLI

Pokidana pređa
tanano izatkanih snova,
iglom
utkanom
u snovidne niti,
kroz srce probodena. Kap
na oštrom vrhu
crvena,
što se nazad vratiti
ne može.
Sasušena
i
više nepotrebna.

Ogledalo razbijeno,
dan što u njemu drhti,
lika iskrivljenog.

Noć
kojoj je
pomrčina oteta,
što sve je sjenke ispila.

Bijeg
od prošlosti,
što kartu
za ulazak u sutra
izgubi.

Koga još zanima
koliko u februaru
mjesečevih mijena
ima.

(C) Božo Popadić – Aktus

UVERTIRA POSLOVNOG RAZGOVORA U LONDONU
LETA 2008. GODINE

ONI:   Šta ste radili poslednje dve godine?

VN:    Pisala sam pesme i izdala dve zbirke poezije. Ponekad sam ponešto i prevodila.

ONI    Vidim po CV-ju  da ste bili u Srbiji. Da li od tog pisanja može tamo da se živi?

VN      Ne, inače ja ne bih bila ovde. ONI    Da li tamo ima mnogo pesnika?

VN    Tamo ima čitava reka pesnika. U Srbiji je 50%
stanovništva nepismeno a onih preostalih 50 % pišu. Uglavnom poeziju.

ONI    Pa ko onda čita toliku poeziju?

VN     Oni koji je i pišu, jer nepismeni ne umeju
da čitaju. Jedina dobra strana je što oni koji pišu poeziju, ponekad ne
čitaju samo svoju, nego i tuđu poeziju. Dobro je i što se sve pesme
bore za svoje čitaoce.

ONI    Da  li ćete vi i kad počnete da radite, tražiti inspiraciju za pisanje i na radnom mestu?

VN     Ne. Obično inspiracija mene sama nađe.

ONI    A da li ćete i dalje da prevodite, ako vam se za to ukaže prilika?

VN     Verovatno da, ali svaka takva prilika je retka.

ONI   Srbija je dosta zaostala za ostalim delom sveta. Da li se u Srbiji još puca?

VN    Kako se uzme. I kako gde. Uglavnom ne.

NARAVOUČENIJE:

ZA PESNIKE NEMA POSLA NIGDE SVE DOK NE IZAĐU IZ SVOJE KOŽE I NE PROMENE SVOJU POSLOVNU BIOGRAFIJU.

IGRA SVETLOSTI

Od oka tvoga

do uva,

jedna se nit

svetlosti

borom prevare

ocrta… I brzo

ti usne

premreži

da se lažima

slučajno

ne oglase…

Na bradi

ti je zastala,

ispisujući

presudu,

i toplo se

uglom

usana mojih

izvila,

izmamivši mi

suzom umiven

osmeh.

(C) Aleksandra Pejić

ДОБРОДОШЛИ !!!

PUTOVANJE

Drhteći se stežem, udaram
bežim bezglavo,
natrčim na zid.
Gore-dole, jurcam,
zovem
Boga nema!
Niotkuda spasa,
ni prozora čak.
Dole tvrdo,
Gore visoko, i previše. Trčim, opet srećem zid.
Vazduh se rastaka u plašljive reči
gubim ga…
Zid, opet.
Ne da mi da dišem.
Letim, nestajem
jedan, dva, tri, četiri, zida
Plafon.
Kutija.
Dole, tvrda zemlja, prah.
posustajem, spremam se,
odustajem.
Opet zid.
Jure me izgubljeni moralni obziri,
sude mi.
A da li sam ljudožder
ako pojedem sopstvene snove
medju jedan, dva, tri, četiri zida?

(C) Angelina Radulović Linga

ВЛАТИ ТРАВЕ

Дрвеће тајну чува.
Пст! Не буди шуму.
Удахни снагу воде,
Зажели житна поља. Склопи очи, врати се.
Само један је пут,
Само један је трен
Довољан за пловидбу сном.

Стара река успомену чува.
Стој! Не буди је.
Нек се дланови наши споје
Изван љуте ватре.

Читав свет је сада
Само одсјај,
Ми смо власи траве
Заспале на модрој земљи.

Стражо! Не буди нас!
Не гази нас!
Ми смо влати траве
Заспале на модрој земљи.

Ана Кнежевић

И ја ћу те чекати

И ја ћу те чекати
једну секунду
један дан
један месец
и један сан.
Једну годину
jедно јутро рано
једну јесен
и једно време касно.
Један век
и милијарду година
звездане кише
једну вечност
или неки дан више.
Али те сачекати никад нећу. На белим пољима снега
под налетима хладног ветра
полегле су љупке орхидеје
са далеких звезда.

Peer Sever-Sena

МАЈСТОР-САША

Унуче, чуо сам да селом колају неке приче:
ниси добар па тата на тебе из свег гласа виче,
а када му у радионици направиш дар-мар
он би хтео на обрашчић да ти залепи шамар. Још се прича да си постао шегрт правцати
па када се тата у радионици алата лати,
у помоћ му прискачеш, нудиш му идеје разне…
а он ти каже: Саша, причаш приче празне.

И шта би друго ? Покуњиш главицу и ћутиш,
тако иза куће одеш тек да се мало разљутиш.
Фриц ти је за то згодан; давиш га, он само цвили:

јадник, да није пас, пријатељи никад не би били.
Остави Фрица, није он крив, душом нека одахне
а ти стрпљиво чекај да ти тата руком махне…

у радионици ће ти тада бити прави рај
а ту ће и песми овој бити крај.

Дуле Р. Пауновић

RATNIK I PAS

Za vreme ratne nesreće naše
imao je u Vukovaru oca i majku staru,
ali ih ustaške zveri poklaše.
Izgoreli su mrtvi u strašnom požaru.

On se borio hrabro od početka rata.
Od kiše snajperskih zrna
nije ga snašla sudbina crna,
veću u završoj borbi od ručnih granata.

Ostao je bez desne noge i vida.
Posle operacije i terapije duge,
stiglo je ordenje i skromna invalida-
simboli hrabrosti, zasluga i tuge…

Nesreće nikad ne dolaze same.
Usamljen, slep, sakat i mlad
vratio se u svoj Beli grad-
u vrtlog inflacije, sankcija i tame…

Na ranjena prsa ordenje ne nosi.
Prodao ga je nekom na buvljaku,
kupio psa i belu, laganu, štaku.
I otpočeo na ulici da prosi.

Kraj njegove sive vojničke kape,
na kojoj još crvena zvezda sija,
dobra, lepa, kuca podiže šape
i moli, i prosi, i tužno zavija…

Prolaze ljudi… I zvekne u kapu par dinara
za psa lepog i slepog heroja s Vukovara…

… ! ?…

(C) Miljojko Milojević

Ljubo,

evo za naš sajt
jedna socijalna pesma, a u vezi je sa najboljim sinovima našeg naroda
koji su bili spremni da polože svoj život na oltar Otadžbine- a
Otadžbina, odnosno njena birokratija i vlastodržci, obično zataje i
zaborave heroje…

Pozdrav, M. Milojević

BUĐENJE

Mirisna smokva
u polju bosiljka.
Stopalo moje golo
stasale stabljike lomi.
Trag mi vijuga kroz zeleni gaj.
Pružam ruku,
dugačku i tanku,
ka sočnom plodu od mleka i mesa.
Jednoroga ptica prhnu!
Proguta me vrtlog zrelog vetra. ~~~~~~~

Sovin zov i pesma petla.
Vrelo čelo
od modrog sna.
Ubice stoje nad mrtvim telom.
Svakom od njih ime znam.

Bled mesec i sunce belo.
Hrastovo telo
sekirom tuku.
Rasuti ptići iz gnezda mile.
Vile ih rogate za krila vuku.

Spakovah pero
u pregaču od zvezda
i krenuh,
neosvrćući se.

(C) Nataša Miladinović

ROSA

O ti divna nagovesti jutra
Danas te ima, već te nema sutra

U tebi se lome izlazećeg sunca zraci
U tebi ostaju poslednji noćni ostaci

Ti si biser iz zelene trave
I čistotota ovenčane slave I suza što iskri to je samo rosa
Dok hoda po oku nečujna i bosa

Sa izvora srca u dubini duše
il je smeh tad goni il jecaji guše

Koliko smo puta okvasili noge
Gazeći po travi gde su kaplje mnoge

Il od svojih suza, što iz srca teku
U travu sa rosom papravili reku

(C) Bratislav Spasojević

VATRENO UVO

* *
Kada su nebom
zaiskrale zvezde
nežnost si mi slagao na uši.
Misice su se zatresle
i nad oblinama zapalila tiha vatra.
Kap po kap znoja
iz duše mi je kapala
i lagana drhtavica sasvim obuzela.
U dubini utrobe goreo je plamen. Kada mi se miris jutra
u kosu utkao
i zraci sunca dotakli mi lice
izmamljenim osmehom na usnama
ukrasih ti oči, nos, čelo
utiskujući u njih vatrom
ljubavne zapise.

(C) Sanja Petrović

Suze su presušile

Vremena za sebe
tražio si ti
vremena da promeniš
greške svoje,
dok odsutan ti si bio
ja sam se predala
i na ludi kamen stala. Znam,  rekla sam
da u srcu mom
niko drugi neće biti
rekla sam ti da ću uvek
samo tebi verna biti,
ali brzo sve je bilo
tako brzo sve se promenilo.

Suze su presušile
uzeo ljubavi si puno
zauzvrat mi ništa nisi dao,
suze su presušile
teško je sa tobom biti
ti jedino što si znao
vešto si mi ljubav krao.

Ne budi iznenadjen,
nema tu glume
od početka znala sam
na čumu ću biti
sada stani, pogled baci
hladan kao nekad ti si
i za mene više nisi.

(C) Jelica Radovanović

ZRNCE

Poslednje zrnce peska sad pada,
Iz peščanika i kao da staje vreme.
U srcu još živi želja i budi se nada,
snom upletena u sećanje žene. Peščanik stari se opet okreće sporo.
Opet zrno po zrno počinje da pada.
Želje i žudnje što doći će uskoro,
prekri će uz huk plima ljubavi tada.

Svetlucavi pesak još tiho šumori,
dok veselo poskakuju poneka zrnca.
Vreme dok plovi peščanik joj govori,
zaključaj ključeve od svoga srca.

Sakrij ključeve u pesku vremena.
Zlatom ćeš zletiti tad zrno svako,
kad dođe ljubav k’o vatra kremena.
Znaćeš ,zašto je moralo biti tako.

Poslednje zrnce peska sad pada,
Iz peščanika i kao da staje vreme.
U srcu još živi želja i budi se nada,
snom upletena u sećanje žene.

(C) Zlatko Knežević

KOPILENCE OD KOPRIVA

Mene se možeš setiti tek tako,
a da ne pomisliš da ćeš me prizvati,
da ću ti se stvoriti iz nigdine
i da ću ikada pred tvoj prag stati. Mene možeš, ako hoćeš, poželeti baš i jako,
a da se ne uplašiš moje blizine,
jer u mome kosmosu drugi su aršini,
možeš me i zagrliti ako hoćeš, ne brini.

Meni samo treba neko da mu se ne vratim,
dok odmaram svoju pamet od ludosti,
al da pamtim i da praštam,
ako hoćeš mogu tebi sve žalosti.

Možeš me voleti, a da mi to nikada ne kažeš,
neću se nadati unucima, niti tvom prezimenu.
Mene ne moraš, čak nikada ni da ostaviš,
ali ako hoćeš, možeš u međuvremenu…

Možeš da me zaboraviš na benzijskoj pumpi
u nedelju… u tepsiji… u lovu… u molitvi…
i da me ne spomeneš ko da nisam više živa…

u potpisu…
kopilence od kopriva u bačenoj tvojoj britvi…

(C) Svetlana Poljak

SMEJULJAK

Nekad smo ovde, pod ovom lipom,
šaptali prve ljubavne pesme.
Na kori osta srce sa strelom
i jedno drhtavo ne, to se ne sme. Jednom si ovde na ovom uglu,
grejao promrzle ruke moje,
klinci su neki rugali se:
“Gledaj njih dvoje, ala se vole!”

Na ovom pesku jednoga dana
ostali tragovi sasvim mali,
a u tvom oku blistao čisti,
drhtavi, nežni, smejuljak mali.

Sa ovog raskršća, jedom smo pošli,
za svojom zvezdom vodiljom svako.
I plakao je zrikavac tužno,
jecala senica za oblakom.

Nikada više na istoj stazi
nas dvoje, tako, ko nekad skupa.
I sve je drukčije, samo još drema
pod starom lipom drvena klupa.

Al kad god prodjem onim puteljkom,
čiji smo svaki kamičak znali,
sećanja krenu, opet zablista
drhtavi, nežni,smejuljak mali…

I osmeh setni zatitra na tren,
grumen se tuge odnekud javi,
sve zamiriše na našu ljubav,
na taj stidljivi smejuljak mali.

(C) Svetlana Biorac – Matić

KAD BIH BIO

Voleo bih da sam gorštak
Da slobodno jezdim planinama
I s visina pošaljem ti znak
Da tebe samo nosim u mislima Kad bih bio soko ptica
Slobodno da krila širim
Oštrim okom da ti pratim osmeh s lica
I na nebu da za tebe samo živim

I kad bih čarobnjak bio
U čarobnom štapu da te imam
Sve bih ljude usrećio
Da si najača magija to znam

Ipak ja sam samo pastir
Koji neke pesme piše
I u duši nosim mir
Jer tu tvoje ime piše

(C) Koprivica Zaviša

GORSKO-PANONSKA

Gorsku mi poveravaš tajnu,
kaplje slane Panoniju napajaju žednu…
Lazareva Sveta ti kazuje kako…
Vetre gorski. Dunuće bura i sve će opet biti u redu,
gora će Fruška opet postati ostrvom,
kao nekada mnogo davno!

Zbog tebe šumi lišće krošnje moje,
grane se povijaju, njišu,
njedra se šire…

Domišljati ljubitelju,
u objavama tvojim nema patnje ,
nema samomučenja,
prem da ne odbacuješ i bol i trpljenje!

Naučen strpljenju.

Prva slova nas spojiše.

E sad,
da li smo jedno drugome rešenje ili iskušenje…
Znak našeg smisla ima oba lika.

A hoće li se slanice ponovo uliti u more crno,
pa ispariti iz černozema-
neka bude volja Stvoritelja.

Ako dobijemo lazarski blagoslov
ti i ja…nad branama svim,
nad svom neizvesnošću,
okaljeni bolima pred nekim novim,
sačuvaćemo tajnu.

Žito nasušno povijeno je pred dahom,
uzdaha nema,
znamo Lazar, Ti, još po neko i ja.

(C) Ljiljana Prtina
LjiljanaLika

HASKI

Zašto me njen Haski gleda kao sanke
U sred ljeta kao u sred zime.
Kad me spazi niz naše sokake
Maše repom, laje mi na ime. Ugleda me ko da ima dvogled,
Ko da druge gledat’ ne umije;
Il’ zalaje il’ uputi pogled
Zagonetan, a znam nešto krije.

A naum mu, to sam primjetio
Da ja mladu od kuće odvučem.
Pasija posla…..sta je naučio!
Zato kad se lijepo obučem

On se smiri, umiljava, vrti,
Očekuje možda da se…desi……
E moj Haski ima ti do smrti
Da se nadaš mom Kumu i kesi.

Nego bolje predji al’ polako
Na boljega….ja s njom loše stojim.
Drugoga ćeš nasankati lako
Pokvarenim naumima svojim.

(C) Duško Vujović

ЗАБРИНУТИ КРАЉ

У земљи својој краљ Перун
имао два сина близанца
плавооког Мита и црнокосог Бака
краљевски одгајио
мудростима и борбама учио
а на крају и сам
због љубави према њима
у срцу свом муку мучио У старости оболео
у бригама оронуо
незна што ће и ком
круну своју поклонити
и краљевски дом.

Двије главе два близанца
једна круна, једна капа
коме престо, и краљевство
оставити у наследство

Два је коња оседлао
бисаге је напунио
златницима поклонима
па их даде синовима
исприча им своју бригу
у аманет пише књигу.

Сада на пут у Свет срећно
братски сложно у љубави
останите децо вечно
ЧИЈИ КОЊ СЕ ЗАДЊИ ВРАТИ
на престолу он ће стати

Све мудраце обиђоше
прави савет не нађоше.
Године су пролазиле
у лутању и незнању
бисаге се испразниле
нема злата ни за храну
и отац им преминуо
народ га је сахранио.

Гладни жедни измучени
навратише код чобана
а чобан им са две речи
даљу муку, бригу спречи
КОЈЕ РЕЧИ
???????? ????

Бак и Мита два близанца
чобану се захвалише
ка столици појурише
у краљевство за наследство.

Милован Веселиновић

Ц В Е Т

Надам се
Бојим се
Објавиће се
Објасниће се
Сутра све Драган Борисављевић

OSJEĆAM…

Dolaziš – pogled mi zastaje,
dah ledi, misli plutaju.
Vraćam slike, uspomene,
bajato vrijeme,  već odavno
zaspalo u nama. Osjećam drhtavi okus
dozrijevajuće višnje
s tvojih vrelih usana.

U glavi košmar. Sve se
pokrenulo u jednom trenu.
Slike, dodiri, riječi.

Odzvanja u meni eho
miloljubnih šaptaja, dok si
usplahirena odnosila sa sobom
meko- ,,volim te ljubavi…”

Podrhtavam u mimohodu.
Na treptaj do tebe,
gubim korak!

Osjećam toplinu govora
u pogledu dok prolazimo
jedno pored drugoga. Znam,
višnja na tvojim usnama,
već odavno je sazrela.

Osjećam…

(C) Milisav Djurić

ZALAZAK SUNCA

Bog spava…

Grlim Sunce

Sa naranždastog neba

Magnet se poigrava

Oranž margila

Mutna voda Nila

Tajna Prsti na usnama

Misao

Piramida u grudima

Blistavi čelik

Dodir

Kao mumija

Zaspao sam

Večno

Među crvenim koralima

A Bog se budi

(C) Saša Milivojev

HVALA

Hvala životu što nas načini očajnima

hvala patnji što nam beše ikona

hvala joj što nas učini jakima,

hvala tugi što nam beše uteha

hvala joj što nas načini senkama.

Jer sada smo

ništa drugo do senke,

mrtva tela koja mehanički žive

slepci u potrazi za srećom

grešnici u potrazi za oproštajem. Hvala sudbini što nam

ugasi sjaj u oku

ubi osmeh na licu

uništi i poslednju mogućnost

života u njegovoj

pravoj formi i obliku.

Hvala.

(C) – Ana Miljković

OSOBINE

Pitala me juče mila drugarica
koja mi je ženska osobina draga
rekao sam – volim lepa lica
al mi draže kad je žena naga. Volim kada  ima grudi čvrste
da je kao osa tanana u struku
kroz dugačku  kosu da upletem prste
i da ljubim nežnu, belu ruku.

Volim razne ženske osobine,
duhovitost, i iskrenost srca
al najviše volim im obline,
i dok hoda da se strasno vrcka.

Volim kad se žensko lepo ljubi
i u srcu da je vatrena od strasti
ko biseri da joj budu zubi
na takvu je ponajlakše pasti.

Volim žensko i kad ima manu
al govornu i na moju  sreću
kad je pitam po noći il danu
da ne ume da mi kaže neću.

(C) Zoran Hristov

PRED KRAJ

Sekundama merim rastojanja
izmedju Mog i Tvog sveta,
Ovog i Tog trenutka
koji nas deli. Dva sveta ispunjavam
napupelom tišinom
što probija mi uši.

Ganjam suzu po sebi
stežem se nekako,
zbog sekundi
koje još nismo potrošili.

(C) Angelina Radulović Linga

AЉЕНДЕОВА MAШТАЊА

Шутнули ме на кишу,
да гледам облаке
и газим по трњу.
Да једем зеље
и чекам правду вишу…
А имаћу,
само завист црну. Kонак биће ми замак,
извајан на оштрим литицама.
Бићу сам ко уклети момак,
увек окружен убицама.

Радознала моја машта,
слути бројне скандале
и дрхти окружена злобом.
Ја само желим,
да измаштам нови свет,
у ком, никад нико, никог,
неће звати робом.

A мени суде данас,
док песме неме вену
и хоће да ме баце у ланац,
крвав ко сунце,
у залазном трену.

Таласи зла,
једном однеће у реку,
мутну од гарежи и блата
и моје кости изгореле.
Ја, због неправде умрећу,
али мисли моје,
остаће да се беле,
за поколења што расту.

Ветром донешен,
у земљу заспалу,
предака духове и тад, будићу.
Да се боре за децу палу,
да силнике прогоне
и да их ноћу, сном кољу.

О, како би то било дивно,
кад би нека сила казнила,
оне који су ме разнели.
Достојансво би блеснуло,
а ја освећен бих заблистао.

Бар убицама да буде суђено.
И онда није важно,
што сам главу дао,
кад ће поколења да се диве,
што сам био први,
од оних што навиру.

Пропашћете гадови бедни,
ваша злоба, јачи бес ствара.
Остаћете вечни Ви
и поред моје крви жедни!
Ваша похлепа све разара.

Шутнули ме на кишу,
да гледам облаке
и газим по трњу…

(C) Љубодраг Обрадовић

Zorica Marić

Zorica Marić,
predsdnik književnog kluba
*STANOJE MIJATOVIĆ* – Konjuh

SETI SE SVOJE SUZE

Otresi  sećanja
Kao sneg sa svoje kose
I kaputa I raduj se
Lakoći svoga koraka
Na čistini novog puta

Namigni šeretski okom
I živi sa svojom suzom
Kao sa potokom

(C) Vida Nenadić

GOLO ZRNO

Reci mi barem
kako se zoveš?
Samo to.
Ne moraš ništa više.
Zašto plačeš?
Zar me se bojiš?
Mene se nikad niko nije plašio. Uvek sam ja bio taj
koji se osvrće
kad čuje korake iza sebe…
Oči su ti crvene od plača.
Ne budi nesrećna.
Sve ću ti dati. Reci…

Tvoje je samo da zapovediš.
Ja sam navikao da slušam…
Hoćeš svilu? Zlato? Konje?
Konje, da juriš za vetrom!
Sunce! Hoćeš sunce da ti dam?
Samo za tebe da sija.
Da ti rastera mrak…

Molim te, reci bilo šta…
Kako da znam da si stvarna?
Toliko si lepa! Kosa ti je radost…
Ne boj se. Samo da te dotaknem…
Jedanputa sam dodirnuo carske haljine.
Tako si meka…
Evo, i ja plačem…
Molim te, pogledaj me…

Zar nećeš ni da me pogledaš?
Čekao sam ispred vrata da me pozoveš…
Čuo sam glasove…
Pogledaj šta sam ti doneo…
Golo zrnevlje da zasadiš…

Iz svakog zrna
neki cvet da izraste:
Šeboj kao tvoja kosa,
Karanfil kao tvoja usta,
Da mirisom govoriš,
Zumbul kao tvoje oči,
plavetnilom da nestane nebo…
Bašta iz koje ćeš izaći…

I što seješ-ne seješ
telo koje će biti, nego golo zrno,
bilo pšenično ili drugo kako.
A Bog mu daje telo kako hoće,
i svakom semenu svoje telo…

(C) Spasoje Ž. Milovanović

Zimska noć

Kada te ne gledam čujem ti glas
Iako nisi tu kraj mene
Vetrovi sećanja kruže oko nas
I ljube lice tvoje sene Zastao pogled negde u beskraj
Vidi ono što se dušom gleda
Neki od sunca jači sjaj
Zenici oka lagano se preda

Ne slutim više sad sigurno znam
Da se to andjeo igra sa zvezdom
I samo ćutim i mirno gledam
Jer znam da je to igra u srcu tvom

Ne moram da znam dal je java ili san
Kad je tako divno ne treba da stane
Hoću da živim neću da se sećam
Te zimske noći u sve dane

Zaviša Koprivica
-Zack Van Zaik

SAN KOJI BUDI

Danas vidjeh je opet
Kunem se Bogom
Da se začuo topet
Tih koraka glas I zastade dah,
Zamrznu pogled
Pred momenat dodira
U svem vremenu svemira,
Zaigra,
I osvijetli dan,

Pomislih,
O Bože kako je lijepa
Kako, u pokretu topla
Ipak slabašno krhka
Malena
Ta čarobna djevojka

U meni, probudi radostan san
Nekada davno počet,
Prvim pogledom začet,
Najdraži
Najbliži,
San, nikada od sanjan

Gledah sad drugim je očima
Onim drugim što ne sanjaše noćima
Što ne gube zaludo vrijeme
Već hrabro nose, ovoga svijeta breme

Njih ljubavni čar ne obuzima
Zabava nimalo ne zanima
Svijest se ne oduzima
I ne gubi
U prazno ne trubi
Zbog dunjaluka

Ipak,
Volio bi zauzeti stav
Onako, u svemu ostati prav
I isprobati taj zabranjeni ples
Ali ne mogu,
tako igrati ja ne smijem

I,
Ipak to ne bi
Ni koraka topet
Nit hoda topot
Već lagani lupet
Tanani dah
U grudima glas
Moga srca, vječiti spas

Opet zakuca tiho
Zbog malene vile
Te čarobne sile
Preglasni topot
Se na novo rodi
I u suludoj nadi
Potanko zapali
Još davno udunuli plamen

I očima
I usnama
Svim tijelom cestama
Zaigra trepet
Probudi dušu opet
A ja se i dalje nadam
O tebi samo sanjam

(C) Mirza Omerašević

OBIČAN DAN

Naidje dan

Koji se danom

Pogrešno nazove

Jer mračan

Iz pukotine

U životu

Izmigolji Običan dan

Gonjen neumitnim

Otkucajima

Sata

Na uviru

Vremena

Čula izoštri

Da damare

Sudbine

Dušom

Naslutiš

Običan

Alavi dan

U kome

Prosto

Samu sebe

Netragom

Izgubiš

(C) Aleksandra Pejić

САШКА И ЛАСТАВИЦЕ

Далеко негде, на телефонске жице,
слетеле су да се одморе – ластавице.
А Сашка, када слушалицу подигне,
до ње, у Рготини, ћијукање стигне. Разуме их, хтеле би да им гнезда чува,
када се с пролећа врате да буду сува,
да се у њих излегу птићи голуждрави
али весели, распевани и здрави.

У слушалицу им мала Сашка довикује:
ластавице, ако ме нека од вас чује,
знајте, ваша гнезда својим срцем пазим

хоћу с пролећа и ваше птиће да мазим.
Ластавице, вратите се овамо што пре
у мом срцу слатке воћке за вас већ зре.

Дуле Р. Пауновић
(Из збирке дечјих песама “Парламент сова”)

STARA LJUBAV

Zima ogrće skute, a u nedrima se budi
san nedosanjani od godine, od pre.
Opet ista želja sleće s pahuljama u grudi,
opet duša moja za tobom mre… Ne sećam se više kada tvoje ime rekoh
kad videh tvoje lice što želeh za sebe
A znam da ludo, ludo od sreće utekoh
– i pobegoh od strasti. Ne pobegoh od tebe.

Još u sebi te nalazim dok mesec peva rime,
dok zvezde žarom gase proplanke i stene.
Još te nalazim utkanog u obruče tišine,
u zrncima krvi koja kuklja mi kroz vene.

I dok zima u mojim nedrima sve budi..
U ljubavi toj staroj primećujem i sebe.
Dok caruješ na prestolu kao čuvar mojih grudi..
Ja još uvek u svom srcu pronalazim tebe.

(C) Dajana Diverno

Džentlmen medju damama – Milovan Veselinović u lepom okruženju
na promociji pesama Bogice Jevtić

Latinka Djordjević – sekretar udruženja Srpskih pisaca Švajcarske

Bogica Jevtić i Latinka Djordjević

Slika sa promocije pesnikinje Bogice Jevtić iz Sangallena, Švajcarska.


Dame – Slika sa promocije pesama Bogice Jevtić

SVETI JOVAN MILOSTIVI


Nosio je u sebi spokoj i veru,
donosio milost za sužnje sveta.
Za sve u životu imao meru,
nikom nikad nije hteo da smeta. Kad zla nenadano ošinu,
znao je kao hrast da odoli.
Sve loše stvari u životu minu,
samo život treba da se voli.

Sve za druge, za sebe ništa,
životom svojim pouku daje.
Grešnima traba da se prašta,
i za nih pred Bogom da se kaje

I kad mu najmiliji otploviše niz vodu,
unutrašnom snagom znao je bolu da prkosi.
U službi bogu – za narod, našao je slobodu
i smisao kojim razum blaženstvo donosi.

(C) Ljubodrag Obradović

25.11. 2006. godine

Go away

Every day she pokes me

in the head

I can no longer take it,

have to take control

of it all

have to be able to quit!

I want her

out of my life

so bad, I can’t believe

she always has

something to add

always have something

up her sleeve. And when I give up

maybe she’ll stop,

when I say no

I’ll be ready to go

for all the right reasons

for all the right things,

everything new

for new beginings.

(C) Jelica Radovanovic

U Redu za Burek ili Kolače

Bio sam mlad ali baš mnogo.
Mnogo mladji nego što bi se reklo,
Naročito kad pričam sad
Kad se sjetim ni sebi ne vjerujem,
Koliko tada bio sam mlad. A ona mladja od mene bješe
Nešto malo…. par mjeseci;
Tu razliku bi možda koristili neki drugi
Starijii dječaci.
Neki samo da joj se nasmješe
Da je ogledaju dok prelazi ulicu
Sa tim očima prepunim strasti,
Od samoposluge ka hotelu…

A imala je kao ja godina
I ljubav stariju, veliku, smjelu.

A ja sam je stvarno iako mlad,
Mnogo mladji nego što bi se reklo
Ma… suviše mlad imao cijelu.
I ona mene imala je
Kako god to sada izgledalo,
I u duši i tijelu.

Kada bih stao sa njom na ulicu,
U red za burek ili kolače
Čule bi se razne sirene
Neke slabije, neke jače;
Znala je ona kome sviraju
Ti tamburaši iz auta skupih
Ali se nije osvrtala, glavu nije okretala.
Nijednom, baš ni jednom ka njima
Valjda je htjela da mi dokaže
Koliko me voli… ko je zanima.
„Ta nije moja glava okretnica, osvrtnica…
šta je sa ovim ludacima“
Govorila je tu pred svima
U redu za burek ili kolače,
Da je čuje što više ljudi,
Znala je nekad prozboriti
Možda i od sirene jače…

Ja nisam tada znao da vozim
ali sam svirao neku gitaru,
Nešto malo stariju od mene
mada ipak prilično staru.
A ona bi se poput mačke
u moj zagrljaj lagano svila
I svijet se okretao
nekoliko puta i naopačke
I svestranačke,
Svaki put kad bi me ona
pomazila, poljubila.

A onda nas je sudbina neka okrutna
Kakva već zna da bude…
Iznenada razdvojila.
Otišla je predaleko.
Negdje preko okeana
Prenijela sa sobom ljubav svoju i zivot moj;
I najljepše oči koje se jednom….
samo jednom u sreći sanjaju,
Preliše se u nespokoj.

A bili smo mladi;
mnogo mladji nego što
bi iko rekao,
I opekli se mislim više,
nego se ikada iko opekao.
I sada nekad kad stojim sam
U redu za burek ili kolače
Meni se tako, dok gledam ljude
i ne čujem sirene
Samo plače.

(C) Duško Vujović

Македонија ми је мајка,
Очева имам више! Македонија ми е мајка.
Татковци имам повекје!

(C) Vasil Tolevski

TIŠINOM JA VOLIM TE

Čarobnim mirisom

Trnjanskih jutara tvoje prohujale mladosti,

smirajem nasmiješenih obrva,

njedrima golicavog svemira,

sivim plesom nježnih vukova,

k`o pustinjak muklom molitvom,

tiho ušuškavam naše brežuljke tišine… Sad neslućeno brodim ovim sinjim morem,

ljubeći tvog lica odraz u ogledalu neba.

Razvijenim jedrom bijelim,

isčežnjavam narandžaste izmaglice,

u ljepljive zvuke kapljica čežnjivog vina…

Jecajem Andaluzijskih gitara,

razvejavam krilate vlati mog paperjastog gnijezda,

one ti sad pticama obraz miluju.

Pahulje ja pretapam u ljuljaške naših srdaca,

zauvijek pronašavši ono davno izgubljeno svjetlo,

kojim treperi Mjesečev osmijeh,

u biserima tvojih očiju.

(C) Davor Slavnić
23.11.2008. godine

ISTINA

Dotakneš dno i gubiš se polako,
Udahneš malo i živiš tek tako,
Smiriš se u trenu,
Razbiješ u vremenu,
Ljubiš u prošlosti,
Želiš u sadašnjosti,
Moliš se budućnosti,
Nadaš bezgrešnosti,
Padaš u ludosti… Posle svega se budiš ,
Pogledaš istinu

I ponovo zažmuriš….

(C) Tatjana Jelić

UGASLI UGARCI

Ugasli ugarci…

Kolijevka…
praznog oka suzu
prati…
Granje…
u nebo pogled izgubljeni…
Proklinju
crninu oblaka…
u suzi
iskapanoj, otetoj…
Prazninu produbljuju… Šume …
čempresi gordi…
vonj
mokre paprati…
U mislima
otimaju se koraci…
po vratolomnim
moždanim vijugama
kao maljem udaraju…
Tišinu kuju…

Ubija…
sunce vrelo…
Spržena zemlja kuka…
u kolijevci
ptica tužnog poja…
slavuju pjesmu ukrala…
Krila
izrastaju…
Anđela očekujući…
pjesma umuknula…
Slabost veličaju…

Pomoć neukom…
spas
usamljenosti protjeranog…
Shvatiti…
surovost pjesme što
vam
u misli ulijevaju
tragači izgubljenih potomaka…
zaboravljenih predaka…
Prokletstva praznovjernih sustižu…

(C) Božo Popadić Aktus

REČ U GRLU KAD ZASTANE

Zastadoh jutros
pred dečijim očima.
Gledaju me
radoznalo…
Nudim im
sede pramenove
za zrnce radosti. Dal da im kazem
šta život znači?

Slutim crne oblake
i kiše krvave…

Pružam ruke deci
da me sakriju
od ove slutnje crne.

I tražim odgovr.
A znam,
reč u grlu kad zastane,
svaki odgovr –
gubi smisao…

(C) – Svetlana Biorac-Matić

Članovi žirija razgledaju prispele radove – karikature
Ljuba sa članovima žirija


Detalji sa prijema


Atmosvera


Prijateljsko ćaskanje


Prispeli su radovi u izuzetnom broju. O kvalitetu prosudiće žiri


Svi prisutni na prijemu

СРПСКИ ПОЛИТИЧАР

У ваздуху куле гради,
И ситима воду вади,
А највише ипак воли,
Морску воду да посоли. Од магарца вуну стриже,
А у ветар приче ниже,
И никада не оклева
Глувом песму да отпева.

Он још небу звезде дода,
Пере цигле, то је мода.
Тај никада неће стати
Празну сламу док помлати.

Пливању учи делфина,
Јалов пос’о од давнина,
И свима је посве чудно,
Да све ради узалудно.

Миодраг Јакшић

Pesma novembra 2008. godine

Rodjen sam u Srbiji.
Od toga ću i da umrem! Ko kaže da ne znamo da plivamo?!
Buši šamac!

Oni si partija na
vlasi
(C) Slobodan Simić

NOĆAS ŠUME ĆUTE

Skupila se noć!
U tvom liku,
puštam dušu,
da spokojno sniva. Zaklopljenim očima,
sve ti nudim,
a znam:
previše malo vremena
odvajamo za ljubav.

Zvezdanim svemirom,
po instiktu,
pogadjam;
tvoj krik
prodorno seče daljinu.

Slomljena kao staklo,
utke,
klečim pred svojim željama
i beležim
sve što izlazi iz mene…

Noćas šume ćute,
stihovi padaju,
kao rosa na pašnjak…
Sanjam široko otvorenih očiju,
čekam te na stazi….snova,
da prvi sneg,
rastopimo
na plamenu tvoje kože.

(C) Lepa Simić

BEZ PRAVA DA KAŽEM

Kob noćne tišine,
silina ushićenja.
Svetlost što škrine.
Pozdrav kao nada!
Svaki talas duše,
natopljen plamenom
bojom života zanesenjaka. Ja, insekt,
skriven u svom cvetu,
od paklenog bola.
Jad, zaodenut osmehom,
na usnama.

Ove noći,
želja da me nema,
jača od nesrećnika,
punog ruševina
i razočarenja.

Zariven nož,
okreće se u rani
svirepošću deteta,
koje kida krila leptiru.

Ove “ljupkosti”
moje srce nije znalo.
Sve je hiljadu milja
od strasti,
najžešća ironija života.

Nada koja primorava
da se mirim s mukom,
krik koji nadje odziv,
Bez prava da kažem…

(C) Latinka Djordjević

JESEN

Listovi su žuti
oblaci su mutni
jesen zlatna dodje
i donese groždje. Vetrovi su jaki
savijaju grane
da ne može mirno
ptičica da stane.

Ljudi njive oru
i seju psenicu,
a ja pišem pesmicu
da dobijem peticu.

(C) Nikola Jovanović – Nidža

Ljubo,
definitvno sam utanačio termin susreta u Leskovcu, tako da možeš da
objaviš na sajtu kao poziv svim zainteresovanim drugarima sa sajta i
šire.

Druženje nakon promocije u restoranu “Princ Dunijski” u
ulici Bore Stankovića pored glavne pošte. Cena menija je oko 1000
dinara po osobi, u cenu uračunata hrana i piće.

Meni (ne meni, nego menI) će biti objavljen sutra ili u ponedeljak, kao i detalji oko dolaska u Leskovac, smeštaja itd, itd…

Poziv važi za sve zainteresovane, a kontakt je ili ovde – kroz
komentare ili na PP, srećnici koji imaju moj broj telefona mogu i da mi
se jave lično. Oni koji nemaju… mogu da dobiju ako kulturno zatraže.
:-))))

Jedno i slobodno
rodilo se jutrom.
Slobodno i jedno
preminulo večerom.
Na svome putu
volelo je sutone…

FILIGRAN

U ovoj dugoj noći, svežinom što diše,
izgubljen u bezbroj zamisli, nacrtah
filigrane na papiru. Umesto da pišem
nešto srcu mom milo, ja samo uzdrhtah. Filigrane crtah bez i jednog slova,
sve lepši od lepšeg, k’o od srebra da su.
Vezeni od svile i nestvarnih snova.
Mamili su misli kroz zvezdanu trasu.

Svima im darovah svetlucanje zvezda
i sve boje planeta Sunčevog Sistema,
poj belog goluba, što čeka kraj gnezda,
golubicu svoju što u oku je nema.

Najlepši sam filigran tad posvetio tebi.
Kitnjast je i plavetan, kreativnih crta,
al’ da je od srebra možda izdržao nebi,
svu moju ljubav, jer tako je nežna i krta.

(C) Zlatko Knežević

P O K L O N

Ovaj slatki umor naše prve noći
ostat će u nama čitavog života
moje željne ruke tvoje sjetne oči
i još jedna naša istinska ljepota. Ova topla soba pamti taj trenutak
u kojem sam i ja zavolio sebe
i vjeruj mi draga od kada se znamo
pamtim samo dane vezane uz tebe.

Život samo molim da zadrži osmijeh
što je obasjao naše prve dane
da ostaneš samnom i da zauvijek
budeš meni poklon za sve rođendane.

(C) Luka Lune Jović

EMIGRANTI

Nacrtaj mi jednu pesmu,
laku lepu i šarenu.
Dozvoli mi da se zatrčim ,
po ovim prljavim ulicama
i uskočim lako,
pravo u nju. Tamo ću misliti u stihovima,
izgovaraću melodije,
pokušaću da plačem
po notama
i naričem smehom…

Ludo ću se provoditi!
Pozvaću i tebe,
ako dobar budeš
i zaključaš vrata za sobom.

Onda ćemo zajedno nestati,
veseli što smo utekli ludilu.
Neće nas stići,
onaj prljavi kolovoz
i čista laž…
U pesmi našoj,
bićemo sigurni!

(C) Angelina Radulović – Linga

JOŠ MI PONEKAD POD KOŽOM ZADRHTIŠ…

Zovom nečujnim omamljena
U maslačak preobraćena jašem na klasju
Eterični zvuci noći s mojim sluhom srasli
Sve što je bilo moje sad mi se podsmeva Pohodila sam hram tvoj od uzdaha
Ko isposnik što žudnju šećernom trskom kadi
Gazila tišinom svetlosnim algama
Srasla u golet gde kamen o kamen ljubav ne iskaza

Slušali smo kako se kiša u pesmu okoštava
Metrom merili loše rimovan vetar;
Ko vaskrsli bogovi promrzli i gladni
U tami imali sasvim drugo lice

Odmotavam se iz tvoje blizine
Tvoje vrele puti gde nečiji prsti pretiču moje
Kao neudobna sen ispaštam glad
Sad moja ljubav na umorne konje liči

A još mi ponekad pod kožom zadrhtiš…

I slutiš…

U snu mi tuge mirišu na pečurke

(C) Gordana Knežević

Promociju su uveličali predstavnici *Muzičke škole Lazić*

Svetozar Marković (prvi sleva), voditelj promocije sa članovima udruženja

Latinka Djordjević govori na promociji

Slika za uspomenu

Latinka Djordjević i Zorica Nikolić iz konzulata Srbije

Publika uživa

О УДРУЖЕЊУ СРПСКИХ ПИСАЦА ШВАЈЦАРСКЕ

Удружење
Српских писаца Швајцарске основано је у децембру 2003. године. Удружење
је регистровано као аполитична организациј а из области културе и
сарађује са сличним институцијама и људима добре воље; има свој статут
и печат, као и конто у банци. У дружење одржава редовне годишње
скупштине, а по потреби и ванредне. Има свој Управни одбор од осам
чланова, и председника који се бира међу њима. Први председник био је
Јовица Михајловић, други Марко Љ. Ружичић. Данашњи председник Удружења
Живко В. Марковић, трећи по реду, изабран је на ту дужност 2007.
године. Секретар удружења је Латинка Ђорђевић.У дружење броји
преко 40 чланова, а њих осам су чланови Удружења књижевника Србије.
Многи чланови Удружења такође су и чланови других уметничких
асоцијација у Швајцарској, Србији или другим земљама. Представљање
нових књига својих чланова Удружење обавља у Српском културном друштву
у Дибендорфу (Цирих). Сва издања чланова У дружења налазе се у
Националној библиотеци Швајцарске у Берну.

Удружење издаје
од 2005. године, годишњак књижевних радова СВОЈИХ чланова и њихових
ГОСТИЈУ под називом Завештања. Ова књига редовно се представља на Сајму
књига у Београду који се одржава последње недеље октобра сваке године.
У свом дугорочном програму Удружење је поставило себи циљ да уради
лексикон писаца Дијаспоре.

Zadnja strana – pisci

 

У КЊИЗИ *ЗАВЕШТАЊА 2008* СВОЈЕ РАДОВЕ ОБЈАВИЛИ СУ:

1. БАЈИЋ СРЂАН
2. БАЏОВИЋ МИОДРАГ
3. БЕЛОШ СЛАВИЦА
4. БУРОВИЋ КАПЛАН
5. ВЕЛКЕР- ПАНТИЋ МИЛКА
6. ВЕЉОВИЋ-БРАУНШТАЈН ДРАГИЦА
7. ВЕСЕЛИНОВИЋ МИЛОВАН
8. ДЕБЕЉАЧКИ ТАЊА
9. ЂОРЂЕВИЋ ЛАТИНКА
10.ЂУРИЋ МИЛИСАВ
11.ИВКОВИЋ СНЕЖАНА
12.ИЛИЋ ВЕРА
13.ИВАНОВИЋ ГОРАН
14.ЈЕВТИЋ БОГИЦА
15.ЈОНАШКОВИЋ ДРАГОЉУБ
16.КОСТИЋ КАТАРИНА
17.ЛУКИЋ МИОДРАГ
18.МАРИНКОВИЋ ДР МИОМИР
19.МАРКОВИЋ СВЕТОЗАР
20.МИЛАНОВИЋ СНЕЖАНА
21.МИЛИЧИЋ МИЛОШ
22.МИХАЈЛОВИЋ БИЉАНА
23.МИЛОРАДОВИЋ ВАРАДИНКА – ВАЊА
24.НЕДОВИЋ РАДОВАН
25.НИКОЛИЋ ЖАРКО
26.ОБРАДОВИЋ ЉУБОДРАГ
27.ПАВЛОВИЋ МИРЈАНА
28.РАДЕНОВИЋ – ПЕТКОВИЋ СТОЈАНКА
29.РЕГОЈЕВИЋ РАДОЈЕ
30 РУЖИЧИЋ МАРКО
31.САВАНОВИЋ МИЋО
32.САВИЋ – ТУНА МИЛКА
33.СЕНТИЋ ЗОРИЦА
34.СИМИЈОНОВИЋ МИРОСЛАВ
35.СИМИЋ ЛЕПА
36.СИМИЋ МИЛЕТА
37.СТАРЧЕВИЋ МИЛАН
38.ТРБОЈЕВИЋ – ЂУКИЋ ДУШИЦА

MRAZ

Noćas je mrzlo ponovo
Kod nas ko u Sibiru..
Krv se sledila u žilama
Svetlucaju po inju biseri
Ko riblje oči u viru. Ukočen crv u žiru
Mraz nakitio, šarama
Prozore oslikao, u srmu okovo
Na jednom devojka s lirom

A pred njom vitez,
Andrej, Tarasov mladji sin
u ratnoj odori,
Mlad, muževan, fin
Za nešto je moli, preklinje
Ja tibja ljublju, govori

Na drugom žena s detetom
Na dojci joj andjelče usnulo
Jastuk mu majčine grudi
Kao mlado bilje svenulo.
Na licu joj od tuge koprena.
To nekoć kad se ginulo
U zbeg, u zbeg
od straha silnog i studi,
beži od zveri – ljudi.

(C) Milorad J. Nikić

NAGRADE SU OSVOJILI:

ZA KARIKATURU:

Zlatna Kaciga: Tošo Borković, Beograd
II nagrada: Mileta Miloradović, Kragujevac
III nagrada: Cristian Topan, Rumunija Diplome:
1. Valentin Georgijev, Bugarska
2. Jovan Prokopljević, Zemun – Beograd
3. Luka Lagator, Cetinje – CrnaGora
4. Vlado Volaš, Zemun – Beograd

PISANE FORME:

Zlatna kaciga za priču: “Srbija” šifra: “orao” Aleksandar Čotrić, Beograd

Zlatna kaciga za pesmu: “Srbija na glavi hoda” šifra:” Živim planski život Čarapanski” Veselin Gajdašević, Feketić

Zlatna kaciga za aforizam:

Pa šta ako nas Evropa i svet neće!
Srbija će sebi naći bolje društvo!

šifra: “Olimpijac” Dragan Rajičić, Kragujevac

Pročitajte više o Draganu Rajičiću

Nagrada “RadeBrka” za priču “Tata Gastarbajter” Veselin Milićević, Vrbas

DIPLOME:

– Za pesmu “PODRUM” – Srbobran Matić, Aleksinac
– Za seriju aforizama – Milivoje Jozić, Novi Beograd
– Za priču “I Mi imamo Bermudski trougao, BRE” – Koautorke Svetlana Pollak iz Beograda i Sanja Petrović iz Novog Sada

KONKURS ZA MLADE DO 18 GODINA

– nagrada za karikaturu: Aleksandar Petrikanović, Beograd
– nagrada za strip: Uroš Maksimović, Beograd
– nagrada za pisanu formu: Tutuš Nikolina, Ruma

MASTER CLASS RADIONICE

ZA KARIKATURU:
1.Aleksandar Petrikanović, Beograd
2.Radovanović Natalija, Varvarin
3.Ivana Stanković, Vranje
4.Marko Sramenković, Vranje
5.Dušan Milenković, Sokobanja
6.Šanin Kalantari, Iran

ZA STRIP:
1.Uroš Maksimović, Beograd
2.Nevena Mitrović, Valjevo
3.Aleksandra Jovanović, Lajkovac
4.Milica Jevtić, Varvarin
5.Vojinović Sara, Sokobanja

ZA PISANU FORMU:
1.Tutuš Nikolina, Ruma
2.Dina Ogrizović, Novi Sad
3.Nikola Stojanović, Jasika
4.Hana Obrenov, Novi Sad
5.Milica Marković, Varvarin

Učesnici konferencije za štampu

 Dana
18. novembra sa početkom u 20 časova, među mnogobrojnom omladinom u
prostorijama ustanove Abraka-Dabra subotički Art-teatar je održao jednu
fantastičnu scensku prezentaciju romana ”Francuski poljubac”.

Ovog
puta je predstava malo izmenjena. Naime ova predstava je bila humanog
karaktera i prilagođena je deci koja borave i posećuju ustanovu
Abraka-Dabra i koja su blago ometena u razvoju. Pored autorke romana i
predstave Dajane Diverno, u predstavi su glumili i Pero Peić Tukuljac i
Predrag Opalić.

Do
sada je ova predstava izvođena na Letu Kulture 2008 u u Kruševcu i u
Domu kulture u Starom Žedniku. Ideju gostovanja Art-teatra sa ovom
predstavom dala je koordinator Vesna Gabrić, a Robert Lukač koji je
inače saradnik Društva za pomoć mentalno nedovoljno razvijenim osobama
kaže: Hvala Art teatru na ovom divnom humanom gestu! Naši korisnici
koji su bili posetioci predstave, su osobe uzrasta od 16 do 30 godina
sa blagom ometenošću. Imali su izuzetno pozitivne impresije nakon
odgledane predstave. Iako je reč o drami, osmesi nisu nestajali sa
lica, što direktno ukazuje na pozitivne emocije. Posećivali su
pozorišne predstave, ali nikad nisu imali priliku da budu ovako blizu
scene, glumaca i radnje predstave, što je pružilo dodatno zadovoljstvo
i uživanje.

Scena iz predstave


Aplauzi publike

Iako
je Abraka-Dabra ovu večer bila premala da primi sve zainteresovane koje
je zanimalo izvođenje ove predstave, i uz zvukove prelepih francuskih
šansona, čini se kako je ova predstava naišla na veliki odaziv među
publikom, a odredjeni gledaoci su čak izrazili želju da i sami naprave
predstavu u kojoj bi glumili.

Na
pitanje omladine kada će ih sledeći put posetiti Art-teatar, Predrag
Opalić je izjavio ‘U vreme Novogodišnjih praznika ćemo vas rado
posetiti sa predstavom ”Princeza Glorija u čarobnoj šumi””

novine: DANI
broj 6
7.februar 2007godine

U izdanju beogradske ”Beoknjige” objavljen je roman Dajane Diverno
”Marokanska princeza”. Ovo je drugi roman u zamišljenoj tetralogiji
(prvi je ”Vapaj orhideje”). U pitanju je postmodernistički roman sa
razrađenom fabulom, zanimljivim obrtima i dobrim opisima. Veoma
realističnim slikama spisateljica nas uvodi u uvek intrigantan svet
tajanstvenih ljudi. Kroz likove se, sa zanimljive tačke gledišta,
opisuje ono što mnogi ni ne vide, ali ni ne osete ili ni ne slute.
Stoga, u pojedinim delovima naracija može da deluje šokantno, čak
surovo, ali svakako istinito. Mada je ”ljudska priroda mahom slična”,
kako to stoji kao motiv na početku romana, čitajući može se doći do
sveprožimajuće spoznaje otuđenosti i očuđenja među ljudima. Stil Dajane
Diverno je uglađen, čistota jezika ukazuje na iskrenu posvećenost
pisanju. Svakako je dobro što smo bogatiji za još jednu knjigu i što
možemo da pišemo i pričamo o jednoj novoj knjizi. Autorka kao naša
sugrađanka spada u mali broj romansijera sa ovog prostora. R.D

Dajana Diverno sa romanom

POTRAGA

Široka je ruka tvoja
I potseća na uranak
Kroz tunele prastarih sekvoja
Vilenjakov traži zamak Spustile se grane da sakriju stazu
Zubi škripe na ranome mrazu
Srušen most na jedinom prelazu
Duga bitka na novome porazu

Usta žedna traže svežu suzu
Tragom crta umornoga lica
Grom udara u mamuzu

Pa kroz oblak stegnutih vilica
I crveno sbetlo na prelazu
A s kopita pala potkovica

(C) -Zaviša Koprivica

SNEGOVI SRBIJE

Sećam se
Svih zima
I majčine ljubavi u njima…

Sećam se kako smo
Kuče Mia
Mama i ja
Pravile prtinu od snega… Godine prođoše…
Kuče mi lovci ubiše…
Mamu sahraniše…
Ostadoh ja
Da prtinu pravim sama…

I još me
Kroz sve duge zime
Greje ljubav
Moje mame…

(C) – VIDA NENADIĆ

”Jabučilu”

Govorim Tebi znacima ljudskim,
sve ovo sada osećaš, čuješ…
Svedoče živi spaljenih krila,
ponosan stojiš, a dišeš mirno
– tako i ržeš! Vetrotvorni letaču, pustio si me na sapi ,
da te timarim visokog.
Beskrajno mekom Tebi tečem melem miro,
zaceljujem rane, celivane…

Nazirem mlada bela krila
grleći te najnežnije što umem;
otkidam uzda, neka ti koža slobodno diše!

Radovali su se gordi nemoći Tvojoj,
al’ trud loš beše jalov i osta!
Misli Tvoje su njima visoko!

Video si izdaju i jadnog vuka,
čuo si mač i sestrin plač…,
a ranjen ti si ostao veran.

Domu duše svoje si me doneo,
blagoslovno osvojio.
Znam da ti priđem, ostani divlji!

Mitski Letaču, Vojniče verni,
Stvaraoče, Krstonošče…, oči ti ljubim
i živim jednom!

(C) Ljiljana Prtina

LjiljanaLika

ШАЈКАЧА

Колико има врста капа
свратих до пијаца
посматрах и пробах капе
на глави мојој не стоји
ниједна боље од шајкаче Кад зима и мраз стеже
и река се од мраза пуши
сврнеш поклопце на уши
тако главу лепо греје
можеш да се смејеш

Од шајка је направљена
изнутра платном постављена
на глави стоји као саливена
велика је историја и прича
о њој за навек остављена

Милован Веселиновић

ANGEL SMILE

It ain’t simple
But she does it just like that
Simple
Neat
In a kind sad Who would say
That some day
One of those cool
Just cruel fool
Boys
Guys
Gona win her heart

With an acting words
Rool her beauty life
Into world
Up side down

He’ll make her strong
In a way too wrong

She won’t even know
Won’t even realize
He’s the reason her best has vaporized

I just hope
Someday
In anyway
She’ll understand
Girl is not alone
There is one who holds us all

He sent me
To make her safe
Never gonna ask her why
Till i die
For best of all
Angel smile

(C) Mirza Omerašević

MehdiTheOne

OBOJITI DUGU

Ne mogu da doprem do tajnovite reke
u kojoj plove tvoje misli.

Ne mogu da dotaknem parče neba
na kome umesto sunca sja tvoja lepota. Ne mogu da dotaknem puteve
kojima hodiš svojim mekim koracima nade

Znam da sve to ne mogu.

I znam da se duga nikada dotaći ne može,
kao što se ni more ne može pregaziti.

Ali mogu da obojim maštu svoju
lepše od duginih izbledelih boja.

I znam da u tom koloritu
mogu ispunjavati svojoj mašti snove.

Onda mogu sve

(C) – Vlada Vasiljević

USAMLJEN BUNTOVNIK

Sedeći na mom kamenu,
zagledan u pustoš,
sa izgorelim suncem u jednom
i izbledelim mesecom u drugom oku,
usamljen buntovnik sanja… Posmatram ga smešeći se.
Čudan mi je.U svom nestajanju
čudna sam i sama sebi i kako on postaje ja.
Znam da je jedini i nezamenljiv trenutak
ali sam ga se, najzad, lišila, mislim…

Ne progone me više vrisci
i ne čujem više tvoje stope što me prate.
Nešto se prelomilo, nešto je svršeno
i tone u prošlost, a ja sam srećna
jer mi je taj usamljeni buntovnik odneo misli.

(C) Bogdanka Rakić

POSTOJIŠ

Znam, postojiš..
namera je jasna…
do kraja života..
hoćeš da me mučiš… samo kad bi znao…
ne bi odustao…
ne bi se predao…
ruke bi mi dao…
čekaću te…
čuvaću te…
imaću te…
snovi su tu…

(C) -Jelica Radovanović

UZALUD

Zaglušujuća tišina
me proganja
dok sakupljam
ostatke tvojih tragova
po pločnicima. Ujedaju me
pogledi tvoje senke
dok me posmatra
iz prikrajka.

Za našim stolom
prošlost mi se
podrugljivo smeje
u kafani
u koju više ne dolazimo.

Uzalud se tražimo
po pogrešnim prostorima.

Uzalud se dozivamo
iz promašenih života.

Uzalud otkucaji
u kamenu
pod rebrima.

(C) – Zorica Aćimović

DIKTATURA

Dok na vlasti beše Tito,
manje znasmo i za mito,
nisu bile takve krađe,
ni stranačke česte svađe. Kralo se je, kažu, tada,
mnogo manje nego sada,
umereno je Tito krao
i za narod ostavljao.

Tito beše neobičan,
politici vrlo vičan,
vladao je dosta dugo,
jer ne znade ništa drugo.

Goli otok smisli Tito,
vladao je hirovito,
neposlušne tamo slao,
gore no da ih je klao!

Dočeci mu strašni bili,
javno mu se svi divili:
i radnici i seljaci,
omladina, a i đaci.

Kojim putem Tito prođe,
masa ljudi s cvećem dođe,
k`o pečurke ljudi niču,
skandiraju, tapšu, kliču.

Drug Tito je bio sila,
štafeta ga proslavila,
svakog maja beše slet,
gledao je celi svet.

To ludilo sad se plaća,
sve dugove narod vraća,
mukotrpno, mimo volje,
al` se nada – biće bolje!?

Poltroni ga održali,
obe ruke su dizali,
da večito Stari vlada,
pa da žive od nerada.

Znao vešto da se bori,
Blok nesvrstanih Tito stvori,
doprinos je svetski dao,
celi svet ga poštovao.

Voleo je život, žene,
bilo ih je kud god krene,
Jovanku je osvojio,
mangupčina teška bio.

Dobar život beše ćar,
dok je bio on vladar,
lažnih para i slobode,
brzo nesta kad on ode.

Komunizam beše loš,
al` je bilo “dva za groš”,
za red su tad ljudi znali
i zakon su poštovali.

Čudno je tad bilo stanje:
pop služio za jahanje,
zabranjivane su slave,
sečene su srpske glave.

Četnici i partizani,
ubijani, a i klani,
srpskom rukom, do jednoga,
protiv volje Gospod Boga.

Ta nesloga još nas prati,
Srbin se u svetu blati,
proganjaju njega svuda,
parča mu se rodna gruda.

Zbog Kosova pada Vlada,
Ranković zbog njega strada,
dobre Srbe Tito počisti,
više nego li fašisti!

(C) Živomir Žika Nikolić
Poslao: DejanJ

ŠAPAT

Nad gradom se razlila

zvezdana prašina.

Mesec se uzvio do poda.

Muzika vetra i mesečine

nezaboravu odlaze.

U meni tvoje srce

sada jače kuca. I sve je

kako bih htela.

Prohodnost prema tebi

ima samo beskrajna čežnja.

Na tronu još stojiš,

raduješ se

i patiš.

Sva ljubav sveta

u nama obitava!

Tvoj šapat,

tih,

u duši uzvišen,

ostaće

zauvek u meni.

Vesna Radojković

Korisn.ime: DejanJ

PUT

Ćutanje mi je blaženo

ljubavlju Gospoda

Svetlošću me vodi

mračnim pustoumljem

Nema me

u carstvu

malignih osmeha Vladar sam

elegije

sa trona istine

Kome sam

namenjen

znam

traži me

u zalivu stihova

(C) Dejan S. Jovanović

Korisn.ime: DejanJ

RAĐANjE

Svi vi, čiju zlobu moje rane slade:
Poskidajte moje sve zvezde sa neba,
Rasporite svaki mehur moje nade;
Mokrite  po mojoj zadnjoj mrvi hleba; Pogazite bašte, gde god san moj kroči,
Pocepajte slike što skrivaju bore;
Iskopajte kamom moje plačne oči,
Da više ne tražim svetlo majske zore;

Skrnavite moju reč koja pevuši,
Zadavite mili glas kojim se trujem;
Kandžom grabljivice, čupajte mi uši,
Izmišljenu nežnost, nikad da ne čujem;

Izvrgnite ruglu moje slatke muke,
Bacite u ponor moje setne rime;
Odsecite, mučki, obe moje ruke,
Ne dajte da krvlju ispisujem ime.

I, kada me vaši sinovi i kćeri,
I, mrtvog u grobu, budu tukli bičem;
Znajte da me nisu prožderale zveri,
Da u mržnji trajem, i iznova ničem.

(C) Ivica Milovanović

IZA MENE

Iza mene bulevari mašte,
nedovršena igra,
jutro u sivilu oblaka
obećava težak dan. Tražim sreću u ljudima,
sumorna lica prolaze,
posmatram poglede
izgubljene u sivilu života.

Osmeh se istopio,
nestao u tami,
nekako iskrivljen
i potisnut u prošlost…

Sutra ću sve ružno
da izbrišem
i onda početi
tebe životom da učim,
poljupcima iskrenim
da te ljubim,
pogledima da te milujem,
tebe koju još nisam upoznao…

(C) Dalibor Djokić

SEĆANJE

Ne želim ništa da čujem,
ništa da znam,
samo da letim
i prkosim neprimetno,
da plutam do mesta
gde se uzdasi dubinom mere,
i neka mi koraci presahnu
ko raspukle maline,
u zelenim krošnjama
gde zadovljstva
i večnost  postoje. Pusti me
da u poljskom cveću
rasejem uvelo sećanje,
u kamenu stenu
urežem uspomene,
i neka me vreme opominje,
i neka sam neoprezna,
u tome sam dobra
to najbolje umem.

U društvu praznine,
putujem sa oblacima
što nekuda plove,
razuzdani vetar
prisluškuje misli moje,
i pitam se:
čemu uopšte sećanja služe,
ako je celo naše leto
stalo u jednoj kapi suze ?

(C) Zorica Brkić

POSLEDNJI POGLED

Letila sam kući i dočekao si me
sa blagim osmehom na belom jastuku
kao u kolevki. Mrtav.

Lice hladno ali ruke, ruke su izgledale tople
mislila sam da ćeš me pomilovati.

Ništa. I da sam sve reči i poslednje poljupce
poslala izmedju dalekih zvezda
bar eho bi mi vratila moja tuga

Ali ništa.

(kojim svetlom opisuješ andjelima
porodicu svoju?)

Nikada nisam razmišljala o tome
kako mene Bog vidi
sada, osećam pogled mog nebeskog oca
želim da me čuva
ali verujem da me samo prati

(C) Branka Korać

RAZOČARENJE

Nemoj mi samo reći da misliš,
da mi je lako!
Da li si uopšte svestan
vakuuma u meni
koji me progoni
i nagoni na poniženja. Vidi, ponekad osećam
da se gubim i raspadam
pod glomaznim teretom
ništavila, bezosećanja.

Ne reci da je meni lako!

Kako da sputam vekove koji
nadolaze i okivaju me?…
Kako da ostanem
pribrana i mirna,
kada me odvlači  vrtlog
sivih, uniformisanih likova,
izobličenih u svojoj sebičnosti?…

Zar ne osećaš vreme i vreme,
koje pluta izmedju nas omedjeno
hrapavim nečijim usnama?

Molim te, ne reci to: da mi je lako.

Progone me one davno
izgubljene iluzije
i umrtvljuju me svojom belinom;
sene ubijenih i opustošenih živih ljudi,
telesa koja bitišu bez duše.

Šibaju me nemilosrdno besmislenim
rečenicama bez završetaka!
Gaze me i lome mašine smrti svesti,
a ipak se ne dam! Postojim i dalje.

Nije mi lako.

Ponekad pokušam da se otrgnem
iz haosa umiranja,
tražim rame spasa… a sve
dublje i dublje tonem.
Ali se ne dam!

Povlačim sa sobom svo trnje
koje se na me nakupilo,
i vrištim na sav glas.
Dozivam te! – Tebe,
jedino spasenje, jedini ideal koji
još bitiše u mojoj zaledjenoj misli…

I zato mi nikada više ne reci
da misliš,
da je meni lako.

(C) Svetlana Djurdjević

ЧЕСМОВАЧА

Алхемичари!
Не треба нама злато
направите обичну
голу воду
не тешку
већ слатку Кресните кремен
о камен
али да буде вода
дуго смо на њу
чекали

Спојте већ једном
О и 2H
да у пустињи
кад ожеднимо
букне оаза

Елеонора Лутхандер

ŽENE

Zašto žene pričaju toliko?
– Odgovor, do danas, još ne dade niko. Još od grešne Eve, do ovih vremena
Najviše je priča ispričala žena.

I još nijedan prorok ne proreče kad će
Prestati da priča i da l’, uopšte, staće.

(C) Dejan Milojević
– dejanm

Roman Bez Stranica

Sred mojeg mraka duboko u tami
Gdje svjetvost pokušava da se progura,
Ja tumaram, pod nogama krcam
Parčiće stakla od prethodne noći. Sam sebi neku priču prepričavam
A nejasna mi …i zamućena.
Kao da sam u provaliju neku,
Propao duboku bez pomoći.
I Boga molim da ne dodje niko,
Da me remeti u tom kajanju.

Kopnim ćutim muziku čujem
Pomalo s tugom mislim na nju.
Pitam se da li ona o meni
Ikada misli…da li je sama,
Da li moj cvjetić pokradeni
Možda priča nekad o nama.

A naš roman bez stranica,
Razbacanih listova svuda,
Poput jesenjih krošnji lipa
Čije me lišće gleda dok pada,
Kao da zna, da smo skupa
U jesen ovu popadali.
Njih gazi korak prolaznika
A na mene jadi neki stali…

I tako dok i dalje pričam
Kao rob sa svojim robom,
Mislim da pričam o njoj nešto;
Ustvari mumlam sa samim sobom.
I timaram kroz svoju dušu
Kroz tu tamu duboki mrak,
Kao kroz pustinju dok joj sušu
Ne rasuši neki pljusak jak.

A ona je oblak i moja kiša.
Moje sunce i novi dan
Jedna korica od romana,
Čiji su listovi dobro znam,
Završili negdje rasuti sami,
A ja se borim da saznam….
Dal’ sam još uv’jek druga korica
Jednog romana bez stranica.

(C) Duško Vujović

МАЈКА БОЖИЈА

Молио сам плахо, млако, незнавено…
А страх ми је безбожни раздирао груди,
цјеливао сузама Свето лице Њено…
Преклињао да ме из сна кошмарног пробуди. Страшне су ми помисли душу рањавале:
„ Па зар смијем да Је молим, гријехом огрезао“,
ал` су очи најсвјетлије са Иконе сјале…
и да ће ме избавити, некако сам знао.

„Радуј се Благодатна Маријо“,
зачух себе гдје се себи враћам пробуђеном,
као да сам сан дјетињи к`о некад уснио,
плакао сам пред Иконом чудотворном Њеном.

А Она ме заштитнички с` Иконе гледала,
као Мати која тјеши преплашено дијете,
и знам да ме Молитвама Својим извидала,
да су ме од мрака спасле Њене очи Свете.

Невен Милаковић

ŠUŠTE MISLI…

Sa crkve se zvona oglasiše
ponoć kuca sa velikog sata,
mojom dušom hladan vjetar briše
sgnušen lutam,  kroz zvjezdana jata. Šušte misli kò prosuto lišće
šum očaja uzdahe mi mami,
sa ognjišta, miris duša ište,
oče, majko, ostariste sami.

Gromke riječi, kao sveta zvona
urezane ostaše u meni,
i na čelu bora, uspomena-
majke, oca i kasne jeseni.

Kroz život sam zalutao
pa mi jesen vječno traje,
kao pauk vezem mrežu
da pohvatam osjećaje.

Jezde misli na krilima noći
u tišini um mi se prolama,
dal`će s jutrom to  proljeće  doći
pitam sebe, pitam  godinama?.

(C) Milisav Djurić

E SAD PALIM

ma čekam da

sa tobom završim

pa da idem

mora nešto da se radi

ako je sve ok

ja odoh sad

ajde reci

čekam evo zevam

a i žena je tu

čuje se i mala

kmeči

žena u odlasku

skida šminku

a ja?

besposlen

skoro ceo dan

i ćaskam

tako je to

kad se oženiš

novi problemi

ne bih ti sad

a deca

eno se bude

kmeče

traže vode

ili cuclu

a ja?

opet na posao

da zaradim

da žive

jedu

kake

piške

i šta još

ne znam ni sam

dok se ne probude

ludilo

ponekad se odmorim

na poslu

a nekad

i ovde

i tamo

sve u krug

ma

izdrži se sve

ili ovako

ili onako

tako je

kako je

E SAD PALIM

ej

(C) Darko Kolar

darko kolar – kolle

U pesmi jesenjih kiša

Ne, nisam te znala voleti.
Ni ovi vetrovi jesenji
ni ove kiše, ponekad sumorne
sve moje želje ne umiriše,
i sve moje nade, gotovo ubistvene
– ne izgubiše svoj put. I ova pesma
ovih jesenjih kiša,
muzika gromova
i lepota munja,
samo me tebi odvedoše.

A molila sam
da od tebe me sakriju
i zaboravu odlutaju,
i onako – slučajno
sa sobom, tebe povedu.

I tako,
po kišama
čarobnim i samotnim tumaram
nekim staranim stazama koračam
i još neznanijim gradovima,
nekim čudnim prugama
i sablasnim brodovima,
bežeć’ od sećanja na tebe
a iduć’ jedino ka tebi,
ja još uvek lutam …

(C) Ana Miljkoviić

IZLEČENJE

Danas krivonogi
hode putevima,
kojima su nekada
hodočasnici išli. Možda veruju
u svoje izlečenje.

(C) Aleksandra Pavlović – Teda

IZA ZAVESE

Uzalud se trudim da zaplačem,
kako da izmislim suze,
i operem krvave ruke.
Neka ih ovako.
Volim da gledam tamno crvenu boju.
U glavi čujem jasno, drugačije zvuke
gore od onih koje izgovara svako.
Poštuju svi beskrajnu pritvornost moju,
i dobri se licemerima dive.
Oni ne smeju, a ja znam
jadnima da se dodvoravam,
oni nemaju hrabrosti
da po mojim merilima žive. I zato stojim, skrušeno, ovde,
čekam zvuk sopstvenog mača,
još držim ga u ruci
dok drugi izigravaju dželata,
a ni sami nemaju slobode.
Ja iz svakog pokolja izlazim sve jača,
kao što su i zvuci
u glavi, što me vode.
Ja sam gospodar vaših života
i trudim se da plačem
dok vam pred nosom zatvaram vrata
i stiskam vaš odraz u krvavoj ruci.

(C) Angelina Radulović

IDEMO NA PREMIJERU!

Sutra je premijera!
Po ko zna koji put na bis izvedena!
Idemo svi od reda,
to mora da se pogleda!
Glumci jesu prosječni,
čak i ispod prosjeka,
ali je predstava svjetska.  Ne nije greška!
A što bi bila?
Ne mora samo Hamlet
da bude svjetsa klasa.
I predstave koje se igraju,
onako na ulice
i bez glasa,
u ritama
i ugaslih pogleda
to mogu biti…

Drama!
Tragikomedija!
Glavni junaci
umiru u mukama,
padaju bez glasa jednog,
svi do jednog.
Nije svaka predstava…
pobjeda.

(C) Božo Popadić Aktus

SAGLEDAVANJE

U meni tražile princa,
nalazile razočarenja,
od hiljadu početih,
priča ne završena ni jedna. Planove sa mnom pravile,
tiho, bez glasa,
maštale, sve mi opraštale,
mislile da sam neka viša klasa,
strašan dasa.

Na kraju me napustale,
napuštao njih ja,
i tako je to trajalo,
mesecima, godinama.

Kasno su shvatale,
da ja nisam čovek za snove,
nikakva viša klasa,
ni “D” od strašan dasa.

Na kraju ostah sam,
živim svoju starost,
nosim svoje breme,
sve ulice kad si sam su ti neme,
kad bih opet mogao da se vratim,
u mladost svoju da svratim,
da ispravim neke svoje grehe,
možda u ovoj dubokoj starosti,
ne bih čekao sam andjele da me posete

Sebičnosti, kaznu plaćam ti…

(C) Goran Sebić

ПРЕЧАСНИ ДОМ-СВ.АРХАНГЕЛ МИХАИЛО.СЕНТА

Већ издалека осећам титрај
у срцу…
дворац се уздиже
поносито,тврдо.
Звона се огласе
звонко и мукло.
Стојим,
заслепљена милодушношћу,
и тишином знаном.. Она и ја тако саме
а присутне
својим духом.
Прошлошћу
тешком ,ал богатом…
Једна наспрам друге,
и онда иконе и иконостаси
златом опточени,
Историја протутњи…
за час…
Ја у тој
тишини
осећам да се
предајем поново као
на крштењу.
Свим срцем верно
и слепо.
Чекам,
да се укажу и да
чујем присутне душе
предате давно њој.
Храм вере,
људи,
повратника,
несрећника,
бескућника и
срећника…..

Љубица Вуков Давчик

Само они које волимо,
могу да чују оно
што не могу други…

Љубицa Вуков Давчик

ISTINA

Nebo što je bledo,
ne znači da nema oblaka.

Voda što je smrznuta,
ne znači da nije živa. Drvo što ne cveta,
ne znači da nije plodno.

Ptica što ne leti,
ne znači da nije slobodna.

Misao što nema oblik,
ne znači da nije istinita.

(C) Darko Perović Kovalnik
Kikinda, 2001. godine

SEĆAŠ LI SE…

Sećaš li se one noći kada smo se sreli?
Mislili smo da daljina neće da nas deli… Zaljubljeni do ušiju, krenuli smo dalje,
ne znajuci da nam život nove priče salje.

Lutajući kroz noć tamnu,
i tražeci ljubav veću,
ostadosmo i mi sami,
i shvatismo našu sreću…

Umeli smo da volimo,
našu ljubav nismo krili,
posle svega zajedničkog,
jedno drugom sve smo bili.

U noćnoj tisini volesmo se mi,
al prokleta sudbina i nas rastavi…

(C) Sanja Todosijević

ЛИК У ОГЛЕДАЛУ

Невин,
ког порота проглашава кривим.

Самртник,
али ја бих ипак да живим.

Сањар,
желим да се вратим на јаву.

Наркоман,
заувек остављам траву. Атеиста,
Бог ипак постоји,

Кукавица,
ничег се не боји.

Усамљеник,
треба ми неко.

Непливач,
хоћу да препливам преко.

Странац,
ја бих међу своје,

Слепац,
продај ми очи своје.

Песник,
вратите ми риме.

Сунце,
не сијам преко зиме.

Све је то један лик
ког судбина мења
историјски споменик,
сам против јавног мњења

Бојан Влајић

TI NE ZNAŠ

Ti ne znaš za moj sunovrat
kad upadoh u jamicu što se
pri svakom osmehu
isticaše na desnom rubu
tvojih usana Ti ne znaš za moj brodolom
u talasima tvojih pramenova
što ih zavičajni vetrovi
nestašno razigravaše
nad modrim sutonima
tvog čežnjivog pogleda

Ne znaš
jer te ponesoše
surovi vetrovi Podunavlja
Ne znaš koliko je tuge popila
dolina mojih nadanja
kad si odnela
rukoveti nenapisanih stihova
i prazna godišnja doba
miris vlažnih večeri
sa mesečinom u granju
kad su iskrile zvezde
na istočnoj strani povečerja
a suza zanoćila u mojim očima

Ni koliko je bola
u pesmi zavičajnih ptica
ne znaš
kako je olovu srca
u treptajima žica
koje umiru na krstu raspetog svica

Ti ne znaš cviljenje drozdova
na njivi obranih grozdova
ni bol što teče
sa zvižducima putničkih vozova
Ne znaš kako zri jesen
na kosturima ogoljenih šuma
ni kako sviću večeri
kroz tamu propalog dana
ne znaš ponore oka
sa kojim umire pamćenje
na ono
što mi odneše surovi vetrovi Podunavlaa

Otišla si kada je klijalo leto
s blagoslovom na pupku svakodnevice
ispratila te zvona tišine
i žubor suzopada sa modrog kladenca

Otišla si
nisi znala šta odnose oči
osmeh
i prokleta sandala

Nije mi za tebe
mada ipak žalim
što si za se stekla urbanu oazu
ja tužim i žalim za rupčetom malim
što ga osmeh stvori na tvome obrazu

Nije mi za tebe
mada ipak patim
u očaju pustoši što mi vid razjeda
što ne mogu
barem
na tren da dohvatim
modri suton tvoga čežnjivog pogleda

Ti ne znaš
kako se u ponore vremena pada
ni kako je sužnju
kad blagosilja karike svojih okova
živiš u bokorima raskoši velikog grada
na ruži vetrova
i modrih rečnih tokova

Otišla si
kada je klijalo leto
s blagoslovom na pupku svakodnevice
ispratila te zvona tišine
i žubor suzopada sa modrog kladenca

Otišla si
nisi znala šta odnose oči
osmeh
i prokleta sandala

I
nije mi za tebe
mada
ipak
žalim
što si za se stekla urbanu oazu
ja tužim
i žalim
za rupčetom malim
što ga osmeh stvori na tvome obrazu

(C) Slavoljub Jovanović

JA I LJUBAV STARA

Uzdah u sebi,
srce u dimu…
Idemo pored močvara,
ja i ljubav stara. Varamo se uzgred,
ćutimo dugo…
Predeli
i godine promiču,
vetar uvek istu,
šumi priču.

I proleće dodje,
sve se rascveta…
Sve reči mirišu na laž,
novo proleće,
novu donosi draž.

Smejem se na obali,
reka sve odnosi.
Smejem se mokar,
a u duši tinja plamen.

To proleće dogoreva,
laste reku preleću…
U srcu bol seva,
a znam, uspeću!

Uzdah za sebe…
Voleo sam nekad
i uzduž i popreko,
a sad srce zebe,
zar je život
i mene preteko?

(C) Ljubodrag Obradović

*Svako svoje Sunce ima*

Nogu pred nogu
pogledom
u sivu stazu.

Magla
svu mi težinu dana
na ramena stavila. U mislima
problemi mreže tkaju.
Oh, kakva su došla vremena.

Otvaram
kućna vrata.
Gle, Sunce što sija.

Tri ustašca
poljubcima me
obasuše.

Ostavljam kaput
u predsoblju
i s njim maglu
i sve probleme.

(C) Sanja Petrović

Samo za sebe

Nema pravih reči
Drugi ih neko krije…
Krije oči kroz prozore
Uzdahe da prolije… Tvoje boje posivele
I slike iskrivljenog sna,
Tvoje boje razlivene
I ljubav iz nehata…
Neke stare dane,
Godine koje teku-
Sve se našlo u pogledu…

Kroz dušu sveta,
Kroz želju daleku…
A ti nisi mogla ranije,
Nisi smela pre…
Ne možeš ni sada…
Jedan osmeh i jedne oči
Samo za sebe…

(C) – Lidija Petrović

NEPROVIĐENJE

Razmazi me…
kao pticu koja ne ume da leti
poželi mi nešto lepo
i tepaj mi o sreći
jer slutim još odavno
ćutanja tvog trag Znaš da sam umorna
sita i gladna
ne znam ni ja sada
ko koga voli
ko razume i moli
ko mi sjaj životu daje
ali bez tebe ne znam
ni makc dalje…
I slutim kajanja svog kraj
idem pravo u ljubavni…neznaj!

(C) Nevena Ugrenović – Iskrica

HOD KA TEBI

Noć bez sna bivstvuje,
belina praskozorja ujeda,
jauk zategnute grane sinfoniše,
misao na Tebe
topi ledene iglice na duši. Bespuća preda mnom raspuknuta,
propadam u meku studenu
pahuljinu,
kukurik pravi rez u noći
strašnoj,
ja Ti dolazim iz beline
praskozorja ovog jutra.

(C) – Radiša Miletić

ДАР

У мраку сам био.
Заборавио шта је небо крило;
само срце лик је крило, мио.
Овако је то било… К’о и сваку ноћ, од сна побегох.
На крају улице слепе видех зид,
и канту пуну смрдљивога смећа.
Фалила ми цигла да оживи вид
и носу да животнога цвећа.

Ухватих небеску звезду снелу-
за вечеру смрти се наједох,
оком живим поједох је целу.

Сад се само сећам тих бдења дрхтавих
и пуном кашиком мирисе сне гутам.
Напокон,од ноћи бесане побегох
на улице снова да до јутра лутам.

* * *
Ал’,дан паде опет,и ја немам мира…
Сам, и ја, и поглед у себе упрти
тражимо онога ко нам немир бира…
Хода нема без Слепе улице смрти.

Перната ноћ дар ми снела. Уђох у град…
На улици Снова видех њу где шета:
Њена кратка коса, до пола леђа сад
загорча ми сузом јастук, и сан неста.

Милош Лековић

05.12.2008.
godine u Klubu KCK u Kruševcu, u organizaciji Kulturnog centra
Kruševac, održano je Književno veče pod imenom *NOSTALGIJA*. Pomenuti
program realizovan je u saradnji sa RTK-om Kruševac, po istoimenoj
radio emisiji koju kao i program u Klubu KCK vodi Danica Gvozdenović,
prvi spiker radio Kruševca i član upravnog odbora Kulturnog centra
Kruševac.U programu su gosti bili Ljubodrag Obradović,
Slavoljub Jovanović i muzički ansambl *BELA VILA*, a stihove su
govorili Lidaja Užarević – urednik Kck, Olivera Djokić – Kud *Vuk
Karadžić* iz Trebotina, Žabara i Male Vrbnice, Mikica Rakić i Bratislav
Spasojević – Kud *Gerasim Vujić* Konjuh i Tomislav Simić – RTK Kruševac.

Ljuba Obradović, Danica Gvozdenović i Slavoljub Jovanović

ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ МИ ГОВОРИ

Твоје ћутање ми говори.
После дугих шетњи
и изгубљеног мира,
видим зебњу у твојим очима
и једно срце од поцепаног папира.Твоје ћутање ми говори.
Ти имаш бујну машту
и дечака на сваком кораку.
И најлепши цвет страда у мраку,
зато их и мамиш у своју башту.

Твоје ћутање ми говори,
док те гледам без твог знања.
Очајни су то погледи,
занесењак може само да сања.

Твоје ћутање ми говори,
више но икад ти што си рекла.
Стајали смо често на киши
и река је из нас истекла.

Твоје ћутање ми говори.
Сад се смешиш крадом,
свaком ко те погледа
и узалудном пуниш надом,
срца тих дечака,
нудећи срце од леда.

© Љубодраг Обрадовић

Audio verziju pesmu *Tvoje ćutanje mi govori* u kazivanju
Danice Gvozdenović možete preuzeti ovde

Ljuba čita svoju pesmu

ZVUK VIOLINE

Zvuk violine iz novog aparata
i mirisi povetarca, bude setu.
Zveče šerpe na starom putu,
ptice zastaju u letu,
ludost lebdi na usnama,
ključ u tudjem džepu.

Razigra se nostalgija,
film se razvije.
Na belim kobilama,
dolaze smele klinke.
Osmehe
i slatke reči donose.

Voleo sam uvek suprotnosti,
šetnjepo kiši, mraz,
bekstvo sa kapija…
Sad vino prija,
ko smešna
i surova stvarnost.

Potok je nov, korak lak,
a dečak smeo.
Zveči tišina.
Tvoje usne drugog ljube,
moje srce na drugu misli,
noć je, a pevaju slavuji.

Piše se crno, dečaku pijanom.
Koraci ispod strehe,
tvoji koraci u kradju kreću.
Iskusni princ i violina.
Nemoćno drhtim.
Bes ključa na realnost sveta,
noć je junska, a lipa cveta
i šerpe po putu vuku deca.

Pesme venu od želja,
grešne misli troše telo.
Biće veselja,
čim poželim spas u promeni.
Biće radosti,
kad zaboravim gadosti
i u bekstvo krenem.
Zvuk violine kišu razgoni.
Sve istine kad ti poklonim,
biću prazan i voleću taj poraz.
Zvuk violine umorne odmara.

Potok je nov, korak lak,
a dečak smeo.
Tvoje usne drugog ljube,
ptice zastaju u letu,
ludost lebdi na usnama,
ključ u tudjem džepu.
Bes ključa na realnost sveta,
noć je junska, a lipa cveta
i šerpe po putu vuku deca…

(C) Ljubodrag Obradović

 

Ansaml *Bela Vila*

 

Danica Gvozdenović


Bratislav Spasojević recituje


Bratislav Spasojević recituje


Ansaml *Bela Vila*


Danica Gvozdenović recituje


Ljuba daje izjavu za medije


Izjava za medije


Lidija Užarević


Razgovor voditelja programa i gosta Ljube Obradovića


Slavoljub Jovanović


Slavoljub Jovanović čita svoju poeziju


Mikica Rakić


Olivera Djokić


Sala KCK je bila premala pa su mnogi stajali


Tomislav Simić – RTK Kruševac


Završni naklon publici

VRATA

Na vratima raja
gledam kroz ključaonicu
sve prijatelje,
anđele i đavole
kako me gone.
Opera je počela,
a nisam čuo
ni jedan ton uvertire. Bežeći putem kumove slame,
s neba sakupljam lepe uspomene.
Ne prepoznajem više ta lica,
sapleo sam se o lažne suze meseca.

Otvaram vrata,
vraćam se sebi,
a njima ostaje senka.
Ako neko shvati
od nje će vajati arhanđela.
Odlazim,
tamo nije moja muzika,
tamo nisu čvorovi mojih stihova
koje mogu razrešiti.

(C) – Saša Milivojev

PRED PLOVIDBOM

Zbunjeno gledam u prosto vreme
Tražeći lica što jedu daljine
Opet mi usne postaju neme
Dok pogled nestaje kroz praznine Krici i dalje žele da se čuju
Tukući strane oštre planine
Blistave ruke željezo kuju
Parajuć zvuk večne tišine

Kutija marlbora i neko zrno šibice
Misao teška a uhu bliska
Kroz pore prožet osećaj krivice
Stavljen pod konac linije viska

Gutljaj prostranstva velike bare
Drveni brod sebičnmo dug
Jedinstvene alatke što se nikad ne kvare
I nije baš velik zemljin krug

(C) Koprivica Zaviša
-Zack Van Zaik

Jesmo li se već sreli?

Jesmo li se mi već sreli
u nekom gradu na nekom mostu,
ispod kog mirno teče reka zelene boje?
I jesi li me na tom mostu uslikala
kao nekog turistu ljubavne ekskurzije? A možda smo se tada i pogledali
sakrivši pogled od prolaznika
jednog nepoznatog i prelepog grada.
Kao da se sakrivamo jedno od drugog
kao da se sakrivamo od svih.
I onda ja odlazim, sasvim obično.
I u tom odlasku osetim tugu
Čak i ne znam kuda prolazim
Ni šta pred sobom vidim,
Jednostavno zamičem za brdima
Ostavljam tebe, most, reku i grad.
Sakrivam se svojom muškošću
Koju tada nemam, nestala je.
Jer puštam suzu koju sakrivam
da se ne ogledam u ogledalu
i ne zaplačem jako najjače
Jesmo li se mi već sreli
na nekom peronu neispunjenih želja
gde vozovi života voze u suprotnom smeru?
I jesmo li se tada pogledali
sa suzom u očima
kao znak raspoznavanja.
Jesmo li?

(C) – Vlada Vasiljević

POLETI MALA PJESMO

Ako mi nekad dođeš draga,
umorna, sjetna i pomalo tiha,
poljubiću svijetlo očiju tvojih,
voljet`te krilima moga stiha. Ako ti tuga i tada bude,
čežnjom umivala blagost na licu,
spustiću topli dlan ti u kosu,
na obraz prvu malu pahuljicu.

U njedra ti pusta ću zrelo i muški,
usnama vrelim oživjeti trag,
izmamiti uzdah što plamti u srcu,
u naručju s`tobom preći ću prag.

I ništa neće bit`više k`o prije,
ni ova pjesma što dušu ti daje,
svijetlosti mila u nama zauvijek
i ljubav će naša vječno da traje.

(C) – Davor Slavnić

02.12.2008. godina

PESMA ZA JEDNOG DEČAKA

U tvojim očima blista
zlaćanih zvezdica trista
i jedan svitac mali.
Na dlanu lakokrila
lasta ti gnezdo svila,
leptiri tu zaspali. Na tvojim usnam kapi
trešnje tek zarudele,
u kosi ti se zlati
odsja pšenice zrele.

U nedrima ti bura
i lahor i oluja
nemirni drhtaj trave.
U zrncu moje sudbine
zlati se tvoje ime,
bojiš mi zore plave.

I kad mi suza zaiskra
zbog tebe osmeh zablista
i sve se ispuni nadom.
Za tebe snevam snove,
najlepše dugine boje,
zovem te mojim blagom.

(C) Svetlana Borac – Matić

VOTKA S’LEDOM

Na šank naslonjen,
toplim pogledom,
jedan stranac me gleda. Nešto piše…

Koracima
odnekud znanim,
zastaje kraj mog stola;
može li crvena votka s’ledom?

Radoznalo odmotavam
papir,
ćirilična slova.

*Sve ove godine
nisam
zaboravio
naš prvi poljubac,
a Ti?*

(C) Lepa Simić

TEBI I RODU SVOM

I

Sa svojim rodom i tobom
Koji mi otkri lepotu
Kunem se velikim Bogom
Deliću sve u životu Bez roda čestitog svoga
I čiste ljubavi tvoje
Ja ne bih spoznala Boga,
Radost života u dvoje.

Kad su tamne moćne sile
U crno zavile naš rod
Tvoje su mi ruke bile

Na toj pučini beznađa
Spasonosni nebeski svod
Moja snena mala lađa.

II

Moja snena mala lađa
Lagano životom plovi
Naši su dani bez svađa
Krase ih veseli snovi

Oni nisu ružičasti
Na zemlji čvrsto stojimo
Držimo do naše časti
Samo se Boga bojimo

Ali našu sreći kvare
Oni što im dosta nije
Čije ruke – zla krvare

Prane đavoljom vodom
Dok im žrtve tiranije
Tiho vape za slobodom.

III

Tiho vape za slobodom
I za korom suvog hleba
I za bistrom, čistom vodom
To je sve što njima treba

Svako od njih „brigu brine“
I svi zemlju svoju vole
Baš je oni lepšom čine
Braneć’ svoje „sokolove“

Ali nad njima nevinim
Moćne ale oštre zube
U mislima prikrivenim

Na početku svetskih svađa
Iako na kraju gube
Sred ratova i beznađa.

IV

Sred ratova i beznađa
Zanavlja se seme slave
Dok nam mlade seku glave
Nova nada još se rađa

Mnogo nas je za krst palo
Snažno branismo slobodu
Naše njive, našu vodu
Od Boga nam to pripalo.

Otimaše „dar od Boga“
Bez zakona i bez reda
Silom „ognja“ njihovoga

E’ Srbija da bi bila
Zemlja bede i nereda
Od kojih nas spasla vila.

V

Od kojih nas spasla vila
I kosovski boj je bila
Pomogla Filipu slepom
Da peva Lazaru svetom

I slavi naših junaka
Miloša, Juga, Ivana
Što podneše mnoštvo rana
Uz uzdahe devojaka.

I o Kosovki devojci
Filip je pesme pevao
Kako je voleše borci

Kad se bitka odvijala
I sloboda kad se sneva
Dok je rane previjala.

VI

Dok je rane previjala
Ranjeniku što je pao
Dok ga život napuštao
A smrt crna dozivala.

I sve posle bitke stade
Padosmo u ropstvo crno
Ubiše nam momke mlade
Ostade po neko zrno

Kad prođoše četri veka
Pozva Đorđe na ustanak
Srbadija to dočeka

Da se reši turskih zala
Spremna na krvavi danak
Slobodu je iskivala

VII

Slobodu je iskivala
Životi su za nju pali
Za Srbiju da bi znali
Pravda da bi procvetala

Da se u njoj svako ceni
Da uz pesmu jutro sviće
Da se mladež srpska ženi
I raduje svako biće

Da se igra uz Moravu
Dok se u njoj „kupa“ sunce
I miluje rosnu travu

A ona se svud prelila
Da nabubri svako zrnce
Da bi zemlju obnovila.

VIII

Da bi zemlju obnovila
Pomogla je dobra vila
Nestalo je zulumćara
Sad se srpska zemlja stvara

Ginulo se za nju ludo
Kao da smo svetsko čudo
Pobedismo mnogo puta
Protivnika silnog-ljuta.

Al’ dosta je krvi bilo
„Upamet se“ Njegoš vapi
Sve krvavo što se zbilo

Na tom putu ka slobodi
Nek’ iz sećanja ishlapi
Novak u njoj nek’ nas vodi.

IX

Novak u njoj nek’ nas vodi
K’o Jelena nek’ ojača
Da rejting listu predvodi
I svakog asa nadjača

Kod naših je oštro oko
Bije srce u junaka
„Lete“ terenom k’o soko
Od svitanja do sumraka

U rukama reket drže
Kao Marko topuzinu
Neke rivale baš „sprže“

Zimonjić u teretani
„diže“ snagu i brzinu
I slatko se smeši Ani

X

I slatko se smeši Ani
Dok putuju širom sveta
Mladi, lepi, nasmejani
„Virtuozi od reketa“.

Sport je naša uzdanica
Pred nama su mnogi pali
Medalje su k’o „Danica“
Golova smo mnogo dali

Tresle su se svuda mreže
I na travi i u sali
Srpska četa ipak „steže“

Najbolje u bistroj vodi
Gde smo ih najviše dali
Sport nek’ ostane u modi

XI

Sport nek’ ostane u modi
Neka Srbiju predvodi
Pa da slavni budu opet
Košarka, fudbal, rukomet…

Mladi nek’ su na terenu
Tu nek’ troše snagu svoju
Nek’ grade ličnost stamenu
Jaku u svakome boju

Neka nose srpsko ime
Na svim svetskim terenima
Svuda nek’ se diče njime

Od Moskve do Istambula
Himnu nek’ pevaju svima
Al’ nek’ se čuje i frula

XII

Al’ nek’ se čuje i frula
Nek’ se čuva tradicija,
Svoja slavna istorija,
Al’ i devojka usnula.

Srbija nek’ meru nađe
I prati nove tokove,
Zbaci „balkanske okove“,
Da je opet jad ne snađe.

Da bi svima bolje bilo
Mora mnogo da se radi
I nešto se lepše zbilo

Da nam teku sretni dani
Nek’ „povedu kolo“ mladi
Da budemo nasmejani

XIII

Da budemo nasmejani
Da se pesma svuda ori
Da se svakom lepo zbori
I da tako teku dani

Da se naše njive plode
Da se zdrava deca rode
Da je puno berićeta
Da nam svaki pos’o cveta

Da Srbija goste prima
Nevoljniku „da se nađe“
Da je u njoj lepo svima

Dok se poljem čuje frula
Da je svaka sreća snađe
Lepota za ljudska čula

XIV

Lepota za ljudska čula
A Srbija još usnula
Prolaze joj Božji dani
Ponajviše u kafani

Mnogo ljudi posla nema
U dvadeset prvom veku
I to stvara niz problema
Svakom normalnom čoveku

Al’ bar deca nek’ se vole
Nek’ se trudom nagrađuju
Nek’ odbace sne ohole

Gde god idu zBogom pošli
Da se mržnjom ne zatruju
Da bi sretni kući došli

(C)Radmila Maksimović

СВЕТИ СПИРИДОН

Сав сам се био предао мраку,
пустио душу грешну да тоне,
гледао немоћно властиту раку,
ниси допустио Свети Спиридоне. Мени си ништавном знамен Свети послао,
Светошћу Твојом душу да укријепим,
недостојном…грешном… утјеху си дао,
и више не страхујем…и више не стрепим.

Кад ме мисли грешне устреме бездану,
кад ми глава страхом безбожничким клоне,
низ лице ми сузе к`о са воштанице кану,
јер се сјетим Твог знамена Свети Оче Спиридоне.

Сачувај ме Оче Свети, преклињем Те слаб и рањив,
к`о птичица престрашена, испала из топлог гнијезда,
свог јединог уточишта,
свјесна да без Вјере Твоје неће моћи да узлети,
знам Пресвети, кад сам с` Тобом,
не може ми ни ад ништа.

Невен Милаковић

KRVAVI PIR


Istopio se let belog goluba
u vreloj tišini
spaljenog manastira
Hristovim vinom napojen dan
tragom nestalih duša posrće U komadiću razbijenog neba
kosovski božur vene

Grupa mitomana
atlas prepravlja
dok glasnici
zlokobnog vremena
eho jauka donose
u kriku gavrana

Po novoj mapi ucrtani zbegovi

U ruci tamničara
zveckaju životi
dok krvavi pir
žedih hordi
u katakombama zla traje

Srbija na krstu
Srbija na modrim usnama


(C) DUŠICA TRBOJEVIĆ-DJUKIĆ

ZAUVEK

Ostani tu spokojan i miran
ja ću dalje poći,
šta god da se desi
znaću da te nadjem
uvek znaću gde si ti. Spavaj dušo moja, slatke snove usni
ja ću poći dalje,
šta god da me čeka
znaću da te nadjem
voleću te doveka.

Odmori se lepo, život buran beše
ja ću dalje poći
na nove staze neke
znaću da te nadjem
i da legnem na tvoje grudi meke.

(C) -Jelica Radovanović

TAMIŠ

TAMIŠ
Moja je reka
Ponela šumu
sa svoje obale
Toranj Preobraženske crkve
Krov „Gornjeg“ mlina
Nosila ih je do mosta
Pored „Tri šerpe“
Nekako ih je provukla
Ispod zelenog luka
Pa ih je raširila
Kraj kupališta
Da sa terase
„Starog tamiša“
Slušaju tamburaše Svi zajedno
A onda
Na razigranim talasima
Krenuše ka silosu
„Crvenom magacinu“
I dalje ka
Brodogradilištu
Vesele se pocupkuju
Bečarac se ori
Ljuljuškaju se na talasima
I sve tako
Do kula svetilja
A onda Dunav
Ozbiljan i strog
Ispi svoju čašu
I reće
Fajront!

(C) Branka Zeng

PS. Jedna vesela pesma za Spaleta!

TAČKA NA BESKRAJ

Senka moja luta
tražeći mesto pod beskrajem
neba; stazom iskonskog puta,
obasjanog jedne zvezdice sjajem. Nemir moj, skriven
u školjci surovosti tame,
beži iz svog okrilja osame
meni;

i nož, u slabašnom srcu zariven
ponovo dubi ranu, već duboku;
večito vraćanje istom
bolu – tebi;

pomutio si žar u oku,
nekad čednom i bistrom.

Hladnoća i stud
zaklanjaju lažni sjaj
ljubavi; srce hrli u zagrljaj
zime; nema snage za još jedan krug.

(C) Branka Marković

Put u neizrecivo

Mesecu trag trazim,
a zvezde me začikavaju.
Namiguju mi, kao da slute…
Vetar vodi boj sa mojom kosom
dok put postaje kao plastelin. Stigoh do šume
i tu strah me obuze.
Mrak, tišina i neobično;
miris morske soli.
Trenutak čudjenja
i plivanja u neskladu.

“Kako sam se obrela u bajci?”,
pomislih,
kad ugledah pred sobom
kućicu sedam patuljaka.
Umalo uobrazih da sam Snežana.
Samo što ne počeh
dozivati ih imenima, al`
noć se još jednom poigrala sa mnom.

Nadjoh se u vrtu
gde mi je dobrodošlicu cveće poželelo.
Kao svilom obavijena koracam
i slušam razgovor rascvetalih ruža.
Srebrnom prašinom posuta
osecam zvezde koje se njisu u meni.
A miris soli golica mi nozdrve…

Radoznalo pratim mu trag
i stižem u zagrljaj hridima,
hladnim i bliskim.
Modra noć i modro more
stopili su se u mojim očima.
Put u neizrecivo…

“Neizrecivo, neizrecivo”,
vrištala je u meni Eho.
More je češljalo svoju kosu,
a miris soli počeo je peći.
Čula sam Morisonov “The End”
i videla ga sa zmijom u ruci.
Ostadoh ukočena kao Midina kći,
a da mesecu trag nisam našla.
Zvezde je sakrio Apsurd.

(C) Bogdanka Rakić

ДА СИ ЖИВА СЕЈО

Била би нам мелем рани
К’о на сунцу златном роса
Замишљам те насмијану
А краси те дуга коса Лице сретно, очи плаве
Доброћудне ријечи збориш
Исте жеље исказујеш
К’о да из мог’ срца збориш

Шта се може новцем купит’
Стекли смо у свом вијеку
Прежалили никад нисмо
Што немамо живу секу

Твоја браћа родила су
Насљеднике своје ‘тиће
Али жале што немају
Сестричине и сестриће

Колико је срце празно
Знаде стара оскоруша
Деценију ево шесту
Ту мирује твоја душа

Само да си жива сејо
да запјеваш пјесму с’нама
Од среће би сузе лили
Четир’ брата, тата мама.

Само да си жива сејо….

Марко Љ. Ружичић
18.09.2008. године

Мојој покојној сестри РАДИНКИ, рођаној, 12.10.1952. године, умрла 19.10.1952.године.

MI

Ogromni se prostor ukaza najednom.
Ispuni se otkucajima,
ožive sve,
tamo gde sam uporno gajila prazninu.
Iznenada, sve znanje moje pade u vodu,
videh kako je vasiona mala.
Dovoljno,
da nadjem rascepkano i rasuto biće svoje.
U očima iscelitelja, vrača koji laganim hodom
ispunjava moje tajne odaje.
Zvucima još nedosanjanih titraja,
noseći na rukama ključ
za jedno srce.
Nisam znala da su kilometri blizu,
kad do njega vode…
Budjenje, strpljivom rukom vodjeno,
leprsa i prekriva lepotom išarano
naše svitanje. Reci tajno, šta ima tajno u očima,
što se ne da otkriti,
a tebi se evo, samo otvara i piše,
dok čekamo zoru.

Nestaje iskonski strah, sagoreva u plamenu
ova vasiona, koja mi je pomogla
da pojmim
svu nasu veličinu.
Urotila se protiv mene,
zavera beše namera da se ispuni san.
Raskrstiše se prašnjavi putevi po meni!

On je taj koji prodje linijom srca.

Tamo gde sad stojimo,
znak je tajni da lava potece,
vulkanu, da proslavi plašljivi sudar zvezda.
Da s’ meseca talase brojimo,
i reči, prazne, nebitne
kad zazveče izmedju nas…

Ne treba nam ništa više
do prostora koji nas veže
u svakoj minuti, kad snovima
zapreteni strahovi najednom beže.
JA I ON, SAMI NA SVETU.
Oslušni dobro, dal još reka teče
u istom smeru, dok se naše usne dodiruju bojažljivo?
Da li planine počinju smelo da gube visinu,
Ili to mi tonemo?
Sami u gunguli. Nema reči jer nisu dovoljno jake,
da bi bile ogledalo duša. Izgubimo se lako
jedno drugom u očima…
Kad ispleteš jednom niti
davno isprepletene strahom.
Negde, na sredini puta
od glave do srca.

Ja,  evo isplakah najednom sve suze.
Srećna, što napokon znam
da je  vascela galaksija naša
mnogo manja
od delića onoga što imamo

JA I LJUBAV MOJA

(C) angelina Radulović Linga

Tajni Žar Cigarete

Nije me briga na kojem spratu
I u kom gradu sada živiš.
Ni koliko dugo naveče šetaš sa svojim dragim
Parkom i kejom;
Nije me briga da li imaš isti korak
Koji je bio,
Nekada prvi korak ulice
U kojoj su živjele i velike snove
Sanjale
Mnoge drage djevojciče. Sjećam se da si nosila kosu
Malo niže od ramena.
I majicu crvenu na kojoj je bilo ono
Srce koje je tada,
Nosila svaka djevojčica,
iz tvog ulaza po uzoru na tebe.
Bio je to prelijep govor majici
A ti tako prepuna sebe.

A onda su djevojčice
Postale djevojke i počele nositi
Skuplje stvari.
Mi smo se trudili da skrenemo pažnju
Na sebe cigaretama
I flašama piva.

Meni je jednom pošlo za rukom
Da te ispratim do ulaza,
Sa cigaretom koja je gorela
Malo manjim žarom od mene.
I sve se odjednom promijenilo kada
Djevojke iz moje ulice, iz mog prolaza i tvog ulaza
Iz čista mira postaše žene.

I vjeruj stvarno me nije briga
Na kojem spratu sada živiš,
I u kom gradu voliš nekoga sa kim setaš
Parkom i kejom.
Jedino što mi ne da mira ponekad,
Kopka i muči u duši,
Jeste, što bih rado da saznam
Koje cigarete tvoj dragi puši.

(C) Duško Vujović

GONJENA

Sama,

istinski sama,

tragam,

potragom opijena!

Svaka mi

uhvaćena reč

-putokaz,

a stih

-otisak

u pesku vremena! Grehove predaka

njima

okajavam

i bolnu

škripu pera

pesničkog

muzikom nazovem!

Otisnem se

u nepoznato,

bespućima

uzlutam

i razvejane odgovore

u snopove izgovora,

nedorečenim

vezujem;

sve ne znajući

čime sam to

gonjena!

(C) Aleksandra Pejić

SLUČAJNO

Setiš li me se
kada prodješ ulicom kestenova?

Slučajno!

Baciš li pogled ka prozoru
zatvorenim mrežom pauka?

Onako usput. …u jesen
kada Bistrica na dodje
ili zimi
kada vrba kraj mosta zaplače.

Setiš li me se
barem nekada.

Slucajno!

(C)  Mirjana Lukić – Čalić

POGLEDOM

… pogledom svojim po tebi hodim
krišom te grlim okom te stežem
dok ljubav sa tobom mislima vodim
požudi ruke nespretno vežem na misli svoje prosipam tamu
mrak će te sprečiti da ih pročitas
ja i ne želim da znaš za dramu
niti o zapletu išta da pitaš

sve dok se pogledi za tebe lepe
što bi ti uopšte trebao neko
ko bi sebe da čuva od tebe
negde između blizu i daleko…

(C) Aleksandar Berić,
04.12.2008.

ЈЕДНА ОД ДРУГЕ

Најбоље је да упознам,
међусобно,
све своје жене,
па да се узајамно друже
и трачарају ме. Да у оним лепим баштама кафића
на Обилићевом венцу,
заједно,
пију кафу,
анализирају
моју наталну карту
и проговарају
о њиховим утицајима,
на мене.

Да се наслађују мноме,
не буду више љубоморне,
једна на другу,
и да коначно,
једна од друге,
искрено,
сазнају истину,
да ништа нисам имао,
ни са једном од њих.

Миодраг Јакшић

У авиону Берлин-Београд,
29. априла 2007. године

САМ

На обали језера
седим сам
у воду дубоко гледам
бистра је и чиста
све у себи огледа
што на њеним обалама бди Радо бих поклонио њој
снове размишљања мог
изгубио сам поверење
видим да правда нема цене

Сам сам, а сви ме виде
дали сам сам док мислим
у души о осталим свима
део сам целине са њима

Мислим да идемо у зло
у бурном свету
где неправда царује
сатана разара
правда у страху
мирује и страда

Милован Веселиновић

MOJ DRUG I NJEGOV JASMIN

Imam jednog druga
Crna studentska frizura
Jakne crni kozun
Tanke hlače
Frajer morun Brz na lakat trista
Vazda trči, lebdi i dok miran stoji
Ko bi reko da je veza čista
Fakultet, škola, srce ne da mista

Jednog dana došao mi tmuran
Taj veseljak posve tužan
Snuždile se oči snene
Spustile se cale od njeg njene
Skoro zarad suze
More riječi da mu krene

Reče prijatelju moj
Ne reci nikome
Ne izusti za života ikome
Ja volim oči njene
Ko ni jedne druge
Ma ni neke treće
Što su radom ruku mojih
Ocrnile se bijele

Izgubio sam lahor
Odnio me vjetar južni
Ko nikad više dječak nisam
Ko nikad više slobodan ja nisam

Jasmina joj je ime
Ko od cvijeta rumenoga
Ko od vrta prelijepoga
Prijatelju
Žalfija je tuge moje
Boli i fijuka što vjetar nosi
Srce prodah joj tek tako
A ne rekoh
Volim je…

A ja… pogledah ga
Ime izustih tek da potvrdim
Jasmin jel?

A on da diše prestade
Rumenila mu životnoga licem nestade
Prsa teška postala
Razum posve zastao
Ne diše
Ne živi
Ne treperi sada nimalo

A onda… za sekund koji tek
Drug moj odahnu
Za života moga, srcu svome vrati se
I reče
Bit će valjda moja…

…bit će jasmin dio vrta moga…

bit će…
Ako Bog da…

(C) Mirza Omerašević

KAZNA

Toga dana sreto’ dragu,
Ustreptalu, svu u cveću,
Za tren ode sve k vragu –
Pronašla u drugom sreću. Umalo se ne zaplaka’,
No muško u meni jače
(Pa, neka je, kad je tak’a
Nema svrhe da se plače).

E, al’ jecam, još i kako,
Pod jorganom da ne sazna
Čezn’o sam, a nisam tak’o
Da l’ postoji gora kazna?!

(C) Dejan Milojević

ČITAJUĆI LOŠU EROTIKU

Prva strofa počinje opisom kicave spavaće sobe.
Bilo bi lepše da sve posmatram kroz ključaonicu.
Ali ne.
Pesnikinja veže čitaoca slatkoćom
izmedju njenih nabujalih grudi
i razigranog plamena sveća
koje: super, nežno, zovu njenog ljubavnika. I ko je taj muškarac
pokriven kapljicama znoja
u stanju njenu žedj da gasi
zgodnim, mišićavim telom
( božanski vatrogasac ?)

On nema glas, ni lice
u jednoj strofi je “on”
u drugoj “on” se pretvara u “tebe”
kao što pesnikinja šapuće
kod “nje” a vrišti “mene”
dok on nešto traži pod njenom kozom
-to što on traži izaziva talase ljubavi-

Oslobodi me! Ljubi mi usne i lice!

On je toliko uzbudjen
da u poslednjoj strofi dobija -zenice-
koje kuvaju od strasti i ona sve
još tako vrelo pije, oseća na jeziku
slatkoću mjeseca i gleda njega
kako lagano diše dok spije…

Napuštam ljubavnike, okrećem se
i vidim da ostavljam samo jednu nesretnu ženu
u polupraznoj sobi gde su usamljenost i površnost
ipak napisale strofe tragikomedije.

Ovo je fikcija. Nema veze
ni sa jednom konkretnom “pesmom”

(C) Branka Korać

KIŠA

Sama.
Mirišem jesenje lišće,
ubiram slatke grozdove. Sama.
Ljubim kapi kiše,
dodirujem kopita vetra.

Sama.
Čujem galop oluje,
vidim ples šume.

Sama.
Hitam do zvezda,
letim preko polja i planina.

Kiša, kiša to je.
Moj večni drug.

(C) Ana Knežević

NEDOVRŠENA PESMA

Sa tobom sam popio
sve nežnosti sveta…

Konobar,
dolij još malo
nektara u krvotok,
vraćam dug prethodnoj noći,
a sutra ću pokazati,
da li smo imali pravo,
što smo ubili vreme,
koje se vuče,
kao umorno pseto. Iz očiju nesanica
u stomaku
vinogradi pevaju,
vetar ubija vreme,
prošlost, sadašnjost, budućnost…

I zar je važno
gde ću biti,
sa kim svitanje dočekati
i gde je noćas kraj,
kada si otišla ulicom
nedovršene pesme…

(C) Dalibor Djokić

08.12.2008.
godine u Galeriji Milića od Mačve *KOSOVO PRVI PRAG SRBIJE* u Kruševcu,
Cara Lazara 142, održana je promocija knjige *PLAČ MAJKE JEVROSIME*.
Promocija je održana povodom godišnjice smrti Milića od Mačve uz
prisustvo njegove supruge Danke, bratanca Nenada Stankovića, njegovih
prijatelja i mnogobrojnih ljubitelja njegovog stvaralaštva.U
knjizi su kroz poruke, radove i pesme zastupljeni pisci: Dobrica Ćosić,
Amfilohije Radović, Dejan Medaković, Srba Ignjatović, Ljubiša Bata
Djidić, Pavle Bubanja, Velibor Lazarević, Milosav Buca Mirković,
Dobrica Erić, Rajko Petrov Nogo, Nebojša Lapčević, Dragana Denić, Raša
Perić, Aleksandar Mladenović, Milan Mihajlović i mnogi, mnogi drugi… medju kojima su i pesnici, članovi sajta www.poezijascg.com:
Miljojko Milojević, Goran Todić, Nevenka Alispahić, Neven Milaković
Likota, Ljubica Vukov Davčik, Lepa Simić, Latinka Djordjević i
Ljubodrag Obradović.

Naslovna strana knjige *PLAČ MAJKE JEVROSIME*
– izdanje: Kulturni centar Kruševac

*Skupili smo se u ovo hladno decembarsko veče toplih srca, iako je
studena naša zebnja za Kosovom. Skupili smo se pod ovim krovom u koji
se ulazi kroz prvi prag Srbije, kako nam je taj prolaz zaveštao onaj
kroz čije delo govorimo u našoj kući. Mi ovde kroz Milića od Mačve
govorimo o našoj istorijskoj i duhovnoj kući, a Kruševac je i njegov
duhovni grad.*

Ljubiša Bata Djidić –
Uvodno obraćanje u knjizi
*PLAČ MAJKE JEVROSIME*

Nebojša Lapčević i Ljubiša Bata Djidić – idejni tvorci drželjublja za Milića

Ljubodrag Obradović otvara druželjublje

Prijatelji i članovi porodice Milića od Mačve

Promociji je podrušku dala i lokalna samouprva Grada Kruševca:
Bata, Tomaš, Siniša i Vlada

Danka supruga Milića od Mačve

Nenad Stanković – akademski slikar

Pozivnica za DRUŽELJUBLJE ZA MILIĆA od MAČVE

Ljubodrag Obradović čita pesmu

Miloš, Bata, Babić i Ana

Ljubiša Bata Djidić – presednik saveta galerije Milića od Mačve

Ivko Mihajlović

Jelena Protić Petronijević

Ana Jovanović, Ljubodrag Obradović i Milena Ivanović:
članovi saveta galerije Milića od Mačve

Ljiljana Djoković – glumica Kruševačkog pozorišta

Publika

Publika

Grada i Bata

Milena, Jelena i Jelena PP

Publika

Sestre: Jelena i Milena Ivanović

Siniša Maksimović – podpresednik skupštine grada Kruševca
i Radmila Maksimović

Spasoje Ž. Milovanović i dame

Novinar Politike Rade Stanković

Novinari i tehnika KCK

Velibor Lazarević

Veljko Stambolija

Vlada, Šegrt, Jelena, Milena, Jelena PP, Rada, Nebojša…

Bata, Siniša i Vlada

Vladimir Tasić sa saradnicima

НАЈБОЉА РИБА ИЗ НАЈГОРЕГ КРАЈА

Твоје лепе очи и сузе
су довољне да поверујем
у највеће лажи
Твоје лепо тело и став
су довољни да останем нем
кад треба да ти кажем не…
Твоје приче су отров
твој језик је слаткоречиво зао
твоје усне неодољиво вреле
Пред тобом ја сам немоћан
да отерам те од себе
иако знам да повређујеш ме Као мала си волела
да продајеш пољупце
заљубљеним дечацима
У задњем делу буса
се ‘ватала са школарцима
док си се враћала кући
Сад те прати ритам живота
који си сама почела да играш
…превише неостваривих снова…
Олош у твом крају добро те зна
ти си им била лутка за пробе
желиш да заборавиш све…
али не иде…

Најбоља си риба из најгорег краја
ти се љубиш до јаја…
На врата пакла куцаш из очаја
ти си прогнана из раја…
Ти си најбоља риба из најгорег краја !

Превише жеља кочи те
мало дајеш а узимаш све
тугу за собом остављаш
уздахе скупљаш са улице.
На твојим вратима пише:
чувај се кучке, уједа за срце !
Никад не веруј жени која лаже !
Која каже да си једини…
Која каже да си први…
Никад не веруј доброј риби !
Којој севају ноге кад крене у град…
Којој спадају крпице док те гледа…

Најбоља си риба у најгорем крају
играш на прву лопту…
идеш на кратке стазе…
Најбоља си риба у најгорем друшву
лажно се смејеш
док те мангупи газе…
Најгора си цура за шетање градом
свако може тебе да има
сваком могла си себе да даш
Немогуће је чувати те
кад прижељкујеш погледе
кад превари надаш се

Најбоља си риба из најгорег краја
ти се љубиш до јаја…
На врата пакла куцаш из очаја
ти си прогнана из раја…
Ти си најбоља риба из најгорег краја !

Марко Михајловић

Pesma nedelje decembar 2008

INAT

Nemojte se gospodo
Više boriti za mene
I ne kopajte mi vene
Tražeći krv plavu
Pustite mene
Sirovog Balkanca
Da se i dalje
Drži svog lanca
I od trnja venac
Da stavlja na glavu
Nemojte se više
Boriti za mene. Neka vas ne brine
Prostota moja
Ja jesam od nekakvog
Divljeg soja
Što glavu nosi
A dušom misli
Glava je moja
Od nespokoja
U njoj se prošli
Vekovi stisli
Prkos do prkosa
Nema im broja
Inat uz inat
Ali svoje misli
Neka vas ne brine
Prostota moja.

Pustite
Moju nesreću
Ja sa njom živim
Danju i noću
Vi kako hoćete
Ja nikada neću
Al često neću
Ni kako ja hoću.

(C) Slobodan Ivanović

Nebeske oči gasnu
stidljivo iza zida
našeg brda. Mitski vesnik
istrčava zadihan
poslednje korake.
Lasta pada u prizemni let
na polje nabreklo.
Munja seva
negoveštaj raste,
tle miriše požudno.

Dojka se nadima,
pupčanica igra
ples crveni.

Ruke leže
na mesto, život rađa,
noć pada.

Slika dobija obrise,
sutra je obojeno,
iznedrila se ljubav.

(C) Radiša Miletić

ПАРАДА МАРИОНЕТА

Једном ми немир није дао мира

и инкубус са рамена шапну ми у ухо:

Дођи да видиш људе од папира

како играју обучени у шарено рухо. Дођи и види како у круг, у круг,

врте се празна, нацртана лица,

господар и слуга, злица и друг

сви заједно у јату изгубљених птица.

И заиста у паради, доле на улици,

њишу се лагано, као на удици.

О како лако лете марионете!

Док бубањ удара и сат се врти,

док промичу јесени, зиме и лета,

без предаха у помамној игри до смрти,

без предаха, на бескрајној позорници света.

Увек кад их сретнем, опчине ме марионете,

те маске и конци што их усправно држе,

како празни и лаки праве своје пируете

и крећу се у круг, све брже и брже.

И морам да одем, јер у моме духу,

пробуди се онај што ми не да мира

и шапне: играј у свом шареном руху,

играј, буди само човек од папира.

Вељко Лађевац

Hodnici vremena

Izlazim iz sebe
i šetam ogoljene duše
po hodnicima vremena…

Sretnem li te negde u prošlosti…
osmehnuću se samo… Sretnem li te u sadašnjosti
Sakriću se osramoćena i tužna…

Sretnem li te…
Ah nadam se…
Negde u budućnosti…
Pružiću ti ruku večnosti
I nestati u trenutku bezgrešnosti…

(C) – Tatjana Jelić

STRAH

Svirali smo na bulevarima
narod pobuniti na prevrat duše.
Nismo se bojali. Bili smo suludi mornari
na okeanu bezdušnih uragana.
Nismo se bojali.

Živeli smo u osami sveta
ne bi li stvorili bolji.
Nismo se bojali.

Zar je tako snažan strah,
sada,kada saznasmo
da čitav svet je mišja rupa?

(C) Darko Perović Kovalnik
Kikinda, 30.03.2001. godine

SUZE

Iz malih ljubavi
stvaraju se velike knjige.

Za pogrešna osećanja
pišu se prave pesme. Iza kratkih trajanja
ostaju večni stihovi.

Jasna mi je svrha
tvog postojanja.

Suze mi moje
nisu jasne.

(C) – Zorica Aćimović

U OVOJ NOĆI

U ovoj noći
dok samoća urla
u meni,
ti tamo sa druge strane sna,
usnula i poželjno topla,
prkosiš
studeni moje sobe,
u kojoj mrak
hladnoću grli. Ostaću te željan
i u danu
koji tek dolazi,
kao i svih ostalih
kad sa tobom nisam.

Dok budem gledao slike
naših
nasmjanih lica,
u mislima se opraštajući
sa tobom,
uzdasi će moji od prvog
do poslednjeg
tebe poželjeti.

U ovoj noći,
dok samoća urla u meni
želim ti miran san,
i lijepe snove,
u njima
toplinu ljubavi moje
da osjetiš,
a ne pustoš tišine ove.

(C) Božo Popadić Aktus

PRIRODNI TOK

Dobro se zna da
čovek može biti
zbunjen samo u
fazi mirovanja Dobro se takođe zna da
se čovek tokom rada
prirodno usavršava

I tako je dobro da se zna
svako u sebi ima
najvećeg neprijatelja.

Miloš Mihajlović

ЈЕФИМИЈИ

Опрости сестро моја драга и црна
Што дрхте ми руке суве и прсти
Док црн дивит и златна зрна
Кроз писмена слажу у сонет чврсти Блажен нек је онај трен кад пређосмо праг
Овог древног храма носећ красни саг
Вез руке и дар сузе снене
Коју дирну трајно бол васељене

Тек ридањем нашим одсечене главе
Свег Србља редом и кроз векове
Нађоше смирај на не врату

Већ на коцу оштром где дух чисти славе
А телу им трошном све лекове
Плаћамо још у сувом злату

ДРАГАН БОРИСАВЉЕВИЋ

T A K S I   Ž I V O T A

Podižem ruku
zaustavljam taksi.

Ulazim
na sedište
zadnje. Opuštena
posmatram
rominjanje kiše
kroz
zamagljene
prozore.

Milimo
obilazeći
ulice grada
naše ljubavi
bez tebe…

Taksimetar
otkucava
jednolično
i prazno.

Ja molim
za još jednu
vožnju,
da obiđem
naše putanje.

Taksi života
nosi me
kroz moju
prošlost…

(C) Ljubica Vukov Davčik

…MAJKO BOŽIJA,
RODILA SI SINA,
OCA,
SVIMA NAMA…

LJubica Vukov Davčik

TA KAPA

Šetala sam je godinama
dugim, londonskim ulicama.
I dok je ona svuda
pažnju privlačila,
ja sam ponosno
govorila svima
da nije rađena serijski,
i da samo jedna takva ima.
Zato je, shodno tome,
ne mogoh pokloniti nikome. Sad se ona i ja,
šetamo zajedno po snegovima
i bregovima Zlatibora.
Šarenilo njenih boja,
praznik je za oči
u snežnoj belini.
Tako ona i dalje putuje
u krugu, koji je od moje glave
do džepa mog kaputa.
Ne dam joj da dalje luta.

(C) Vida Nenadić

PESMA UBICE

Zoro crvena, krvlju obojena
zoro u boji jecaja, plača
poslednja ti si, koju gledam.
A kada stvane, hodnikom čuće se glas,
u stranu, mrtav čovek korača!
u poslednju šetnju sprovešće me tad. Dželatu svom oproštaj ću dati,
ubicu ubijaš, ne kaj se sad,
ono što je učinjeno, mora da se plati.
Ugasih oči, nevine, plave
iz njih iščupah iskru života te noći,
od tada ne izlaze mi iz glave
krupne, pune straha, uplakane oči.

Mogu da kažem, da nisam znao,
pijan od ljubomore i gorkog vina
al’ time lagao bih sebe,
svestan bio sam kad ubih
u pakao želim,
da tamo okajem greh
jer od te noći, u mojoj glavi zvoni
samo strašni djavolji smeh.

(C) Goran Trajković Flaki

CRTEŽ

Grlim jutarnje magle
dalekih predela,
odbegla od sebe
u pejsažu akvarela,
kao večnost
slomljeni okviri me stisli,
tražim prljavu klupu
da spustim
nemirne misli. Na horizontu zima drema,
neočekivana lakoća
radjanja se sprema,
pejsaž nedovršen,
kičica sneva,
odavno već
poravnanja nema.

Izgovorena ljubav
u kosi leglo uspomena,
a jesen odlazi
ostavlja tragove
i bljatnjavi crtež.

(C) Zorica Brkić

СВЕТИОНИК У НЕПОГОДИ

Само полако,
низ поток.
Бес је одраз слабих.
Само мирно.
Свему пролази рок!
Стрпљење је врлина јаких. Осмех је благост,
само се вешто скрива.
Свако има своју радост,
само је никад не открива.

Само полако,
одмотава се трик.
У излозима све светли.
Са људима није лако.
И непознати лик,
за нешто се свети.

Око куће брдо лажи,
у кући зврји мрак.
Миром се ти искажи,
слобода твој нек буде знак.

Само полако,
низ поток.
Вода у топле крајеве одводи.
Храбри су и онако,
бујице за потоп,
светионик у непогоди.

© Љубодраг Обрадовић 2005

ЖИВИМО У ЉУБАВИ

Живимо у љубави
Љубав живи у нама

Не знаш
Када ће доћи
Пожели Знаћеш
Када је ушла
И када си
Прогледао

Где је светлост
Таме нема

Веруј
Љубав у нама
Мир и радост

Ако НИСИ
Онда си слобода
Умива те
Несебична љубав

Посматрај
Гледај у извор
Буди круг

Maрија Шкорнички

—————————-
—————————-
из књиге “Кроз Јелисеј”
циклус – Духовни ниво

KIŠNE OČI

Tonem u iluziju.
Pokušavam
da verujem u nju,
dok duša
izliva poljubac. Imam te u srcu,
u mislima,
moja si opsena,
san u koji verujem dugo.
Poslednji trenutak,
u kišnim očima.

(C) Latinka Djordjević

POSLEDNJA

Poslednja si moja tuga,

moja stanica i moja pruga,

moje sve i moje ničije,

moje slomljeno krilo ptičije, poslednja moja potajna želja,

i čaša žuči i kap veselja,

mrva moja i poslednja  lestva

do kore hleba i  do prokletstva,

moja si  strepnja i moja misao

moje si poslednje što sam napisao!

(C) – Aleksandar Berić

Iza njenog osmjeha

Smješila se. Da, uglavnom se smiješila.
Dok su je drugi gledali. Dok je hodala
onako gorda, lagano njišući bokovima
nesvjesna tih suptilnih pokreta.
Smješila se i kada priča ozbiljne stvari
uvijek je to nekako zvučcalo kao da
za ništa ne mari. Smjesila se. Da. I često sam se pitao šta se iza osmjeha krije?
Praznina? Nemarni lik što ne haje za nikog?
Besćutna duša u kojoj sem ega
ne postoji ništa?

Ja sam se pitao, a ona se samo smješila.
I dok je tražila prodornim pogledom
nešto samo njoj znano na mom zbunjenom licu
djelujući ozbiljno, opet se smejšila,
ovoga puta očima što su ličile na suton
tek pristigle, tople jeseni.

Smješila se očima djeteta skrivenog
ispod maminog skuta dok stidljivo
posmatra nepoznata lica,
smješila se očima u kojima si mogao da
omirišeš miris pokisle zemlje
i osjetiš šibanje hladnog vjetra sjevera.

Ja sam je gledao, zbunjen, a ona,
ona je, još uvijek se smješeci bez osmjeha,
nestala za uglom sivog vremena.
Smješila se, još joj vidim oči u nekoj
zalutaloj zvijezdi iznad oblaka.
Ili sam sve to samo sanjao.
I nju.I osmjeh.

(C) Nevenka Alispahić

МОЛИМ ТЕ, НЕ ГЛЕДАЈ МЕ ТАКО

Не,
не гледај ме тако строго!
Твој поглед ми улива страх у кости!
Знаш да смо скупа расли, –
Дружили се… Не,
не гледај ме тако, продорно!
Твој поглед ме као стријела боде!
Сјети се игре, – наше младости.
Брали смо цвијеће поред воде,
Ти и ја.

Не,
не гледај ме тако, неповјерљиво!
Знаш да смо се волили…
Ако је све наше прошло
Дозволи да будемо пријатељи!
МОЛИМ ТЕ, НЕ ГЛЕДАЈ МЕ ТАКО…

Марко Љ. Ружичић,
01.12.2008. г.

Dok daljine umiru

I kada se zvezde ugase
– nebo tama obasja,
i kada zvuci nestanu
– ptičija pesma utihne,
i kada se sunce naljuti
te odluči da ne sija više,
ja i tada
u našu ljubav verujem. Kada sve beznadežno čini se
u lavirinte tajne zalutam
u suzama potonem
ja i tada verujem.

Ja znam kada tvoj pogled zaluta
i misli za njim odlutaju,
naprosto znam, da i tada
ka meni putuju.

Ja uvek znam, osetim
noćne vetrove kad
tvoje mi misli donesu
i tada čujem tvoj glas,
kao u izmaglici
dok šapuće uz zvuke gitare.

I najednom,
sve daljine ovog sveta
brišu se i nestaju,
i nostalgija stara
gubi svoj sjaj,
jer tada naprosto znam
da tu si kraj mene
i postoji još samo – beskraj.

(C) Ana Miljković

SMEJTE SE

Smejte se, prokletnici,
smejte se svom gnoju i prljavštini!
Smejte se dok ne zaplačete!

Ko će sablju da nosi
kad su mu ruke
na težinu čaše navikle?!
Ko će da vidi
kad mu je salo oči zatvorilo?! Nevernici vam poturaju svoje kurve
da snagu na njima izgubite,
a oni se puškama snabdevaju!
Noževe oštre da vam lakše
u vratove ulaze!

Ko što oglođene kosti brava
oko vas leže razbacane,
tako će i vaše kosti
oko nevernika ležati!

Osvestite se, prokletnici,
nad svojim carstvom!
Pogledajte tragove po snegu
što njihovi topovi ostavljaju!
Čitajte, nepismeni!…
Kad vatra plane
i sirovo drvo zahvati,
gluvi!

(C) Spasoje Ž. Milovanović

41 1310 0 DuskoV 0 srpski 0 0 0 30 6 82.214.105.95 1-
4347 0 Postavio: ljuba-trebotin. Pročitano Jutro – Radiša Miletić 2008-12-14 11:59:42

JUTRO

Sreo sam je jednog jutra,
i video je u kapi rose,
gde sedi na latici maslačka.
Jutro je bilo,
ptice su utihnule,
i sve je stalo,
samo u kosi vetar joj se igrao,
a oči su kao senka
plesale na travi. Sreo sam je jednog jutra,
i kao nijednog,
sreo sam je jednog jutra,
za sva vremena
i nevremena,
i bolje da je nisam sreo nikad,
i ne bih znao šta je ikad,
a možda i nisam,
il’ to u pesmi ona je samo.
I jutro je bilo, il’ nije bilo,
il’ meni se samo činilo,
da jutro je.

I svakog svitanja,
čekam ono jutro,
da l’ beše il’ ne beše,
dal’ jeste il’ nije.
Ostale su samo te oči,
kao senka
da me prate.
Jutro je bilo,
il’ nije bilo,
te neke godine,
leta gospodnjeg,
više i ne znam,
al’ ostale su samo te oči,
kao senka,
da me prate.

(C) – Radiša Miletić

5 748 0 RadisaMiletic 0 srpski 0 0 0 9 2 82.214.105.95 1-
4348 0 Postavio: ljuba-trebotin. Pročitano VETAR – Ljiljana Prtina 2008-12-14 12:01:33

 

VETAR


Vetar je sobu ispunio,
razneo papire razuma,
nepredvidiiv ispomerao slike života,
otvorio svesku, prelistao maštanja,
otkrio ”tajne”, …pa se šeretski nasmejao! Neukrotivo divlji, ali neizrecivo drag-
uneo je svežinu, sabrao se u dah,
posuo nebesku svetlost,
obesmislio strah!

Narugao se kralju, prevario stražare,
razbacao pare…
Smirio se, zastao, …pa mi na grudima zaspao!

(C) Ljiljana Prtina

LjiljanaLika

37 1450 0 LjiljanaLika 0 srpski 0 0 0 29 6 87.250.46.238 1-
4349 0 Postavio: ljuba-trebotin. Pročitano SAN I LJUBAV – Velibor Sikimić 2008-12-14 16:35:16

SAN I LJUBAV

Idi kuda želiš
noći mi ostavi
da sjajne zvijezde u njima sijaju
poljupci moji u njima da te sustignu. Idi kuda želiš
ne želim da znam
ostavi mi san
san o sreći
o nedostižnom
o ljubavi
što vječna je mogla biti.

Voli nekog drugog
ne smijem to da znam
sanjam te i lovim usne tvoje čežnjive
ludo
hrabro.
Ostavi mi san kad sve drugo uzimaš
duša moja nebom traži tvoju
vječnost imam da te nađem…

(C) Velibor Sikimić

8 552 0 Postavio: ljuba-trebotin. Pročitano 0 srpski 0 0 0 5 1 87.164.241.235 1-
4350 0 Postavio: ljuba-trebotin. Pročitano NOVI SAD – LESKOVAC – SUSRETI PESNIKA 2008-12-14 16:42:02

PESNIČKA NOVA GODINA – NOVI SAD 21.12.2008. godine pesnici Novog Sada organizuju u restoranu KAZABLANKA u Novom Sadu sa početkom u 19.00 časova pesničko druženje. Cena 600,00 dinara. Više detalja

PROMOCIJA KNJIGE t.j. PETI SUSRETI PESNIKA POEZIJASCG U LESKOVCU Subota, 10. januar 2009. godine u 12.oo časova Detalji i prijava

 

Budite u trendu, prijavite se! 2 676 0 Postavio: ljuba-trebotin. Pročitano 0 srpski 0 0 0 0 0 0 1-
4351 0 Postavio: ljuba-trebotin. Pročitano SAMO ZA TEBE – Pesma nedelje decembar 2008 – Jelica Radovanović 2008-12-14 17:21:24

SAMO ZA TEBE

Kad duhovi prošlosti
ometu ti san
nemir kad se uvuče u grudi
a ti snagu skupi
razloga je puno
da nastaviš dalje
samo hrabar budi. Poželećeš možda
da pobegneš negde
daleko od svega
i od samog sebe
na tren zastani
pa se samo seti
ima neko ko će te
zauvek voleti.

Pomoć kad ti treba
razum da ti smiri
bol sa tobom podeli
topla reč, iskrena
uz tebe ću biti
nesebično dati
biću jaka kao stena.

(C) – Jelica Radovanović

7 1008 0 JelicaR 0 srpski 0 0 0 10 2 91.148.115.3 1-
4352 0 Postavio: ljuba-trebotin. Pročitano NA DOVRATKU KUĆE – MIHAJILO JOVAN 2008-12-14 17:26:13

NA DOVRATKU KUĆE

Uzeli polenov prah, zasuli ravnicu,
poljubili nepoljubljene usne i pticu.
Osušile nam se suze od čekanja na povratak,
Dovratak otkinio utrobu,
u modrini, vrelini i slutnji,
i nešto tutnji u podzemlju
migolji i raste, laste raširile krila
cvrkuću imaju kuću. Ja nemam i spremam suzu
za oko crno, i crni trn što nas izbode,
bez vode školjke uginu.
U žaokama neba nahranismo leto
i pseto iz Sajkovića,
i bića sa akordima snage, megdan dele,
u Bosni i rosni poljupci
žaoke ispuštaju u maju,
a most na Neretvi pripijen u ježa
i sveža Dinara okačena o rever,
Sever neveruje Zapadu,
ni stadu što ostavlja vunu u krstačima
i vedropolju u polju izlivena reka
pretočena u Cetinu,
ponire i teče Jadranom,
Ranu otvaraju u mome kraju.

(C) Jovan Mihailo

18 732 0 LjubicaVD 0 srpski 0 0 0 15 3 82.214.105.95 1-
4353 0 Postavio: ljuba-trebotin. Pročitano VEROVALA SAM – Ljubica Vukov Davčik 2008-12-14 17:29:01

 

VEROVALA SAM

Hrabro
Sam ušla
Stisnutih očiju
Pristala
Telo
Prepustila
Srce
Pitisla
Damar
Stišala
Dušu
Predala
Tebi na dar Sada
Hrabro odlazim
Otvorenih očiju
Ne dam
Telu da popusti
Srcu izda otkucaj
Dušu skupljam razbijenu
I odnosim
Daleko od tebe

A verovala sam

(C) Ljubica Vukov Davčik

38 912 0 LjubicaVD 0 srpski 0 0 0 15 3 213.198.200.156 1-
4354 0 Postavio: ljuba-trebotin. Pročitano Utihle ptice usnulo zverinje – Milorad J. Nikić 2008-12-14 20:49:09

 

Utihle ptice usnulo zverinje

Jesen pozna, suton, smiraj dana
Noć proteče, jutro poče zorom
na goloj medji čuči gladna vrana
i kao crvi pod hrastovom korom Uvlači se studen u staračke kosti,
i uz njih gmiže, rovi, grize, rije
s jednog kraja na drugi premosti
i uz klicu bola, seme smrti sije.

Selo spava, izumrlo, pusto,
utihle su ptice, usnulo zverinje,
ni daška vetra mora da je susto,
prevari ga studen, okova u inje.

Jesen pozna presahla je dojka,
hladna i ledna, ko pokisla raka,
samo smrt se čeka, čeze, trojka,
na vrata da banu, izrone iz mraka.

(C) Milorad J. Nikić

29 835 0 Postavio: ljuba-trebotin. Pročitano 0 srpski 0 0 0 25 5 82.214.105.65 1-
4355 0 Postavio: ljuba-trebotin. Pročitano USPOMENA – Živorad Mihajlović 2008-12-14 23:45:26

 

УСПОМЕНА

Лепа си к’о ова тајна међу нама,
k’о процветала рајска башта,
лепа си као јутарња роса сјајна,
к’о слатка девојачка машта. Лепа си к’о пурпурни смирај дана,
k’о одсјај драгог лика у зени,
лепа си к’о песма срцем испевана,
к’о чежња ова што живи у мени.

Лепа си к’о срећа док се чека,
k’о осмех нежни заљубљени,
лепа си к’о надошла пролећна река,
к’о снови тајном исплетени.

Лепа си к’о шапат,тихо уздисање,
k’о лењинградске беле ноћи,
лепа си к’о чежњиво надање,
к’о радост кад знам да ћеш доћи.

Лепа си к’о сунце кад се зором рађа,
као капља росе на длану,
лепа си као прва љубавна свађа,
к’о срећа сва у једном дану.

Лепа си к’о прва девојачка суза,
k’о радост кад дође изненада,
лепа си к’о нежна песникова муза,
као душа кад је љубав свлада.

Лепа си као прво миловање,
к’о стрепња први пут кад љубиш,
лепа си к’о славуја биглисање,
к’о љубав кад је само слутиш.

Лепа си к’о љубав што буја у мени,
k’о мисао тобом опијена,
лепа си к’о греси ником откривени,
као давна драга успомена.

Живорад Михајловић

27 1201 0 Vronski 0 srpski 0 0 0 55 11 178.149.49.38 1-
4356 0 Postavio: ljuba-trebotin. Pročitano GRUDVANJE – Eleonora Luthander 2008-12-15 20:20:47

 

*GRUDVANJE***

*P**redlog za Nobelovu nagradu iz ekonomije za 2009**.

***

* *

*Iz bankomata***

*ve**ć **duže vreme***

*izlaze samo nove pesme *

*umesto izveštaja o novcu*** * ***

*Ne može vi**š**e ovako ***

* ***

*Sledeća pesma ***

*mora da bude***

*dinamit***

*da pare lete okolo***

*kao prve pahulje***

* ***

*I da se grudvamo ***

*onako de**č**ije** ***

*do mile volje***

*a jednu da zakotrljamo***

*da naraste ***

****

(C) *Eleonora Luthander**
**dipl. ecc.***

* *

12 857 0 Postavio: ljuba-trebotin. Pročitano 0 srpski 0 0 0 29 7 213.149.123.243 1-
4357 0 Postavio: ljuba-trebotin. Pročitano ČEŽNJA – Branka Zeng 2008-12-15 20:24:08

ČEŽNJA

Tu na uglu
gde beskraj čežnju
plete od svilenih niti
snoviđenja
koja me vezuju
za tvoj pogled
nestaću a
Ti samovaćeš
u tuzi koji kriješ
kao smotuljak
u svojim
nedrima.

(C) Branka Zeng

28 1118 0 BrankaZeng 0 srpski 0 0 0 29 6 77.105.34.131 1-
4358 0 Postavio: ljuba-trebotin. Pročitano PJESMA O BOEMU – Božo Popadić Aktus 2008-12-15 20:27:47

 

PJESMA O BOEMU

Pričaću vam o boemu
što mu pjesme ljubav  kriju,
dok on sjedi u kafani
a vene mu vino piju. Na stolu mu flaša vina,
koja krvi boju ima,
čaša do po’ otpijena,
a pjesma mu u genima.

Mantil dugi, ishanđali,
kafanskog je prepun dima.
Pogeld luta po kafani
traži motiv na licima.

Fajront njemu novost nije,
osvitaše u kafani,
tu zadrijema, probudi se,
digne čašu i ispije.

U svitanje tromi korak,
otupjeo od sjedenja,
lijeno mjeri sneni sokak,
prazna soba njega čeka.

K’o da prazna je i kafana,
otkad sto je njegov prazan.
Nemo onog stalnog gosta,
što sjedeće u njoj vazdan.

Otiš’o je bez najave,
tek onako, jednog dana,
drumovima krivudavim,
da mu duša sreću sanja.

Dal’ ste sreli negdje njega
sa cigarom međ’ prstima,
u pjesmama punim vina
i ljubavlju u očima…

(C) Božo Popadić Aktus

NAPOMENA:
Ova pjesma mi se motala po mislima več neko vrijeme, a “Nedovršena
pjesma” Dalibora Đokića je bila kao inicijalna kapisala da je iz misi
prenesem na papir. Aktus.

39 1563 0 aktus 0 srpski 0 0 0 40 8 77.105.34.131 1-
4359 0 Postavio: ljuba-trebotin. Pročitano KATALIZATORI – Darko Perović 2008-12-15 20:32:15

KATALIZATORI

Poznajem ljude koji vole ideologije
samo zato
što ih nikada nisu upražnjavali,
jer mirisi podstiču svest
na sekreciju
neupražnjenih izliva. A poznajem i ljude koji su humani
samo zato što se dobrote sećaju iz bajki.

Tačno,
poznajem i one koji nikuda neće otići
i ako su im vrata svih vetrova otvorena.
Neka ih,
neko i katalizatorom mora biti…

(C) Darko Perović Kovalnik
Podgorica,1992. godina

6 933 0 kovalnik 0 srpski 0 0 0 19 4 77.105.34.131 1-
4360 0 Postavio: ljuba-trebotin. Pročitano Sveti Jovan – Neven Milakoviћ 2008-12-15 21:01:20

 

СВЕТИ ЈОВАН

Сјеверац је доносио студен са Румије,
облаци су заклањали врхове и снове,
млад се мјесец искривио к`о да ми се смије,
као да ми звијезде гријехе небројане броје. Стајао сам на капији, притиснут мраком и муком,
престрављен беспућем, својим џелатом,
што пријети пакленим непочинством,
молио дрхтећи Свети Јоване,
да ме благословиш Светом руком,
да ме озариш покајењем,
к`о тужног старца срећним дјетињством.

Свуд твар Господња око мене,
само су моје очи везане,
само су моје уши запушене,
помози ми грешном Свети Јоване,
одагнај од мене поднебесне сјене.

Одагнај од мене таму овог свијета,
нек и мојој души зора опет сване,
нек ме врати кући Твоја рука Света,
клечећи Те молим Пресвети Јоване.

Невен Милаковић

10 710 0 likota 0 srpski 0 0 0 15 3 212.200.65.19 1-
4361 0 Postavio: ljuba-trebotin. Pročitano LOV – Nataša Miladinović 2008-12-15 21:04:28

 

LOV

Došlo je
da me uzme.
Zveckalo je lancima
u šumi.
Hladnim dahom
lizalo mi vrat.
Trčala sam.
Ono me je stizalo. A iz pećine izašla,
na svirepo sunce,
niz kozje staze
u zeleno, divlje,
da siđem do reke
do kuma mog ribljeg.
Cipele mi dao bele
i crveno ime.
Poslao me niz taj put.

Sedoh na ljuljašku
pod stoletnu trešnju.
Kako si me našlo?
Ispružilo šapu.
Moja cipelica!

(C) Nataša Miladinović
2008 . g.

27 1366 0 whiteoak 0 srpski 0 0 0 25 5 79.101.220.254 1-
4362 0 Postavio: ljuba-trebotin. Pročitano NOĆNI PASTIR – Saša Milivojev 2008-12-15 21:10:31

NOĆNI PASTIR

Svetli svitac sviće u daljini

Menjam svlaku u mračnoj tišini

Vreme ciči

Katedrala

Otvoriću joj vrata Popeću se

Skakaću po kazaljkama sata

Ovca se po nebu kotrlja

Sveštenik se budi

Vreme moj uzima štap

A sazvežđe ponovo ludi

(C) Saša Milivojev

9 564 0 MilivojevS 0 srpski 0 0 0 15 3 82.214.105.65 1-
4363 0 Postavio: ljuba-trebotin. Pročitano O TEBI,TEBI – Goran Sebić 2008-12-15 21:14:59

O TEBI, TEBI

I dalje su najtoplije ruke,
najlepši osmeh tvoj,
zagrljaj najveće sklonište od vetra,
poljubac lek za tugu i bol Sa tobom se najlepše sanja,
najlepše po hladnom danu,
zaledjenim ulicama mrzne,
i besparica je lepa sa tobom.

Jos uvek su najlepše oči tvoje,
pogledom od pupoljka prave cvet,
miluju telo moje,
životu daju neku novu dimenziju,
otvaraju neki novi svet!

Od koga si ukrala tu magiju,
što je kriješ u sebi,
kojom bojih zvezde i mesec,
u žute boje,
Od koga si je ukrala?
Najlepša sliko
i prizoru za oči moje!

(C) Goran Sebić

12 686 0 GoranS 0 srpski 0 0 0 10 2 79.101.220.254 1-
4364 0 Postavio: ljuba-trebotin. Pročitano 3 – Snežana Čkojić 2008-12-15 21:18:59

 

3

Noćas mi je neko pojeo mesec
I više nemam u šta da gledam
Juče su me tri puta budili zeleni skakavci –
Pričali priču o zelenim krilima
I kako na nebo nekad napada prašina
Pa svoja krila moraju brižljivo da čiste –
jedni drugima… Moja vizija smrti – broj 3
Jutro je mi je donelo užasne struje u grudi
Za to vreme je Orfej iz sve snage svirao i pevao
u stomaku, (valjda je mamio publiku)
Uspela sam da ustanem
i svima skromno zahvalim na trudu
I pitam za parče meseca, ili bar zvezdu
Nudili su mi godišnja doba, reke sa sve Nimfama,
Neke čudne građevine, sprave i ljude.
Da negde PRIPADAM-SPAVAM

Skakavci su mi otkrili da su svi marljivo plakali
i pokrivali me da ne bude hladno,
Dok sam se neprimetno smeškala iza njih
Grickajući parčence svog smaragdnog neba…

– tog plavičastog jutra

(C) Snežana Čkojić
www.geocities.com/snezana_ckojic

20 1237 0 incendia_eterna 0 srpski 0 0 0 38 8 82.117.194.66 1-
4365 0 Postavio: ljuba-trebotin. Pročitano KULTURA – Stjuardese u Kulturnom centru Kruševac 2008-12-15 23:21:22

13.12.2008.
godine u Beloj sali Kulturnog centra Kruševac pred mnogobrojnom
publikom odigrana je predstava Marka Gamoletija * STJUARDESE* u režiji
Dejana Šljivića i igranju Dramskog studija KUD-a *Vuk Karadžić* iz
Trebotina, Žabara i M. Vrbnice.Istog dana, u galeriji KCK, u
organizaciji gradskog učeničkog parlamenta Kruševca, održana je izložba
slika pod nazivom * GALERIJA LIKOVNIH RADOVA SREDNJOŠKOLACA*.

Sve su prelepe – za koju da se odlučim?
Ih sele…


Popijmo po jednu


Molim te ko boga


Baš si nedostižna


Zar i ti?


Zašto me tako gledaš?


Tijana Kovandžić


Na kraju poklon publici


Publika – prvi red


Publika


Dejan Šljivić – režija predstave


Slike srednjoškolaca


Sa izložbe slika srednjoškolaca Kruševca


Slika za uspomenu – mladi slikari
Dušan Živković (desno)

Dušan Živković – Tehnička škola


Živeli! Baš ti lepo slika sin – Ljuba i Jadranka Živković

6 1094 0 Postavio: ljuba-trebotin. Pročitano 0 srpski 0 0 0 5 1 77.56.76.101 1-
4366 0 Postavio: ljuba-trebotin. Pročitano ZIMSKA ŽRTVA – Miljojko Milojević 2008-12-15 23:55:05

 

ZIMSKA ŽRTVA

Bio je dobar vojnik: vredan, ozbiljan, čio…
I nagradno odsustvo postigo.
Krenuo kući, sretan,- sin mu se rodio,
Al do kuće nikad nije stigo. Pod mesečinom lednom, modrom, bledom,
Prostranstvo celo snežno, ledeno, belo…
Sve je okovano injem, i snegom, i ledom:
Grad, polja, šume, put za njegovo selo.

Mraz… ciča… Puca drvo i kamen;
Besni severac: obara stare grane…
Umoran vojnik, dok vatru i plamen
Sneva,- žuri i ne sme da stane.

Smetovi na drumu i ptica smrzla, mrtva…
Umorno vojnik greca… Dahće… Jedva diše:
,,O, ne, neću da budem zimska žrtva!”
Mraz grize i srce steže sve više i više…

Posle su nas na sahranu zvali…
Nekim tuđim, promuklim, glasom
Komandovah: ,,Triput, rafalno, pali! ”
I suza mi kanu pred tužnom masom.

(C) Miljojko Milojević

36 1311 0 Postavio: ljuba-trebotin. Pročitano 0 srpski 0 0 0 24 5 212.200.222.45 1-
4367 0 Postavio: ljuba-trebotin. Pročitano SMEJ SE – Ljubodrag Obradović 2008-12-16 00:34:41

SMEJ SE

Smej se,
dok stojim
u tišini bez dna,
a reka odnosi
vazduh misli u kosmos. Praznina…
Šta ću očajnik?

Smej se,
Želim tvoj smeh,
ko zemlja sunce.
Smej se.
Volim tvoj glas,
poruku iz jezika,
mača bez sjaja.
Smej se!
Ubij me!

Hoću tu smrt,
ko oganj suvo drvo!
Smej se!
Ko voda vatru,
ugasi mi pepeo snova
i idi na jug…
U srcu mi zima
para uzdah vreo,
kopa raku
bubanj u noći…

Sevni munjo.
Odlepi mraku suzu iz oka.
Ne…
Hoću tišinu.
Možda nisam drug.
Vulkanu stišaj se,
ne troši uzalud lavu.

Smej se.
Pomozi da pobedim
silu strasti,
što ime ti pali krv,
stvara slamu u mozgu.
Smrt – to je život za tebe.
Daj glavu u starost.
To je kazna…
Kazna…
Nema je za tebe.

Smej se…
Hoću tvoj smeh,
dodir, milovanje, ruke, kosu, oči…
telo, lice, usne…večnost za čas,
samo još jednom!
Veni! Veni! Bežite ljudi.
Ostavite je staru.
Kad nećeš meni,
seda koso,
da suze bar kvase,
postolje životnom oltaru!

Smej se.
Što da se ne smeješ?
Ja ću da urlam,
da smrt ode iz mozga.
Iz igre zvezda,
vuk da rodi novu zoru.
Ubiraš što poseješ,
pa smej se.

Smej se, telo bez mesa,
kosturu, smrti…
Ugasi mi vrelinu suza,
otvori mi oči
i idi u propast.
Ljubavnici i pena,
lomljenje bez pupuljka,
staza peska
u pustinji bez cilja,
to je tvoj put!

Idi.
Ne znaš kud?
Žena si. Da te lome!
Da seju!
Ništa neće nići.
Ne može.
Čista je, bez dima,
moja… moja…
Blista bez magle,
moja… moja…
Samo moja…
ljubav.
Pa smej se,
smej se.

(C) Ljubodrag Obradović

28 716 0 Postavio: ljuba-trebotin. Pročitano 0 srpski 0 0 0 39 8 207.200.116.130 1-
4368 0 Postavio: ljuba-trebotin. Pročitano SUDBINA NA DLANU UPISANA – VIDA NENADIĆ 2008-12-16 16:04:02

SUDBINA NA DLANU UPISANA

Neshvaćen je bio.
Bolje je tražio,
ali nije nalazio.
Bežeći od lošeg,
stizalo ga je gore.
I pitao se,
noseću sudbinu,
na dlanu upisanu:
Ima li izlaza
iz ove more? I dalje je padala
prašina po knjigama.
I dalje se skupljala
rđa na bravama.
I dalje ga je
u povratku sa dugog puta,
dočekivala škripa vrata,
sve ređe otvaranih.
I dalje ga je
pritiskao teret
uspomena neraspakovanih.
I dalje ga je
jedino samoća grlila.

A nije se plašio
ni mraka,
ni gladi,
ni bolesti,
ni smrti,
ni umiranja.
Plašio se samo rata.
I plašio se da će
kad umru svi,
njemu dragi
on, sam ostati .

Evo, već dugo
na njegova vrata
niko ne kuca.
Kući mu niko ne prilazi.
Niz sokak niko ne silazi.
A ni iz obližnjeg groblja
niko ne izlazi.
Samo se jutros,
sa obližnjeg brda,
nemo tetura još jedna zora,
na prelazu u novi dan.

(C) Vida Nenadić

33 965 0 VidaN 0 srpski 0 0 0 19 4 207.200.116.70 1-
4369 0 Postavio: ljuba-trebotin. Pročitano POSLEDNJI SUSRET – ALEKSANDAR BERIĆ 2008-12-16 16:06:23

POSLEDNJI SUSRET


…šta je Sunce prema sjaju u tvojim očima
čemu taj pogled suzi se otima
zašto si mi u srcu a drugi ti u mislima
čemu sve laži zar boli istina
čemu stih ovaj nije ti na usnama
zar žar u meni nije žar u nama i čemu poljubac s pogledom u stranu
zar tražiš više od ovog na dlanu
čemu taj muk kada smo sami
zašto je svetlo nalik tami
zašto ćutiš i glavom klimaš
zar želis da nemaš ovo što imaš…

(C) – ALEKSANDAR BERIĆ

25 1558 0 Djeneral 0 srpski 0 0 0 34 7 77.239.64.134 1-
4370 0 Postavio: ljuba-trebotin. Pročitano VEROVANJE – Svetlana Biorac – Matić 2008-12-16 18:11:45

VEROVANJE


Ako postoji večnost,
iza svih večnosti,
potraži me u njoj. Čekaću te
na kraju svih puteva,
na ušću svih reka,
u kiši sećanja.
Poznaćes me
po bolu u ocima,
po uzdahu na usnama,
po radosti u damarima,
po onoj suzi na dlanu.

Otkriću ti tajnu
koju ni sebi nisam otkrila.

Ako postoji večnost
iza svih večnosti,
potraži me u njoj.

(C) – Svetlana Biorac – Matić

45 1473 0 Larra 0 srpski 0 0 0 49 10 89.110.208.18 1-
4371 0 Postavio: ljuba-trebotin. Pročitano PRIČAM PRIJATELJIMA – Miodrag Jakšić 2008-12-16 18:15:16

ПРИЧАМ ПРИЈАТЕЉИМА