Љубодраг Обрадовић – ВД директор Културног центра Крушевац

говори о дану КЦК и наградама које се тим поводом додељују

Поштовани посетиоци, пријатељи културе,

Част ми је да Вас поздравим у своје лично и у име Културног центра Крушевац. Драго ми је што сте се одазвали нашем позиву, да нам увеличате овај за нас драгоцени дан, дан када смо по први пут, пре седамнаест година, прихватили обвезу (али пуна срца и са великим задовољством) да будемо један од креатора културних дешавања у Крушевцу, а све у циљу остваривања исконске потребе грађана да им благодети културе и културних дешавању буду доступни.  Дакле, Културни центар Крушевац, као установа у култури, основан је 18. фебруара 1992. године и то спајањем Дома омладине и Крушевац филма.

Од тада, па до до данас, ( када смело улазимо у годину у којој се стиче пунолетсво), смо у неприкидном узлету ка остваривању идеје да будемо карика која повезује презентацију врхунских дела уметничког стваралаштва широкој публици града Крушевца и његове околине, истовремено улажући максималан напор и све своје потенцијале, за постицање свих видова стваралаштва и анимацији и едукацији свих грађана, посебно оних младих, жељних нових знања. У овом тренутку Културни Центар Крушевац располаже свим неопходним ресурсима за остваривање своје културне мисије, као што су: образовани и стручни кадрови и неопходан пословни простор. Недостају само финасијска средства, за обнову опреме и нужну адаптацију простора, јер је због светске економске кризе година тешка, али и са тим проблемом ћемо се борити и изборити, заједно са нашим оснивачем – Градом Крушевцом.

– За обављање своје делатности Културни Центар Крушевац користи четири објекта:

1.Управну зграду Културног центра Крушевац – Топличина 2, ткз *Дом омладине* у коме су: *БЕЛА САЛА* од двестотине седишта и ХОЛ – као изложбени простор за ликовне и друге изложбе; МЕДИЈА ЦЕНТАР, СТУДИЈСКИ ПРОСТОРИ – за школе: глуме, балета, музике, филма и сл. и КЛУБ КЦК – са дискотеком и јединственом позорницом за живе свирке, кабаре-а и друге поетско музичке програме ;

2.Биоскоп “Крушевац”–
Чолак Антина5, капацитета 550 седишта, у коме се поред приказивања филмова, реализују и музички концерти, разне трибине, скупови и предавања;

3.Биоскоп “Европа”–
Чолак Антина 1, капацитета 340 седишта, који се такодје користи за концерте, трибине и предавања и у коме је смештена и једина књижара у Крушевцу, која се бави искључиво продајом књига и зове се (симболично) *КЊИГА*;

4.Дечји центар, смештен у предивном простору Пионирског парка где се реализију разноврсни програми за децу ;  и од ове године ( због чега смо посебно радосни и поносни)
5.Галерију Милића од Мачве *КОСОВО ПРВИ ПРАГ СРБИЈЕ* – Цала Лазара 10, у којој су смештене смештене слике које је овај врсни сликар поклонио Граду Грушевцу.

Један од наших првих задатака свакако је анимирање младих стваралаца, као и уметничко изражавање младих. У прилог томе говори чињеница да Културни центар Крушевац организује рад осам уметничких радионица и студија у оквиру балета, плеса, школе говора и глуме, музике, ликовног стваралаштва…

Наши Програми укључују драмске, књижевне, музичке, ликовне, филмске садржаје. Посебну пажњу Културни центар посвећује сарадњи са установама у култури, како у нашем граду, тако и у целој Србији, а и ван граница наше земље..

– Поносимо се Међународним фестивалом хумора и сатире ”Златна кацига”, ТИН – ФЕСТОМ, ДРАМСКИМ СТУДИЈОМ КЦК, Часописом ПУТЕВИ КУЛТУРЕ*, Књижевним манифестацијама *ПЕСНИЧКИ ФИЈАКЕР*, *НОСТАЛГИЈА*, Данима Радета Драинца и другим…

– Поносни смо на Хор *СРПКИЊЕ*, музички ансамбл *БЕЛА ВИЛА*, ПОЕТСКИ ТЕАТАР, Изложбе Слика које организујемо у две галерије: у галерији МИЛИЋА од Мачве и галерији КЦК…

– Весели нас чињеница да се уз нашу помоћ бришу разлике између села и града, јер је Културни центар Крушевац отворен за презентацију стваралаштва свих Културно-уметничких друштава из села Града Крушевца.

– Радујемо се Караоке окршајима најмлађих у простору Пионирског парка, Књижари *КЊИГА* и презетацијама издавачких кућа и писаца …

Једном речју, поносни смо на своје резултате и захвални смо свима, посебно Граду Крушевцу, који подржавају нас и наше напоре да ПУТЕВЕ КУЛТУРЕ унесемо у све домове и сва срца грађана Града Крушевца и околних села која су у његовом саставу.

Зато смо ту захвалност, одлучили да почев од ове године искажемо и доделом награда *СЛОВО ЉУБВЕ* и *18 ФЕБРУАР*, појединцима који су се посебно истакли на задатку ширења КУЛТУРЕ .

Дубоко верујем да наши циљеви имају Вашу подршку, као и подршку свих искрених поклоника културе, ЖИВЕЛИ!

– 18 ФЕБРУАР: Радоје Савић – Главни уредник КЦК

Etno grupa KCK *BELA VILA*

Ema Stojanović recituje *Modernu devojku*

Lidija i Peca

Dva para voditelja

Mladi voditeljski par

U publici su bili i Pavle Bubanja, Vladimir Tasić,
Radovan Tomašević, Mića Aleksić…

Dragan Jovanović, grdonačelnik Kruševca daje izjavu za Pobedu

Poslednji dogovori pred početak programa:
Ljuba Obradović, Miki Virijević i Ana Jovanović

U prvom redu sa dobitnicima nagrada sedeo je i gradonačelnik Kruševca

Ljubodrag Obradović Uručuje nagradu *18 FEBRUAR* Radoju Saviću

Radoje Savić, glavni urednik KCK – dobitnik nagrade *18 FEBRUAR*

Ljubiša Bata Djidić govori o nagradi Slovo Ljubve

Predsednik upravnog odbora KCK Miki Virijević, uručuje nagradu
*SLOVO LJUBVE*  Dragomiru Laziću

Dragomir Lazić – Djurica – prvi dobitnik nagrade *SLOVO LJUBVE*

Baš su mladi i lepi…

…i lepo plešu…

I najmladji lepo plešu…

… i elegantni su…

Članovi Plesnog studija KCK

Radivoje Simić peva

Radivoje Simić

Izuzetna Klavirska pratnja…

Hor KCK *SRPKINJE*

Bata Djidić, Zorica Jovanović i Ljuba Obradović

*Често
ми се дешавало да ме суботом увече у Београду, на улазу у дискотеку
„Андерграунд”, заустави црномањаст дечко са црном капом на глави:
„Брате, е ти треба домаћица са Дунава? Одлична је!”.

Прошао сам
поред њега, не окренувши се и у дискотеци уз пиће размишљао сам о
каквој је то „домаћици” реч, и то још са Дунава, да ли је то некаква
спонзоруша, а онај са црном капицом на улазу дискотеке њен макро.
Девојка ми се смејала и чудила како је могуће да не капирам да се ради
о трави. Нисам капирао, јер ми се дешавало да ми на улазу Hard-Rock
дискотеке у Каиру нуде нешто, али конкретно:

„My friend, please
wait! Do you want hashish? Cocain? Women sex? What you like?” Замишљен,
седео сам на тавану спратне куће, заболело ме је десно око па сам се
пребацио на лево и наставио да посматрам кроз дурбин: зеленило и
шумарке на Дунаву. Видео сам како се „домаћица” савршено узгаја на
некад поплављеној обали реке. Чудно је да се произвођач није бринуо да
ће поплава поново наићи и за собом однети семенке које је посадио.
Окружена ниским растињем, тобоже, примала је ситне зраке сунчеве
светлости, заштићена разним инсектима: комарцима, мушицама, пчелама и
бубама које обесхрабрују људе да јој се приближе. На песковитој земљи
заливаној кречом уздизала се „домаћица са Дунава”, чији ће цветићи ако
не буду откривени бити прскани бензином, хероином или мишомором, али
постоји могућност да произвођач буде ухваћен, јер је носећи воду кроз
растиње за собом правио малу стазицу, иако ће растиње можда обновити
оштећену вегетацију. Они који тргују марихуаном, тргују и кокаином,
хероином и другим дрогама које набављају са бродова. Дрога која из
Турске, Албаније и са Косова преко Србије одлази за Европу, већином
буде заплењена на граничним прелазима, МУП мора деловати и унутар
Србије, по провинцијама, атарима, аутопутевима, дискотекама…

Кажу
да марихуана није дрога, али она појачава лучење „хормона среће”. Кад
тог хормона понестане долази до депресије и овисник који већ има
„ровца” у глави добија потребу за нечим другим што ће га „радити”.
Кокаин парализује нервне завршетке, али је за већину овисника скуп.
Продаје се грам од 50 до 60 евра. Синтетичке дроге су по својим нижим
ценама приступачније.

LSD или „сличице” створио је др Алберт
Хофман и умро у 102. години, а за собом је оставио трагичне судбине
десетина хиљада људи. Сетимо се славне глумице, и она је говорила: „Ко
дуне тај се и за нос пецне, ко се пецне на крају се боцне”. „Домаћица
са Дунава” је само почетак, али веома кобан. У Београду и Новом Саду од
јефтиног хероина умре преко 100 људи годишње, у Европи 7.000, од којих
80 одсто своју смрт започињу марихуаном.

Младима је до провода,
невини и несвесни тога да им зли људи намећу литературу коју ће живети,
ни од кога не траже помоћ. Држава мора да реагује!*

*У име
Србије и невиних добрих људи, богатих и сиромашних, у име деце и
младих, позивам министра Ивицу Дачића да хитно реагује и ангажује
стручњаке, да МУП шаље цивиле испред школа, дискотека и апотека, да
хапси криминалце који тргују опојним дрогама.

Најпоузданији су
наркомани који покушавају да своје потребе задовољавају у апотекама
када им понестане новца за одређену дозу. Такви под притиском полиције
из свог телефонског именика могу открити бар пет бројева телефона на
које ће се полиција јавити дилерима да поручи робу и тако их ухапси.*

ČAROBNE MISLI


Reći ću ti tajnu
kada drečavo nebo
nadjača ovozemaljske boje,
a noć prolije
zvezdane čari svoje,
u svakoj žili
udaljenih galaksija
južno i severno od meseca,
u crvenim cvetovima
i samoniklim brezama
u mojim mislima
i mojim očima
ljubav teče u potocima. Priznaću ti,
koliko sam divnih
fantazija pretakala,
kao svitac iz tame
milujući svanuća
uspavanih zora,
u rajskim baštama
perunike plave,
opojne ljiljane
i raspukle lale,
pod prozorom
u naručju tvome,
rastočena u čaši
odlazećeg dana
celim telom slutim
priznaću ti,
ljubav nije da se skriva
i kada ćutim
pogled me otkriva.

(C) ZoricaBrkić

ОПРОШТАЈ

Последњи опроштај од вољеног друга,
Усахла ми рука на дланове пала,
Нека чудна сјета, и немир, и туга…
Док ме благо гледа и шапуће: „Хвала“.

Само је, кажу, тихо уздахнуо,
Као после неке тешке утакмице,
Као да је лепет крила анђеоских чуо,
К`о да му је Господ сами, додирнуо драго лице. Те ми је ноћи у сан дошао,
Весео, насмијан, ведар…какав је увијек био,
И викнуо шеретски:„ Што си се смрачио,
ево ме, ту сам, ружно си снио,
Насмиј се друже, љепше ти стоји,
и добро запамти. Смрт не постоји!“

„ Запамти Нешо,
човјек не може умријети,
Душа се само, кад се умори,
на много боље мјесто сели,
И увијек попут вриједне пчеле,
рашири крила и узлети,
Кад год је тамо доље спомену,
Кад је се год ко, по добру сјети“.

Ту сам зору будан дочекао,
к`о дијете изгубљено што се мрака боји,
Нећу, одлучих, на сахрану ићи,
ја сам се са другом ноћас опростио,
Само сам се пред Иконом трипут прекстио,
Јер Марко ме научи да ми боље стоји,
Кад ми лице радост краси,
и другови неумрли моји.

Невен Милаковић

VERZIJA NA SRPSKOM

FIŠEK

Kao veliki prazan fišek
sa jednim zrnom pšenice na dnu
ljubav je
kao gladan fazan
što u zamku gura glavu
i meni taj fišek
preko očiju stavljen
i koliko god da želim
nikako neću moći
ne mogu da sakrijem
kao ni siromaštvo
ljubav je
rekao mi je otac
i eto me duduka
sa zrnom u grlu zaglavljenim
pitam se
ko li mi je to jednom rekao
da i ćoravom piletu
Bog pomaže da nadje zrno.

Borče Panov

pokušaj prevoda: Saška

SEĆAŠ LI SE RELJIĆ STEVANA

STOJAO JE NA HODNIKU ŠKOLE

UVEK NASMEJAN I PUN NEBULOZA

SEĆAŠ LI SE KAKO JE TRAVA

OKO ŠKOLE MIRISALA NA DETINJSTVO KOJE ĆE BITI IZGUBLJENO

U RATU I HAOSU OKO NAS

RELJIĆ JE IZVALJIVAO GLUPOSTI

A MI SMO OD SMEHA VRIŠTALI

24. MART 1999.g.

POČINJAO JE RAT

NOCAS ĆE NAS AVIONI BOMBARDOVATI

A MI SMO PILI JEFTINO PIVO

I FALS SOKOVE I GLUPIRALI SE OKOLO I NAOKOLO

KAKO LI JE SAMO TRAVA OKO ŠKOLE

MIRISALA NA DETINJSTVO

KAKO BIH VOLEO DA IMAM NEKI MAGIČNI ŠTAP

I BACIM SREĆAN KRAJ NA TAJ DEO DETINJSTVA

DA SE RELJIĆ GLUPIRA PO HODNIKU

DA SE IDIOTIŠEMO PO ŠKOLI

GOMILA MALIH BITANGI

TOGA DANA BIO JE ZAVRŠEN NEKI NAŠ

MALI SVET I PRETVOREN U UŽAS

STEVA NIJE NI ZNAO

DA MU JE TO ZADNJI DAN U ŠKOLI

UVECE BOMBE SU RAZORILE CILJEVE PO GRADU

TRAVA JE MIRISALA MIRISOM BOLA

I PREKINUTE DUGE KA MOSTU SREĆE

OSTALI SMO U RATU

GOMILA MALIH SIROMAŠNIH BITANGI SA DNA

MOJE DRUGOVE NIKAD ZABORAVITI NEĆU

NEK SU OVOJ PESMI DOVEKA

MALI BLESAVI MARGINALCI

KO ZNA MOŽDA JE JOŠ

U NEKOJ IZGUBLJENOJ VREMENSKOJ DIMENZIJI

STEVA RELJIĆ I IZVALJUJE GLUPOSTI

SECAS LI SE RELJIĆ STEVANA

(C) Nenad Stakić

novi sad rodjen 5.11.79
objavio 3 knjige:

– ljute rakijaske pesme 2007
– bestragija 2008
i
– debeli z am ko si – pripovetke 2008

MIR U TEBI

Da ti deca

ne rastu kao pečurke u podrumu….

Da oprostiš…

I zaboraviš… I da i ti mirno, na kraju dana,

utoneš u dubok san.

(C) Vida Nenadić

Vrijeme je za oranje

Hajde diži se na noge lagane,
šta čekaš više Jordane,
Hajde moj sokole, moj derane.
Upregni konje vrane,
vrijeme je za oranje.  Evo i zore na istoku,
uskoro će se sunce
ogledati u našem potoku,
a ja ću na poilo odagnati stoku.

Znam da si noćas bančio,
u kafani muziku plaćao,
i svoju mladost arčio,
zbog one koju si
tri puta kući vraćao..

Majka je svu noć sjedila
sa brigom kroz pendžer gledila,
hoćeš li odnekud banuiti,
hoće li mi sunce granuti,
da više jadna ne brinem.
Zbog tebe sine umirem.

Hajde sine Jordane,
znam tek si došao iz kafane,
al’ konji vrani čekaju
nervozno nogom kopkaju,
Hajde sine Jordane,
vrijeme je za oranje..

(C) Božo Popadić Aktus

Прошло је…

Прошло је неколико хладних дана
и неколико хладних ноћи
пре него што ме нађоше негде
тамо поред црвене реке
прекопута висока снега. Очи ми бејаху посве мирне
отворене краљевству звезда
и благом миљу северног ветра.

И нико тада не гледа
у моје зенице сетне
где бејаше скривен
мој сретни осмех
и твоје прелепо лице.

Прошло је неколико
хладних дана
и хладних ноћи.

(C) Peer Sever-Sena

Začarani krug

Život se rodi
Odvažno korača,
U zemaljskom krugu
Svoju senu traži. Kò priča iz bajke
U smiraj beskraja,
Duboko u nama
Zebnja provejava.

Život se rodi
Raj se osmehuje,
Šta li nas vodi,
Zvezda sjajna
Il` ljubav beskrajna ?

U začarani krug !…

(C) Milisav Djurić

НЕВЕСТА БЕЗ ВЕЛА

Док с вечери хладних гледаш слике старе
Да ли ти сећања на нас свело лице озаре ?
Или прокунеш Бога и дан када си ме срела
И постала напуштена невеста без вела ? Ја често сањам зору у магловитој равници
Нејасне слике и бића, прогањају ме крици…
Ту ноћ довека ћу снити, она ће ми судити:
Твој јецај, твоје сузе… зором ће ме будити.

Често сањам да се играм са сином нашим
Невиђеним, па када се насмеје ја се плашим
Да смех до мог следећег сна допрети неће.

Али из љубави моје проклијало је најлепше цвеће:
Сонети – њих певам, венце плетем од њих
За вас, и увек ћете бити мој најтоплији стих.

Дуле Р. Пауновић

U G A R C I POPALJENE KUĆE

UGLJEN
U
UGARCIMA
POCRNELE GREDE
IZRANJA U NEKADAŠNJI DOM CRNO
U
CRNO
CRNE MARAME ZAVILO MAJKE

SIVO
U
SIVILO
ZADOJENE ZIDOVE OBOJILO

JAD
U
TUGU
JADNIKE PRETVARA

ZELENILO
I DALJE
NA VAZDUH MIRIŠE

IZVOR
I DALJE
TANKI MLAZ SIPA

PRAZNINA
U
PRAZAN EHO
PROLAMA PLANINAMA

(C) Ljubica Vukov Davčik

Iskrena Pjesma


U tihoj noći gledajući snjeg,
Dok prekriva polja mrznem se u tami,
A čežnja neka velika ko brjeg,
Muči me i pita: “A zašto smo sami? Kao nekad da ti kažem samo znam,
Srce te ovo prognano još voli.

… Bili smo draga ko slika i ram,
A ostade ono što najviše boli.

I još uvjek eto… razmišljam, a dani
Veoma te često ko lopovi nose.

Tražim te kroz maglu dima u kafani
Gledam prje zore u kapima rose.

Sa par časa vina duša je ko pjena.
Piše kao da sam s tobom baš sve izgubio .
Ali… pored svega osta uspomena,
Da sam i ja nekog iskreno volio.

BOJE ŽIVOTA

Život šaren k’o cveće jer čine ga boje
Nežne i tople što grade nam javu i san.
Svetleći beskrajom na bezbroj se broje,
dok nadprirodnom lepotom krase dan. Dani života velikog su mozaika deo
i svaki za sebe blista i iskonski sija,
dok upotpunjavaju nam čitav život ceo,
velom ljubavi i sreće što srcu ti prija.

Ljubav kao i svaka ljubav, lepa i slatka,
što data nam je od Boga da večno traje.
Tužna i krhka ako je neuzvraćena i kratka
Ko samo uzima i traži a slabo je daje.

Dati je uzeti i srcem dodirnuti sreću,
mnogo je lako mada neki tvrde da nije
i uz voljenu osobu kao pčela u cveću,
leteti poljem života što mnoge tajne krije.

Tajne k’o tajne izvezene tihom setom,
u kraičku srca ćute , sputane i neme.
Zaključane same pred ostalim svetom
a tu im je i mesto jer prodje im vreme.

I opet sve u krug plovi kroz vreme
Prolazi nam život, klize dani i sati
Neko i ne oseti to ljubavno breme
Dok drugi priželjkuju da im se vrati.

Tuga k’o tuga,ljubavi je jedan deo
jer ljubav bez tuge gotovo ne postoji
K’o pletenice nam se upliću u život ceo
Obe zračeći iz srca punog u crvenoj boji.

(C) – Zlatko Knežević

KadKrajišnik zavoli

Kad Krajišnik zavoli
kapija se otvori
Nudi kuću imanje
dragoj daje na znanje Kad Kraišnik zavoli
Dinara se razboli
Dinarac je razmažen
i pomalo privržen
Kad Dinarac poljubi
tada pamet izgubi
Kad na pivu navali
on je velik ne mali
Suhi pršut nareže
Pečenje je već svježe
Kad Krajišnik zavoli
Pocerina izgori
Kada ljubi Dinarac
Tad zapeva bećarac
I poneku s Šatora
Što se mora nek mora

(C) Jovan Mihajilo

ЉУБАВ ИЗ СКЛОНИШТА

а морам из склоништа

Момир Драгићевић

РОДОЉУБИВА

Србија, земља мојих прадедова
од Старе планине, све до реке Дрине
и много даље, поносна живи!
Од Хоргоша па све до Драгаша,
и много даље – Србија поносна, Србија наша! Газили је кроз векове Муратови Турци,
кидисали на њу као гладни вуци,
вековима отимали лепу српску младост
силовали жене, убијали радост,
а јунаке српске на колац стављали.
Ни тада се наши преци нису дали,
на буљуке Турке храбро су терали.
Карађорђе и српски јунаци
спасише нас грозног душманина,
песмама је опевана храброст,
и јунаштво, духа…оца…сина.

Швабе и Бугари хтели наша блага
али није дала млада српска снага.
Албанију прешли гладни, жедни, боси
све сами јунаци млади и поносни.
На солунском фронту једнога су дана
потерали Швабу са Кајмакчалана
уз Вардар, кроз Скопље, затим Куманово,
низ Мораву Јужну право ка Дунаву.
Победили тако једну светску силу
одбранили Србију, своју земљу милу.
Зејтинлик је спомен српским јунацима
слободу су платили крвљу, потоцима.

Потом је и Хитлер на Србију хтео,
тим кораком своју пропаст започео.
Покушао Србе да завади ратом,
у Србији тада, тук’о се брат с братом.
Инат, храброст и српско јунаштво
због Хитлера опет прорадише,
са Русима, нашом Православном браћом,
фашистичку војску храбро победише.

Након пола века, и још пар година
на Србију ударила војска црног врага,
на продају није наша отаџбина,
опет се је бранила наша земља драга.
Бомбама су невидљиви засипали њиве
бацали на болнице, децу и возове
из силне обести проклете њихове.

Србији је судбина негде зацртана
историја српска кроз рат исписана
песмом опевано како Србин гине за слободу
за слободу свом часном народу.
Од Старе планине, све до преко Дрине
од Хоргоша па све до Драгаша
и даље,
Србија живи.
Лепа, поносна, НАША!

Зоран Христов

“Први се мачићи…”

Кад год
неко напише родољубиву песму (Биле МАЈСТОРЕ!!) ја се одушевим, али и
обавезно кроз коментар “кукам” како мени то не иде од руке. Вероватно
ми и не иде, али ме није спречило да покушам да напишем, и што је већ
опасно по читаоце, био сам довољно храбар да је поделим са вама. Дакле,
драги другари и пријатељи, пред вама је моја прва родољубива песмица, и
молим, будите строги, ал’ не много, не заборавите да сам ваш другар
(срећа моја те је Љуба ставио само четворке и петице, а?). Ваш Зоран.

МАЛИ ЦРВЕНИ ЧОВЕК

Милану Младеновићу

Мали црвени човече,

Што си се окаменио?
Што си заспао у дивљим,
Мудрим таласима?

Зашто нам не пишеш.
Зашто нам не дишеш? О, црвени човече,
Врати се!
Буди чудотворац,
Споји руке, глас и ум.
Пробуди нас,
Доведи нас опет
На кровове кућа,
Ивице сенки,
Уздахе ветрова.

Покрени се опет,
Црвени човече.
Ти знаш, ти можеш
Да викнеш гласовито,
Да те сви чују.
Ти знаш, ти можеш
Да се крећеш заносно,
Да те сви виде.

Заврши хаљину, човече,
Којом си намеравао
Да оденеш свет.
Свет није просјакиња,
Не носи излизане хаљине
Без рубa и веза.
Свет је поносна дама,
Жељна раскоши и свиле.

Ми чекамо твој знак,
Ми чекамо твој глас!

Доврши хаљину којoм си
Намеравао да оденеш свет,
Црвени човече!

Ана Кнежевић

Delirijum

Gde li riju kandže tajne-
Šta su bajne obaveze
Šta su breze što
trepere.
Čim se mere darivanja-
Jedno telo
jedna dama
Jedan život
jedna drama. Duša munja
bez oblaka
I mladost je cvet
od maka
Na krevetu
tri jastuka
Spava mi se
drhti ruka
Izvor stao i
zastao
Onaj beli
što nas deli
od života
onaj crni
klupko mota
Delirijum
prut od plota.

(C) Mihajilo Jovan

Posledjni poljubac

Iz  pepela duše svoje
Vadim bisere ljubavi naše
Čuvam ih u kutijici od žada
Pomilujem kad poželim usne tvoje. Iz uzdaha ledenog
Krik srca zaseva
Zaplaču zvezde
Zadrhte mi grudi
Poslednji poljubac
Što mi ga zora ote
Još peče i boli
I u rukama golim
Biseri sudbine
Rasprše ljubav u hiljadu sova
Koje će noćima besanim
Leteti
I tražiti mir
U noćima vrelim
Nedosanjanim
Nedorečenim…

(C) Tatjana Jelić

KRIK

Disk Apolona

Plava kosica

Odjek svemira

Snažni vetrovi Zefira

Toplotom Sunca

stopljena voštana krila… I opet padam…

Zašto nisam senka

da me u vazduhu

rastrgaju na dva dela?

Zašto umesto srca nema jabuku

da kroz nju prostreli strela?

Zašto neizvesnost muči?

Oštrica britka

nek se niz vrat sluči

Kletva!

Hor peva!

Purpurne boje snoviđenja

Stih otpao sa usana

Žeđ venulog ljiljana

sa čijih će se latica

čuti bolan krik

(C) – Saša Milivojev

ODRAZ

Po šumi se prostrla noć
i ja je privezah za drveće.
Ona mi u kosu zaplete imelu.
Ah, još jedan parazit! Zmaj, ribe i jaguar
počeše da se svađaju u meni.
Šumske vile ustuknuše
jer se vrata pejzaža
predamnom otvoriše.
Stihovi urezani na zvezdama
zaškripaše besprekorno.

Moj odraz u jezeru
izazva požar.
Crvena svetlost:
bes ili ljubav?

(C) Bogdanka Rakić

ŽIVOT

Život, igra bez pravila
Gubiš onda vrištiš
Voliš a odbijaš
Misliš da možeš sam
Tražiš a nema ničeg Čuvaš a ne znaš za kog
Ne znaš ni kad
Ne vidiš bol ne osećaš tugu
Patiš a ćutiš nema reči
Vraćaju se nazad
Samo oči govore

(C) Mića Jović

ČVOR

Tanane niti
Se često
U čvor spletu

Ako juče ništa
Nije  bilo
Medju nama Sjutra bi
Mogao to
Nerazmrsiv
Čvor biti

To novo čvorište
Ište da nas
Veže
Zaplete
Možda saplete

(C) Milica Perun Ivanović

BALKANSKA…

U Evropi izobilja,
koja teži ka jedinstvu,
da tenzije ne porastu,
desilo se nešto čudno,
u jednome njenom bratstvu. Tamo južno od
Hungara,
i zapadno od Turaka,
na Balkanu brdovitom
od davnina naseljena
slavenska je
horda jaka.

Jest’ da danas mnogi kažu
da u stvari
tu Slavena slabo ima.
Da su neke klice druge,
keltske, gotske,
Bog zna čije,
svima nama u genima.

Sad ispade,
“sve se briše”,
šalila se istorija,
ona nekad il’ ova sada,
te Slaveni nismo više.
Šala
loša i ne prija.

A pjevasmo
složno, zdušno
“Hej Slaveni”, sa ponosom.
Svugdje, svima kazivali
to slavenska
da je himna,
i da svako od nas
elem,
na nju pravo puno ima.

Dal’ zbog gena
Gota, Kelta il’ Hungara,
bjelosvjetskih,
pa i naših
pokvarenih svih fukara,
pobiše se složna braća.

A lideri!
Bogo mili!
Obećanja puni bili,
bolji život
sve do jednog ponudili.
Sa neba će med
da kaplje.

Kad ispade…
naopačke,
poslije svijeh tih tirada,
gologuza mi smo
braća.
Narod osta go
ko pištolj,
nema para ni za gaća.

Reče neko:
“Nije tako, sad imamo
što nemasmo.
Naše tiće, perjanice!
Svaki narod samo svoje!
I heroje i junake.”
“A njihovim silnim novcen
inostrane
pune banke.”drugi veli.
E moj brajko
to je razlog da se
slavi i veseli.

Sad narodu
od veselja i miline
teku suze,
a kad vide ona kola,
od dragosti,
poslije plača,
oblizuju gorke sline.

I još nešto,
vrlo bitno sad imamo,
i slušamo.
Svako svoju, samo svoju
himnu sluša,
od miline i radosti
rastopi se bolna duša.

Oj lijepa majska zoro,
Bože pravde,
lijepa naša domovino,
sinovi smo tvog stijenja…
svako sluša i uzdiše,
ehhhh

(C) Božo Popadić – Aktus

pameti da je bilo…
ne zbilo se nikad više.

ЉИЉАНЕ МОЈ БИЈЕЛИ

Ноћ бескрајна,
Срце немирно.
Очи будне,
не дају сну да их склопи.
Не чују се твоји кораци у кући. Не осјећам дах твој,
апостеља мирише на тебе.
Све је опустило;
Оглувило,
Обезвриједнило,
Ожалостило без тебе…

Врати се!
Донеси радост!
Испуни кућу осмјехом својим!
Шапни ми нешто на увце,
Тијо, тијано;
Љиљане мој бијели.

Марко Љ. Ружичић

ОНА СПАВА

Гледам је: нестварна, лепа… Она спава,
а у сну ја сам јој сан, нисам јој јава.
Коса таласаста, коса дуга, коса смеђа
разлила се, милује јој бела леђа. Дише дубоко, лагано… усне сочне пући,
у маленој соби осећа се њен дах врући,
дах њен, и на њу све мирише…
а она и даље дубоко, лагано уздише.

Она почиње дубоко да уздише. Она сања…
Да ли сања моја миловања ?
Она можда жуди

да јој пољубац спустим на вреле груди ?
Она спава, она сања, она жуди…
а ја ћу нестати са зором која већ руди.

Дуле Р. Пауновић

Dašak srca

Nemiri moji iz tvog oka počinju,
bruje, kovitlaju sve sa sobom nose,
a srca je dašak ostao sa tobom,
negdje sakriven  kao kapi rose. Bude me sjećanja da bolji sam bio,
nekad kad nisi bila moja,
a ti sad me želiš uprljanog, grešnog…

Ti bi sada htjela,
poljupcima da me budiš,
srcu da presudiš,
a moja duša ukaljana,
a moje tijelo istrošeno,
nikog više tim žarom ne želi.

Vara te tijelo,
griješe emocije…
U zabludi si,
da nešto ti više značim.

(C) Velibor Sikimić

NAVIRU SEĆANJA

Kao roj pčela,
kao jato ptica,
kao zora rana,
naviru sećanja,
na protekle dane,
meni dobro znane. Ti protekli dani,
iz detinjstva moga,
bili su realnost,
tadašnjega doba,
teskobni su bili,
ali daragi, mili.

Svakog novog dana,
nestrpjiv sam bio,
da ostvarim nešto,
što tad nisam smeo,
o čemu sam snio
i nespretno krio.

I kasniji dani,
življenja života,
napeti i stresni.
bili su ko sada,
samo što je tada,
postojala nada.

Kad talas sećanja,
napusti mi misli
i osvane sjajno,
prvo novo jutro,
ja nastavljam putem,
koji sam već utro.

(C) Ilija Katana

NAŠE MINÐUŠE

Kad sam prvi put
odlazila u svet,
ponela sam sa sobom
minđuše,
koje su bile
i mamine
i tvoje
a sad su moje. Ostavila sam
sve svoje korake,
od kućnog praga
do sebe,
svima vama
kojima sam draga,
da me po njima
lakše nađete.
Da me po minđušama
prepoznate.
Da mi dođete.
Da mi se javite.
Dok još nije kasno.
Dok su mi
još uši
u minđuši.

(C) Vida Nenadić

Jedanaestorica na Borovnjaku

1.

Čekaju dvadesetčetvrtog marta,
Čekaju, krvoločni, u Avijenu,
Čekaju početak zločinačkog starta,
Čekaju na nebesku Srbiju da krenu… I Solana, prljavi sin Madrida,
U osamnaest i pedeset i pet,
Bez časti, ponosa i stida,
Naređuje Klarku da naredi let.

2.

Blista mesec ove noći
I već sluti Crkva Stara
Do nesreće da će doći,
Sve zbog podlih, zlih, šiptara.

Sorabe stare Toplica sanja
Što su ovde samonikli nikli
I na borbe protiv osvajača svikli

Dok pun mesec krvav greje
Na zelenom Borovnjaku
Skupljaju se kobne eje
Što nesreću slute svaku.

U krug lete, krešte, pište
I sve sleću na sklonište…

3.

Jedanaest oficira
Sa topličkih modrih brda
Za pobedu časnog mira
Vodi volja čvrsta, tvrda…

Za jedanaest rezervista,
Jedanaest oficira,
Stvar je sasvim jasna, čista:
Izmeđ’ ropstva i Slobode-
Sloboda se uvek bira.

Jedanaest oficira
Dok zadatke prima nove,
Svoje mape dok pribira,
Sklonište ih novo zove.

I komanda od njih ište
Iz prelepih paviljona
Da se sklone u sklonište.
Na zvuk tuđih aviona.

Oficirska mala grupa
U sklonište tvrdo stupa.

4.

U skloništu crni džoker,
Crn lokator još pulzira,
Što ga sakri špijun Voker,
I signal šalje do svemira.

Dva “fantoma”, zla, u paru,
S neba plavog, iz svemira,
Kuršumliju vide staru
I lokator gde pulzira…

Prvi fantom bombu pusti,
Drugi- drugu i raketu moćnu, jaku,
I dim, paklen, crn i gusti
Podiže se na zelenom Borovnjaku.

Od dejstva brze, treće, rakete
Ko zrna peska oluja kad seje,
Počeli su od zida do zida da lete
U dimu i plamu što nesnosno greje.

Nije im bilo pomoći ni spasa,
od ljutog dima, loma i vatre…
Umrli su od plama i gasa
U trenu što ih obori i satre.

Bilo je devetnaest i pedeset i pet,
a već u dvadeset i nula pet,
frizirana vest obišla je svet.

5.

Kaplju zvezde…
I suze devojačke vrele
Dok NATO dželati jezde
Širom Toplice i Srbije cele.

Pucaju prsa vojnička, smela,
dok izvlače oficirska tela-
Krvava, crna, nagorela, vrela…
Plače familija i Toplica cela!

Sija sunce ovih dana,
Priroda se iz sna budi,
Srbija krvari iz bezbroj rana:
Ginu nevina deca, žene, ljudi..

Ali, kao jedanaest oficira
Između ropstva i Slobode,
Sorabska Srbija Slobodu bira,
jer je geni Slobodi vode.

Jedanaestorici oficira rezervista
Na humci nek ruža lista,
I krst i zvezda crvena nek blista
Jer su prve žrtve NATO fašista.

(C) Miljojko Milojević

AKO SE VRATIŠ

Dovoljan je bio korak
da predješ prag.

Jedan treptaj
da te izgubim iz vida. Nisam se ni snašla
a ostala sam sama
i …
upaljeno svetlo
i …
otvorena vrata.

Neka ih
da ne tražiš ključeve.

Ako se vratiš.

Uzalud

Latih se vina

izgovore da potrošim

i da oprost sebi uskratim;

onako iz inata,

iz nehata.

Latih ga se,

željna dugih priča,

novih zidova sreće,

daljih od plača,

da me ojača ,

da sokove

u tokove moje vrati… Dopustih smelo

davnoj letnjoj noći

nedozorenoj ,

u čaši što mi se ogleda

da me rasani

sjajem sećanja,

da me opet razlije po toploj,

razbokorenoj zemlji

što se blagošću i slašću

krvi božije,

ipak,

posle svega oglasila.

Slatko ti je ovo vino,

sipaj ga nežno,

kao onda kada si me ljubio

vilovitu,

tajnovitu,

na groždje i vino mirisnu,

pod vinjagom,

onom našom širokolisnom,

u tišini praskozorja.

Ispij i  vino i moju agoniju

u njemu zarobljenu.

Produži trijumfom svoje trajanje!

Meni…meni nije ništa,

samo su mi u venama

vrtlozi bola

u kojima  kao čamci od papira

nestaju glasovi i osmesi

i svi ovi nepoznati rumeni obrazi

oko nas…

Meni je u venama

samo vino,

ono naše vino,

što smo ga od ljubavi stvorili,

uzalud…

(C) Aleksandra Pejić

ŽIVOT NAS DVOJE

Noć je. Hladno zimsko vreme.
Napolju veje sneg, prava mećava,
vetar doneo na plaća teško breme…
Budan sam i uopšte mi se ne spava. Svetlo sam ugasio, smeta mi,
televizor kao semafor menja boje…
U sobi kraj ognjišta gde vatra gori,
kao i obično, sami nas dvoje.

Lagano dogoreva hrastov panj,
po neka iskra zapucketa pa se ugasi…
A mi, iako smo svakog dana oganj,
sudjeno nam da ostanemo siromasi.

Ali važno je da ljubav i vera,
u nama večno gore.
Život skroman, bez prohteva,
naš je spas za životne ožiljke i bore.

Nikada ne planiramo egzotična putovanja,
ni provode po luksuznim hotelima
Naš cilj je topli dom, šuma, voćnjak…
mirisna livada i da duša spokoj ima.

Sneg i dalje veje, selo spokojno drema,
još je daleko miris proleća…
Dok vatra gori, zagrljaj ti spremam,
ti si moj san, moje bogatsvo i sreća…

(C) Života Trifunović

STRAH

Sam sedim,
čaša prelivena
čekam je u tami,
čekam da se vrati.

MAJCI

Mimo Gospoda
Svetinja si jedina
Svijeća i kandilo
Slavoslovlje i krepilo
Uzdanje i uzdarje
Imanje i milovanje
Mučenice moja
Pravednice draga

NEOPROŠTENO

Duša moja još u mraku vri.
Još se znojim i nabiram čelo
i tada kad svet mirno spi
za dodirom tvojim tuguje mi telo. Sve što jako želi da poleti,
do jednog u ambise pada,
volet silno dušu znači kleti
jer na kraju uvek će da strada.

P.S.
Nije dobro ni umeren biti,
prosek znači dosada do groba,
pa sad vidi šta ti je činiti
od rođenja do nestanka svoga.

(C) Goran Trajković Flaki

Ljubavna pesma po želji Lepe Simić,
koja veruje da ih lepo pišem.

NA PUT NEBESKI…

Na stanicu dodjoh u jutro rano
Bio sam pospan i dremljiv malo

Kupih kartu u jednome pravcu
I dadoh cigaru nekome strancu Sedoh na klupu drvenu i hladnu
Da dremnem malo, legoh na stranu

U jednome uglu sklupčano ležaše mače
Dok mu majka miševe juri i preko pruge skače

Mače je bilo jadno i tužno
Ja se sažalih i hleba mu bacih

Tu tužnu scenu ljubavi naše
Sirene voza naglo prekinuše

Pokupih stvari, u voz udjoh
Kroz hodnik na mesto podjoh

Kad se napokon na mesto smestih
I voz kad krenu, ja se setih:

“Krenuše slike iz života,
Jedna za drugom ide,
Smenjuje se bol, lepota, patnja i mir,
Prolaze godine, prolazi život
I ja polako stižem na cilj…”

(C) Goran Babić- Goxymillian

VLADIČANSKI POGLED

Ne obazirem se na breme
jer vremena nemam;
Meni je Bog- Bog
a Zvezdana naprslina
stolica za ljuljanje proleća
na mojoj goloj mišici
sto kalemi sve veća prostranstva… Što promiče zenit, pitaš?!!
Promičem i ja, pa šta…
i suton je nekome dan,
Zemljin magnetizam u jednoj snazi
magična je kocka za mene,
Bacam sazvežđa pred tvoje noge
da jatakuješ mojoj ćudi,
da prokrijumčariš mene
u oblaku sakrivenom…

Ionako je ishodište vetar
koji me ponovo nosi
pod nebo, u goleti
u gnezdo risa, u jaje zmije,
gde se ne ljuti,
tamo gde se ne kaje, gde se ne ostaje,
gde ne traje, gde ne staje,
ne posustaje i ćuti….

Žena koju je vladičanski pogled
učinio zamišljenom sam ja…

(C) Svetlana Poljak

– SVETLANA POLAK

SJAJ U REČIMA

Polako blede
Ti prošli dani
Polako nestaju
Gube svoj sjaj Nespretno lutam
Ulicama tame
Skrivenom rečju
Negde iza brda
Prekriven šipražjem

Da li bih mogao
Nejasno mislim
Negde u daljini
Prema životu
Da li bih mogao
Nešto da kažem
Taj sjaj u rečima
Da iskažem svima

(C) Darko Kolar

VJ97

LAŽ

Sreća bez prtljaga putuje sama
odlazi vozom starim
pod sjajem zvijezda prijeti
obećanjem danim. Kada su tvoji osmjesi
u živom pijesku nestali
mene su odnijeli vjetrovi
u mrak pećinski hladni.

Još te usne grizu
i drhte tijela od strasti
isprepletena u ćutanju
presahla u laži.

(C) Velibor Sikimić

БУДИ СВОЈ САН

Дечаче, пробуди се !
Твоје Сунце је одавно у зениту
а Ти још увек сањаш Сунце
које ће ускоро заћи Твоје Сунце чекати те неће:
на починак ће отићи
а Ти, остаћеш сам у мраку
а на Твоје путеве спустиће се густа тама.

Можда сада сањаш најлепши сан:
детињство,
Мајку,
Оца…

Између Њих – Себе

Дечаче, пробуди се !
То је само Твој неостварени сан:
њега треба да дарујеш потомству
и да га живиш за њега.

Зато:
буди Отац
и Муж
Ти ћеш између Њих бити:

Бићеш Онај кога сањаш

Дечаче, пробуди се !
И схвати:
Твој Отац нестаје,
сенка Његовог крста све је дужа,

Сада је живот пред Тобом
И ти треба да будеш и да живиш свој – Сан.

Дуле Р. Пауновић

Шведско српска песникиња Елеонора Лутхандер, у посети свом родном граду

Ма где била, ја сам Крушевљанка

Елеонора
Лутхандер коју Швеђани „потписују“ као своју песникињу, успела је, кроз
поезију, да представи српски народ широм Скандинавије. Ова талентована
и, за нашу средину, помало екцентрична песникиња, посетила је, после
тридесет година, свој родни град.

Када
је гостујући недавно на песничкој вечери „Носталгија“ у Културном
центру Крушевац кренула да „игра“ своју поезију, публика је, након
првобитне затечености, наградила дугим и бурним аплаузом. Мало ко је
очекивао да ће ова дама (са видним вишком килограма које врло елегантно
носи) након поздравне речи устати и (са гипкошћу на којој би јој и
гимнастичари позавидели) крајње необично прочитати своје стихове. У
неколико минута, била је и „горе и доле“, и „лево и десно“. ПОЕЗИЈА КРОЗ ГОВОР ТЕЛА

–
Прво, трудим се да публику не замарам дуже од три до седам минута, јер
све што преко тога траје, доведе вас у ситуацију да вас више нико не
слуша.Овакав начин извођења поезије, кроз реч и покрет, је нешто што у
Србији до сада није виђено, а што је у Шведској, прави хит. Циљ је,
заправо, да се поезија из једног пасивног стања подигне на један
забавни, естрадни ниво, па и да се и најозбиљније поетске теме, оне
које изазивају сузе, могу рећи кроз одређене покрете. Ја сам и
организатор оваквих поетских вечери, на последњој коју сам организовала
гости су били шведски политичари и фински министар културе – каже
Елеонора Лутхандер.

Елеонора
објашњава да су овакве необичне поетске вечери такмичарског карактера,
што додатно подиже адреналин и публици (која је, уједно, и жири) и
онима који се такмиче. Са „Поетским закуцавањем“ (како се ове песничке
вечери називају), „заразила“ се читава Шведска – од Шведског парламента
до вртића, преко библиотека, кафана, гаража…

–
У Шведској сам научила да вам ништа није „дато“ и да за све, па и за
поезију, морате да се изборите. Наравно, и тамо постоје неки „елитни
путеви“ који су некоме априори дати. Ја сам морала да почнем од
почетка, да потпуно „огољена“ станем на сцену. Пре десет година нисам
умела ни микрофон да држим. Сада, потпуно владам сценом, упорном вежбом
сам учврстила мишиће и, што је најважније, научила сам да се не стидим
свог тела. Да сам одмах ушла у Нобелову библиотеку, вероватно бих одмах
и села и ништа од овога, на шта сам данас јако поносна, никада не бих
постигла – објашњава Елеонора.

ПРОМОЦИЈА СРПСКИХ ПЕСНИКА

Елеонора
се прво (кроз бројне издате књиге поезије и још много тога) изборила за
„добар глас“ да би, као неко ко је цењен у Шведској, покушала и успела
и да у читавој Скандинавији промовише српске песнике.

–
После 30 година проведених у Шведској, вратила сам се у Србију, где
сам, између осталог, добила и прегршт песничких књига. Нисам их могла
све понети авионом при повратку у Стокхолом, па сам их превела на
шведски језик, по једну од сваког песника. Било је ту од великих
српских песника, па до чак песме коју је написала једна сељанка која
суботом продаје кајмак на Каленића пијаци. Тако је и настала чувена
антологија српске поезије „Поезију ће сви писати“, са 160 песама
различитих аутора. Књига је објављена у електронском облику (на њњњ.
серум. ну), на насловној страници је Серумове електронске књиге.
Користи је 290 библиотека широм Скандинавије, а могу је преузети и све
светске библиотеке. Ето, представљени смо као песнички народ, а Томас
Линдблад, издавач прве електронске издавачке куће у Шведској, први је и
који је у овој земљи представио српске песнике – каже Елеонора Л. и
додаје да је то само почетак у промовисању српског народа кроз поезију.

ПЕСНИКИЊА ОД ТРИНАЕСТЕ

Иако
је завршила Економски факултет, највећа љубав јој је била и остала
поезија. Пише од своје тринаесте године, а до сада је објавила пет
збирки поезије на шведском, пет песничких књига на српском, једну
тројезичну шведско-српску-енглеску сликовницу хаику стихова и оригами
цветова „Икебана“ и четири електронске књиге. Уврштена је у Нобелову
библиотеку са књигом „Диктограм“, бави се естрадном поезијом, учествује
на шведским првенствима у „Поетским закуцавањима“, као и хаику-оригами
перформансима. Она је и члан Удружења шведских књижевника (од 1996 г.)
и Удружења књижевника Србије (од 2004.г.) а добитник је и Златне кациге
Културно просветне заједнице за 2007. Елеонорина поезија превођена је
на енглески, холандски, персијски, турски…

Елеонора
је обишла готово цео свет, за себе каже да „није само умрлица, већ и
биографија“, поносна је на свој рад и на своју децу која имају своје
животе, али се неретко укључе и у њену причу. Из хотела, у коме је
провела два дана јер рођака у Крушевцу нема, упутила се у Подгорицу,
позвана да као песникиња гостује и постане члан њиховог Удружења
књижевника. Желела би да ускоро поново посети свој родни град јер, како
сама каже, „можда сам ја за Швеђане тамо негде рођена, али ја добро
знам, а тако и пише у мом пасошу, да моје место рођења има име и да се
зове Крушевац“.

ПРИЈАТЕЉСТВО СА АРСЕНОМ ДЕДИЋЕМ

Елеонора
је део ратних година провела на Хвару и била једина српска песникиња
која је у том периоду штампана у Хрватској. Иза ње су стали Арсен Дедић
и Тонко Маројевић, који је, усред рата писао рецензију у Слободној
Далмацију, без обзира на то што се Елеонора све време боравка на Хвару
изјашњавала као српска песникиња. Круна пријатељства са Арсеном Дедићем
је његова жеља и обећање да ће углазбити песму „Бољи људи“ из њене
најновије збирке „Медовина“, коју му је Елеонора, иначе, посветила.

ПО МАЈЦИ – РУСКА ПЛЕМКИЊА

Елеонора
Лутхандер рођена је 1954.г. у Крушевцу, у породици Дамјановић.
Црногорског је порекла по оцу Светозару, а по мајци Валентини, руска
племкиња. Након завршеног Економског факултета у Београду, одлази у
Шведску, где је удаје за шведског новинара Пера Лутхандера, са којим
има двоје одрасле деце, Александру и Амадеуса. Сада живи у Стохолому и
Београду.

ŽALIŠ LI

Žališ li
Što ne otkri
Jesam li žena
Ili rijeka Žališ li što
Nijesi gazio plićake
Krotio brzake
Ponirao u dubine

Žališ li
Što ne otkri
Jesam li žena
Što sam protekla

(C) Milica Perunović-Ivanović

ГАЗДА СТЕВАН

И данас кад снијег окује питома села Шумадије,
Топлина вјековних огњишта окупи к`о некад људе,
И још се кромпир под жаром џара, и још се врела ракија пије,
И још се увијек у глуво доба, времена давно минула буде. И увијек некако кад замре прича, кад је надгласа хук вјетра свана,
Нађе се какав ћудљиви чича, да мучни тајац бесједом скрати:
„Чусте л` ви ђецо за газду Стевана? Тишина дедер“, подвикне строго:
“ Сад ће вам ђедо, пилићи моји, све како требује казивати!“

Онда се прво накашље важно и напуни лулу старим дуваном,
Па строго погледа око себе и тргне гутљај црнога вина,
К`о да се спрема у коштац ухватит` са неким давно прошлим земаном,
К`о да се враћа очевој кући, покајном кораком блуднога сина.

„ Живљаше ђецо моја, у оној кући насред села,
Што јој се од корова примаћи не може,
Домаћин чувен на далеко, све одавде до бијела града…
Добар човјек бјеше, не узми ми за гријех Боже,
Јер сиротог биједа мори, а богатом душа страда.“

А душу је, кажу, мирно испустио, чак му је и осмјех на лицу остао,
Па се и сам Прота смјерно прекрстио, када се са гробља сеоског враћао:
„Нас је газда Стеван добрим задужио,
Нека би му Господ драги, у Насељу Рајском уточиште дао.“

И стварно се Стеван нађе пред Рајским Дверима,
И хтједе да прође кроз њих, попут бескрајем гоњеног вјетра,
Наоружан доброчинством што чињаше мјештанима,
Кад га благо заустави златно жезло Светог Петра.

„ Куда си то кренула, душо напаћена“,
Упита га Светац, благородно и смирено к`о што само Свети знају,
Само Му је једна суза заискрила из светачких дивних зјена:
„ Јеси л` Стево заслужио да се нађеш баш у Рају?“

„ Па добро, нек` буде“, прошапта тихо, са тугом брижног оца у гласу,
И виђе Стеван: У руци држаше кантар, већи од свијета цијела:
„ Ја ћу положити једну сузу… ту гдје су гријеси… на лијевом тасу,
А ти на десном приложи дијете, сва твоја добра и праведна дјела.“

Гледа Стеван ону сузу, па се простодушно смјешка:
„ Мене као добротвора знаде Шумадија цијела,
Па зар може једна суза бити као живот тешка?“
То помисли па, па приложи Цркву гдје су добра дјела.

Засја Црква попут сунца на праведној Рајског ваги,
Љепотом би све појмљиво оку људском засјенила,
Ал` Стевану не промаче Светитељев поглед благи,
Она суза лежи мирно, није се  ни помјерила!

Помрачи се невјерицом лице газде добротвора,
Одрече се од гордости као владар од престола:
„ Схватио сам Свети Петре, знам да тако бити мора,
Ал` нека је поред Цркве и камена ова школа.“

„Ту сам школу сам градио, за дјечицу нашег краја,
Њих сам ради и Мораву плаховиту премостио,
Мост саградих, да обале завичаја мојег спаја,
Не би ли се пред Господом, макар мало искупио.“

Па проложи Стеван Цркву и мост, сличан вјечности,
А знао је да ће она суза опет претегнути:
„ Немам ништа више Свече, нек ми Господ Бог опрости,
Још једино желим знати, због чега ћу погинути?“

„ Кад си оно газда Стево, ћуприју саздао,
Искупи се силан свијет да се чуду диви,
Тад си дије моје јадно, пред просјака слијепог стао,
Пред убогог старца што од милостиње живи.“

„ На шешир си сламни његов умало згазио,
Тргнуо се кад из њега, жуте паре зазвечаше,
И кад си му оно, грубим гласом подвикнуо:
„ Купи своје ствари старче, не долази овдје више.“

„ Онда си се, сјећаш ли се, до земље повио,
Ал` не да се због безумља својега покајеш,
Н`о си камен, сиромаху у шешир бацио,
И рекао да му тиме милостињу дајеш“.

„ Оваквим сам каменом Цркву саградио,
И школу, и ћуприју на којој ти просиш,
Тако си га Стеване, сјети се, грдио,
Ту се сине заче гријех с` којим се сад носиш“.

Потече из очију грешнога Стевана,
бујица искреног, људској покајања,
Плећа му се уморена варљивим свијетом,
пред Свечевим ногама скрушено повише,
и гле чуда, она суза биваше све мања,
и кад опет диже главу, не б`јеше је више.

Мјесто ње се онај просјак однекуд створио,
Ал` на њему нису рите н`о хаљине царске:
„ Хајде самном, ја сам брате за тебе молио,
Па прођоше загрљени кроз Капије Рајске.

„ А ви ђецо чујте добро што бесједи чича стари,
Јер живот ће овај, као трептај ока проћи,
Не тражите благо чеда ђе црв гризе, и ђе рђа квари,
Само душу сачувајте, награда ће сама доћи“.

Невен Милаковић – Ликота

KAO U BAJCI-(II)

Privučena nepoznatim
pođoh za vama
u carstvo lokvanja. Da pronađem
pupoljke lotosa
i sjaj izlazećeg sunca
za moju ikebanu.

Čuh hor žaba
i videh kako se
pretvaraju u bele vile.

Vi ste nasmejani
plesali sa njima
dozivajući me pesmom
razdraganih nota.

Priđoh vam
ne očekujući ništa
i postadoh pahulja.

(C) Bogdanka Rakić

PJESNIK PO UBEDJENJU

„Moja ulica je popločana odozdo
I sve je, nekako, naopako..“
Pričao mi drug tako
„Moja želja se nije ispunila
I neće…i neće..
Molio sam:
Ne ostavljaj me Božice
Ne ostavljaj me bez sreće
Vodila je samo jedna ideja
Otišla je glavom bez obzira..
Čekao sam jutro i veče..
Nije se vratila,
nije mogla ili nije htjela“
Još mi drug reče:
„Pričam ti kao bratu
Oprosti mi..
Uvijek sam u nekom  blatu
Gledam te takvog i…“ Ne misli druže
Ne cvjetaju ni meni ruže
Ako ti kažem;
Život je zao…
Znam;
Nešto je uzeo, nešto dao
Ali ja sam pjesnik
po ubjeđenju
Kad je nebo tmurno
za mene je plavo
Kad me ljubav neće,
Napišem nešto o bivšoj sreći
O nadi, o želji..
Poklonim nekoj dami cvijeće
Iznudim osmijeh i hvala
Sve zbog pomirenja i sreće
Ne moraš uvijek gledati pravo
Život sa njom ili bez nje
Jednako je, ili nije, zao
Ako si pjesnik
po ubjeđenju
Prepoznaćeš, vidjećeš
I ovo i ono
Okrenućeš ulicu
Rećićeš sebi bravo
A, ona, ako ne dođe
Biće ti teško, biće ti žao
Patićeš, plakaćeš
Napisaćeš pjesmu o ljubavi
Nekoj iz sjećanja, ili mašte
O ubranom cvijetu iz tuđe bašte
I bude ti lakše
Druže, bude lakše.

(C) Mile Tešanović

U JAMI DECENIJE

U osvit zore
U osi prelamanja
Sunca sa mesecom
Dodiru senki noći
Obzorja dana
U nestanku sjaja
Zvezda i meseca
U radjanju Sunca
Stajala sam
Okrenuta Bogu
Raširenih ruku
Podeljena
Stranama sveta Stajala sam
Moleći se
Za decu
Ljubav
Slogu
Sve žive
I mrtve
Upravo rođene
Za sve
Koje ljubav greje
Stajala sam
Za juče
Danas
Nudila jabuku
Krv, so i hleb
Vino i vodu
Čekajući da
Sunce zađe
Pojavi se
Mesec mlad
Da želje ostvarim
Stajala sam
Ošamućena
Na golom kamenu
Među leševima
U jami decenije
Užasa i smrti
Dolapa
koji ljudi okreću
Stajala sam
Bez snage
Da se pokrenem

(C) Ljubica Vukov Davčik

1999. marta

SUNCA NAM DAJTE

Nema više oblaka
sve je oblila tama.
Ko razlivena sipa
u moru,
tama u očima
bez sjaja.

Tišina mukla
na izgriženim
usnama
nemoći.

Zemlja
zjapi od jama
natopljene krvi,
pregažena
čizmama tuđina.

Lugovima i njivama
bezimene grobove
obilaze majke
zavijene u crnilo duše.

Istorija se ponavlja
posle pet decenija.
Nemo posmatramo,
slušamo.
Tako zgranuti,
zbijeni,
očekujemo smiraj.

Molimo se Bogu,
čuvamo ptiće.
Za narod
ih svoj gajili.

To nije patriotski
rat,
to je rat protiv
vere,
Bogu smo verovali.

Kličemo,
vapaj svih nas.

Sunca nam dajte,
uguši nas tama
i tuga.
U srcima krvi nema.
Smrad
ljudskih leševa
širi se.

Pet godina
bespuća
dolap užasa
ljudi okreću.

…Svoju zemlju nisam

Čak ni u zenicama izdala

Niti plam vatre u srcu ugasila…

Večno, za nju, će ljubav goreti

u meni…..

(C) Ljubica Vukov Davčik

U PONOĆ

I dok tako, u ponoć,
lagana muzika dopire iz daljine,
pomislim – kako smo nas dvoje
dva grešnika lišena sigurnosti i smiraja. I dok tako, u ponoć,
kao uzgred dotakneš mi ruku
i svoumiš se – vredi li…,
uvidjam kako smo prazni i ništavni.

I dok tako, u ponoć,
govorimo o besmislenim stvarima
i kao nehotice latimo se flaše,
kažem: Bože, baš smo ti mi ludi.

I eto tako, kada prodje ponoć,
vraćamo se ustaljenim navikama i poslovima,
a kada nam se pogledi slučajno sretnu
samo se stidljivo nasmejemo:
Bože, kako smo samo glupi.

(C) Svetlana Djurdjević

Svi me znaju

U mom kraju svi me pamte
k’o velikog pijanicu,
što do zore, na muziku
daje zadnju novčanicu. U mom kraju, baš svi znaju,
da za merak život dajem
uz cigane i trubače
sve do zore ja ostajem.

U mom kraju, znaju mene
k’o velikog veseljaka,
što ciganki u dimije
stavlja pare iz meraka.

U mom kraju, dobro pamte
moje noći, lude zore
i trubače što me prate
devojkama pod prozore.

U mom kraju, znaju mene
pijanicu i boema
što imadoh sve potroših
na lepotu lakih žena.

U mom kraju sada žale
odrpanca, lutalicu
nekad davno merakliju
danas bednog, propalicu.

(C) Zoran Hristov

VILINO KOLO

U zanosu kolo vila

kada je duša snila reč,

odvukla me kosa vile

a beskraj miriše na nju. Zbog toga što sam želeo,

zbog toga što sam nestao

kolo je slepo igralo

i tada sam ti rekao

da idem i da me nosiš

u belinu pokrivača.

I opet kad se setim nje

kako smo se igrali

i zazvoni sat izdaleka.

Predaleka zlatna kosa

na kojoj letim u radost

kada ponovo osetim

tu mladost iz gladnog srca

kolo kuca tika- taka.

(C) – Saša Milivojev

NEMA

Nema izlaza
iz rodne kuće
iz biblioteka i čitaonica
iz Jat-ovih aviona
iz hladnih čekaonica i soba
iz … Londona. Nema izlaza
iz ove kosmičke rupe
iz podzemnih vozova
iz ovog tropskog dana
iz tržnog centra
iz kineskog restorana.

Nema izlaza
iz izlizanih patika
iz šljivika
iz rajskih vrtova
i sa terasa
iz vreće za spavanje.

Nema… nema spasa.
Premala je ovo bara
za sve ove krokodile.

(C) Vida Nenadić

There is no

There is no exit
from the birth home
from the libraries
from the JAT’ s seats
from the cold rooms
from… London.

There is no escape
from this cosmic hole
from the undergrounds trains
from this tropic day
from the shopping center
from the Chinese restaurant
from the Tricycle theatre.

There is no way out
from the worn off trainers
from the fields with the plumb trees
from gardens and terraces
from the sleeping bags
from the woolen rugs
there is no escape for us.

This paddle is far too small
for all crocodiles.

(C) Vida Nenadic

PIJANO  OTREŽNJENJE

Leli Popović

Pijem, da me noć ne ispije,
Pijem, da zablude razbudim…

Ni jedna časa nije dovoljno puna
Za grlo gde cvetaju britve… Pijana vizija svetli:
Njene usne prepričavaju zoru…
Obrazima ismeva svitanje…
U očima koronu definiše…

Pijem, da nazdravim “Njenoj malenkosti”,
Pijem za crninu i korov…

Ni jedan gutljaj nije gorak
Za jezik kojim se nada izgovara…

Pijana slutnja tišti:
Dolazi dan koji ogledalom preti…
Kajanje je mučnije od mamurluka…
Samo da se ne probudim pre sebe…

Pijem, u inat prkosu, za prkos inatu,
Pijem, da zagrcnem misao…

U piksli dogorevaju minuti,
Jutro se u pesmu razvlači…

Pijem, da otreznim sebe…

(C) Ivica Milovanović

25. 02. 2009. godine

Ivica Milovanovic

ШАРПЛАНИНСКА ТИШИНА ШЕСТА

Када на ту страну пођеш

А на ту страну мораш поћи

Да би игде стигао

Када на ту страну пођеш

Ако икада кренеш

Да игде стигнеш

И у завичај мој дођеш Налик твом или било ком

Јер у њега свако стигне

Ма где се упутио

И ма којим путем ишао

Налик твом или било ком

Јер се завичаји тишином једначе

Када се кришом плаче

Када на ту страну пођеш

И у завичај мој дођеш

Јер њега не можеш мимоићи

Нити у неки други стићи

Не оклевај да ћутиш

Као што никада ниси

У завичај се одлази да би се ћутало

Све што има да се говори

И не говори

Станимир Трифуновић

Ako tebe ne bude

Otvori sumnje prošlosti
da uđu i dani ovi
pokaži tamu
što smije se u oči
jer zaboravljena nije. Ukrašće jednom mjesec
sav sunca sjaj
ako tebe ne bude
rijekama ploviće zablude.

(C) Velibor Sikimić

PROGNANIK

Oni se igraju rata
a ja u džepu stežem
grumen s majčinog groba. U zavežljaju nosim
nepotrebne sitnice.
Premalen je
za moje uspomene.

Idem nigde
i nemam gde
da se vratim.
Bojim se
da se okenem
da ne oslepim
od sjaja
spaljenog ognjišta.

U moru suza
peku me dve kapi
mog nerodjenog sina.

Verujem…
Opet će lipa
pustiti korene,
kalem će se primiti,
da se seme
ne zagubi.

(C) -Svetlana Biorac-Matić

Mesec u zaledju

Magla prska u hiljade iskrica
Neki dim se muti u vodi
Moja želja il’ nešto što je sitnica
Zemljanom stazom kroz oblake hodi Čuju se veverice i noćne ptice
Čuje se cvrčak što je odavno zaspao
Opet mi se rumen vraća na lice
Tamo gde sam krenuo opet sam stao

Mislim da su kiše padale negde
I onu zemlju kojom sam hodio sprale su svu
A one ptice i dalje su pevale
Onu pesmu što sam čuo u snu

Ako se opet poljem zazeleni
Onaj biser što sam bacio u vodu
Neko kom sam davao ili ko je davao meni
Izgubio se negde u mojoj seni

Treperi ova noć kao skica na platnu
Zuji vrpoljac u meni što se skrio
Dali su meni ono što je davno dato
A ja i dalje čekam da se poljem zazeleni

Nešto sitno što je u trenu izostalo
Neki tračak koji je nestao
Neka suza što je na suncu isparila
Il’ je to samo možda nešto
O čemu sam sanjao i o čemu si i ti snila

(C) -Zaviša Koprivica

KAP NA OBRAZU

Dušu mi ugazili
Tragovi svuda stope
Prtina dublja od dna
Očinjeg vida
Pruža ruke
Za leđima i koracima
Ostavlja dane i noći
Duge kao vratove
Izgladnjelih ptića
Da ih bez riječi
Glasno sokolim
Neka ostanu zastanu
Povrate se
Oni dobili krila
Napustili gnijezdo
Tragovima stopa
Izbrazdali javu Kopni prtina
Kaplje ledena
Snježanica na obaz
Vaše bistijerne
Kap mene

(C) Milica Perunović-Ivanović

Mažoretkinje ispred spomenika Kosovskim Junacima u centru Kruševca

Defile glavnom ulicom Kruševca


Zar nisu prelepe?


Radovan Milovankić – zamenik gradonačelnika Kruševca prati defile


Marija Stojadinović – urednik KCK sa čuvarom mažoretkinja


Ana i Ljuba u klubu KCK sa učesnicima defilea


Klovnovi – dovidjenja do sledeće godine

DAMAMA SVETA

Početak marta, ljubav cveta
budi se leptir i cvet,
nebo se budi, zemlja planeta
na osmi mart, srećan je svet.

Srećan, jer unosite lepotu
nesebično je darujete svima,
tananu nit ljubavi, vodilju u životu
sreću, spokojstvo i mir u ljudima.

Ako bih mogao skinuti zvezde,
skinuo bih za ljubav Vama,
kada bih mogao kò sunce sijati,
za Vas bih sijao godinama.

Točite svetlost i dalje,
cvetajte, Vaše je proleće,
a moje iskreno srce za
praznik Vama, mile dame
želi more ljubavi i sreće…

(C) Milisav Djurić

Drage dame neka Vam je nasmejan,
večan i srećan vaš dan osmi mart !

ŽENA

Žena sve i svuda
Žena kruna truda
Žena moć i snaga
Žena uvek draga
Ima divno telo
Žena cveće belo
Žena je slovo u
Reči
Žena nas srcem
Leči Dobiva što
Hoće
Uzima što želi
Usne joj
Rumene
Telo joj se
beli
Žena nežna
mati
Žena mome
tati
Priđem reci
reka teče
priđem vatri
vatra peče
priđem ženi
žena meni.

(C) Mihajilo Jovan

Игра сабљама

Шшшш!
Брзо, брзо!
Прелети, потрчи, скриј се!
Не, не, не тамо!

-Види, види ливаду цветну…
Индијанци певају,
Имају свој ритуал… Пст! Неко је кинуо!
Тихо, тихо!
Бежимо! Нема нам спаса,
И да не чујем гласа!
Ужасна је ово маса.

-Ходимо у самоћу,
У лепоту!
Да осетимо гипкост
Балерина,
Да видимо смира…

Пази, пази!
Крвава глава!
-Можда спава…

О, будало!
О, људске глупости!
О, безумни створови,
Неука господо!
-Трубе, чујем трубе!
Можда је то неки знак!

Куда? Куда сада?!
-Журим, журим!

Не сме ватра да плане,
Не сме гавран небом
Да прелети.
-Пси лају.
Бубамаре се зноје.
О, Боже, о Боже,
Какве су ово боје?
-Боје смрти,
Боје силе…
-Ма, нису боје криве…

Не, не, не прекидај ме!
То су сабље,
Преклани вратови,
Бол и неспокој.
-Види, сплетен венац од јасмина…
Види, како лењо лежи у коси
Ове девојке…
Ах! Она је мртва!
Не, не…
Не може бити!
-О дивоте, о лепоте!
Какво чедо!
Какво бледо
Болно лице…
Убиле га кукавице.

Па зар њу?
Њу, овако нежну,
Лепотицу шумску…
Личи на вилу,
На нимфу.
Као да је само божанство.
-О, Господе!
О, оштре сабље!
Где вам је душа?!
-Можда и ви плачете…

Али, ко сада јецај ваш слуша?
-О, трчи, трчи!
Живо, живо! Брзо, брзо!
Савиј се! Савиј се!
Стрела…
Мора да је Индијанци шаљу…
-Пст! Звекет коња…
Ко сад јаше? Зар у ово доба?!
О, брзо, брзо…
Иза ове стене…
-Можда су тамо булке румене,
Можда су тамо богате кре…
-Ах!
Нечији дах!
Смири поглед,
Смири срце!
-Погледај, таласи!
Куда води овај поток?
-Мммм…медвед?
-Шта?
-Меда!
Гледа…
-О, силине!
О, крупни створе!
Бежи, бежи!
Куда сада?

Неће неко попут нас да страда!
-Знам!
Идемо до града.
Тамо су ноћи дивље,
Али сигурније.
Трчи, трчи!
Пази, камен!
О, смотанко!
Зар не видиш?
Куд ти беже очи?
Што га не прескочи?
-Шта?
Сад те боли нога…

Ох! Шта се то чује?
Шкрипа врата,
Клање неког брата?
-Не, не…
То су виолине…
Чујеш, лудо једна…
Музика.
-Лепо свира.

Неко славље,
Нека гозба.
Врисак жена…
-Трчи, трчи!
Сан нас хвата…

Хвала Араму Хачатурјану!

Ана Кнежевић

ЗИМА

Зима мраз стеже

трамвај шкрипи

по смрзнутим шинама

посматрам народ

цвокоће зубима

на трамвајским станицама Висока фонтана

градска чесма

обесила дуге леденице

поред ње на клупама

флаше им у рукама

алкохолом се греју

клошари и пијанице

Бетонски сто у парку

пун је комада старог хлеба

голубови, врапци, гавранови

долетеле су патке и лабудови

сви се отимају да се дочепају

мрве остављеног старог хлеба

сви су за истим столом

глад их тера

На тихој језерској води

лабудови подвукли

главе под крила

да се спасе од мраза

птице уживају топлоту града

гледам има и корморана

гњурају по води

која се од мраза пуши

тротоаром се народ креће

умотао шаловима лица и уши

На жицама уличног светла

у строју седе поредани

голубови захвални

просипају народу

измет по глави.

Милован Веселиновић

NA KRAJU PUTA

Pitala si se dokle je potrebno ići,
koliko dugo sa strahom čekati…
Pitala si se da li je potrebno stići,
do kraja stići, a ne krenuti… Odgovor je usko povezan sa sumnjom,
kada tišti kao sa neba oblaci…
kada sati broje tvoje strpljenje,
kiša pada i dan ti se mrači…

Neke staze je potrebno preći
svojim dugim koracima,
otvoriti ranu pa je izlečiti
da sledeći pad ne bude kazna…

Pitala si se dokle je potebno ići,
koliko dugo sa strahom čekati…
Pitala si se da li je potrebno stići,
do kraja stići, a ne krenuti…

(C) Lidija Petrović

SUNCE DA UGASIM

Odlaze…

Kroz moj prljav prozor

Vidim senke u daljini

Zvuk koraka nestaje u tišini

A glas me mami

Suze da zavrištim U ludilo sebi da se vratim

Sve da zaboravim

Dušu o štrik okačim

Srce Zemlju da zaustavim

Sunce da ugasim

Kraj

(C) – Saša Milivojev

POLJE PELINA

Kotrljam po srcu
Lovišta grozdana

Jesam
Drugačija od jezgre uštapa
Rasuta od severa
Do nevremena
Do ničega Niz prste mi klizi
Pastirska pesma
Setva ptica
Smaragdna polja
Omeđena prostorom
Kao mreža
Nepomične oči

Iz zaborava izvlačim
Sve lepe reči
Koje sam nizala
U đerdane od čistoga zlata

Da me ne zaboravi
Polje pelina

Ne polažem
Još sva svoja oružja
Od kašmira
Mirisa
Mermera
Soli

Bedra mi dišu
Vatrom razgorelom

Na ivici usana
Šećerni preliv
Mami

Vraćam se
Pesmom
Jekom zidova
Zovom
Drhtaja stršljena u letu
Rasutim perlama
U mulju
Gustog taloga
Panonije

U trezoru dana
Čuvam ohlađene zvezde

Izlečiće me kiše prolećne…

(C) Gordana Knežević

BRODOLOMI ZNAJU

Kako se postaje ruševina
u sitnim treperenjima?
Zasto je ljubav jedina
povinovana večnosti da tinja?
Kaži mi…dok je oseka krvi,
Zašto je greh kazna za greh,
I kada sve prolazi i sve se menja
smeh ti ostaje isti… Možda brodolomi znaju…
I kada ne kažu dovđenja,
Odakle zahvatiti vetar…
Kao mudraci, kao ludaci,
Kao ti i ja dok nas drži u šaci
nepregledna moć nemoći…

Ne znam šta je, što dolazi
ali znam šta hoće…

Da zakrmani ka suprotnosti
u oluji,
Da se vežemo samo da bi se odvezivali,
jer bekstvo je ludilo i
ostajanje je ludilo,
Zavaravanje u istom pravcu,
Onom gde se srca skamenjuju,
Ti i ja na istom mamcu…različiti…

Još sa fanatizmom biješ vetar u prsa
prezireš al ne potcenjuješ,
potcenjuješ ali ne arčiš,
i kada arčiš hvataš korena,
A ja…ja kada ostavljam mučenje
bežim!
Smutljivica sam -znam!
Ali ja jata nemam
da se okrećem po noći,
ni opravdanja
što je menjam za dan…

Tužnije borbe od bežanja nema
iako prodirem kroz podrhtavanje
spruda od tvojih utvara
do mojih demona;
U avetinjskoj providnosti
legenda kaže:
strahuje propast bivsega trona
ako se prođe tuda,
dzaba nam truda…

Olupine je zgazio i potopio
jedan, jedini korak
koji nije znao kuda…

(C) Svetlana Poljak

ЗОВ

Много, много је од мене Он далеко, Боже !
Удаљио се, зов мој до Њега стићи не може
а хтео бих да га дозовем себи неке ноћи дуге:
макар у сан само, да у сну збацим бреме туге. Даљина и тама, дубине неба и океана
на мом посусталом срцу жива су рана,
и како време тече, рана ми крвари све више
а шум и дамаре срца у глави чујем све тише.

То живот у мени трне, нестаје и пуста нада:
плашим се да га више видети нећу никада,
ни чути, ни помиловати, ни пољубити…

и онда ће све муке, цео живот узалудан бити.

Много, много је од мене Он далеко, Боже !
Удаљио се, зов мој до Њега стићи не може.

Дуле Р. Пауновић

PUTOKAZ

U bezdanu
lutnja bludi ,
a gde si ti ? Nemanjkud
grize racio
u bezdanu ,
a gde si ti ?

Zalutala tražnja ,
u pesmi obitavaš ,
tamo ću te naći .

(C) – Radiša Miletić

PALIĆ, JA I ON

Meškoljim se u postelji
nameštajući jastuk od
vodenog bilja.
Pospano se osmehujem
Mesecu.
Zamišljam
vetrom namreškanu površinu
Palićkog jezera. Poželim tada sa Mesecom
da zaronim u tu mirnu vodu.
kao on da kupam svoj odraz
sa ribama i školjkama.
Sanjivo sklapam oči,
sanjam Palić!
Kupam se sa Mesecom,
dok ribe plivaju,
presijavajući kao srebro
dok ostavljaju trag svog
sjaja na mojoj kosi.
Ronim ka školjkama
tražeći biser.
Izranjam iz jezera
ruku pruženih ka Njemu.
Mesec se igra sa kapljicama
jezerskim koje beže
sa mojih ruku.
U postelji uspavana mirisom
vodenog bilja kojim odiše
jastuk pod mojom glavom.
Sanjam jezero i Mesec,
On se kupa samnom.
Srebrni zraci mrse mi kosu.
U snovima mojim skupa smo,
Palić, ja i On.

(C) BrankaZeng

Peščanik

Polako, tiho vuku se minuti,
jedan za drugim nedaju se čuti.

Lagano ističe život,
iz peščanog sata.
I svakim smo zrnom,
bliži do nebeskih vrata. Stante ljudi ne hitajte,
gde god odem i ona će doći,
stante ljudi ne hitajte,
gde god pođem i ona će poći.

Ne beži se od zlog časa,
jedino je to sigurno,
svima nama nema spasa.

Meni sada,vama kasnije,
sigurno je da će doći,
al mi žao što već sutra,
više sa vama neću moći.

(C) Goran Trajković-Flaki

Отац Јоило 

Дивна ли је Духа Светог животворна сила,
Што Свештено наоружа Монаха Јоила,
Да нас грешне, раслабљене… од демона брани,
Да нам душе охладњеле, Православљем храни. Да молитвом непрекидном идоле обара,
Да са Светим Василијем смјело разговара,
Да спасава стадо своје Вјером и Истином,
Руковођен Часним Крстом и васкрслом Божијим Сином.

Дивна ли је Љубав Бога, што духовна створи крила,
Да вазнесу до Острога, доброг слугу Свог Јоила,
Да однесу Праведника у Манастир Ћуриловце,
Гдје призива чеда своја, као брижни пастир овце.

Да нас свијетом прелешћене, Светињом излијечи,
Да подучи незнавене да је Живот Вјечни пречи
Од лажнога сјаја и труљењу склоне твари,
Од пролазног земног царства, гдје црв гризе и гдје змија квари.

Душа нам се себи и Богу вратила,
Молитвама светим Монаха Јоила,
Његове нас ријечи мудре ка Спасењу воде,
На многаја љета, чувај Га Господе.

Невен Милаковић

Muzika

Muzika budi ono najlepše u nama.
Ona je polen životnoga cveta
Večiti prah sa leptirovih krila.
Zlatni odsjaj sunca u dečijim očima. Muzika je svemir.
Muzika je atom.
Sve je protkano
Njenom divnom vlasi harmonije…
Muzika je vazduh koji dišem.

Muzika,
Neopisiva umetnost beskraja,
Opus prasveta i krik budućnosti.
Nagoveštaj, smernica
Ka stazi prosvetljenja.

Jedan kontinuum osećanja,
Bujica godišnjih doba
Zbirka sakrivenih, tajnih sećanja,
Prvi cvet trešnjin u proleće.

Muzika…
Smisao života,
Uvek će pronaći put
Do srži svakog živog i neživog bića jer najzad,
Ona je ta koja plete neraskidivu mrežu
Prošlog,sadašnjeg i budućeg.

(C) -Jelena Bandić

Miki Jevremović sa mladom koleginicom Tijanom Radojević

Miki Jevremović


Ljubodrag Obradović čestita 8 mart ženama i najavljuje koncert

S’ PROLEĆA

Pupi jorgovan
pojeći mirisom
žedne duše. Trnje iz srca
ne vadim
da mi rane
ne zacele,
da ne zaboravim.

Buket zora
Dunavom pluta.
Neko novo sutra
promalja se.

(C) Sanja Petrović

Сизиф од Нефролоско

Eден до друг на Нефролоско чекаме
Каменот сизифов
во бубрезите си го носам
и велам
Кон врвот каменот сите си го носат
а ние во бубрезите
болот мене ми е ма`
со камења ме забременува камења ра|ам
и пак каменоносилка сум
ми рече таа
Се најдовме бол и болка
тебе болот ти е ма` а мене болката жена
и реков
и така еден ден болката моја стана таа
а болот нејзин јас
и сал Сизиф од Нефролоско
со ултразвук по малку
камењата на животот ни ги ситне

Борче Панов

PROLEĆE U NAJAVI

Sunčev zrak prelomljen
u prvoj kapi rose.
Pamtiš li miris majčinog hleba,
što golica sanjive nozdrave,
dok ona na prstima
posluje po kuci?
S proleća deca
u snu porastu… Rumeno jutro izranja
i već mu se klanjaju
bele latice u zavetrini
i vesnik sunca klikće…

Proleće je tu,
odmah iza one planine,
ne brini.

Možda će sneg
još mali da prkosi,
al evo dren već pupi
i kukurek otvara sanjive oči,
pod kožom ti se uvukla
čitava kolinija mrava,
noći sve kraće,
a tebi se sve manje spava…

Proleće u najavi
šapuću, šapaću damari.

(C) – Svetlana Biorac-Matić

АКО НАМ СЕ БОЛ ДЕСИ


Ако се деси дан бола,
позови ме да га
заједно дочекамо,
гласнике ћу мојих усана
пре мене
да пошаљем. Верујем да ћеш на дан
мог бола
пред капије моје,
натопљен самоћом месеца
да ми срце узнесеш,
лист па да будем
на дрвету молитве.

Сандра Славнић …2000 год.
(Poslao njen brat Davor)

БИЋЕ ГОРЕ, БИЋЕ ЈОШ ТЕЖЕ…

Неимаштина, одјећа слаба,
Панталоне узица веже;
Сви се труде али узалуд,
А, биће горе, биће и теже. Волови слаби, уморни гладни,
Рало тупо бразду не реже;
Сељани моји, сироти, јадни.
А, биће горе, биће и теже.

Киша не пада мјесеца два,
Земља пуца и биљку стеже;
Глад је давно овладала,
А, биће горе, биће и теже.

Година издала, жетва слаба,
Празна цријева крче и реже.
Гавран гракће са старог граба,
Биће још горе, биће још теже.

Снијег завио брда и доле,
Сјеверац вјетар, везе ли везе;
Од студи промрзле руке боле,
Биће још горе, биће још теже.

Марко Љ. Ружичић
08.02.2009. г.

PREDAJEM OVE PESME NIŠTAVILU 

PREDAJEM OVE PESME NIŠTAVILU
NE ZBOG NOVCA
NE ZBOG PROKLETOGA NOVCA
VEC ZBOG ZLIH REČI
LJUDI SRCA CRNOGA

MOJA PESMA
JE KAO ŽIVO BIĆE
NAPADAJ JE VREDJAJ,
ONA ĆE TO OSETITI  PREDAJEM OVE PESME NIŠTAVILU
ONO JE NAJBOLJA PUBLIKA
MNOGO BOLJA OD PUBLIKE GRADA
KOJI LEŽI NA LJUDSKOM ZLU
PODZEMNOME I NADZEMNOME

PREDAJEM OVE PESME TIŠINI
I VETRU SA SPOMENIKA
BOLJE JE DA IH NE VIDI NIKO
NEGO ZLI  LJUDI
KOJIMA JE SVRHA
DA  PIJU ŽIVOT DRUGIM LJUDIMA

KNJIŽEVNICI KOJI NISU KNJIŽEVNICI
MUZIČARI KOJI SE DRŽE NA OKUPU
KAO TAJNO DRUŠTVO
I UNIŠTAVAJU DRUGE
ARMIJA HIPOKRIZIJE,
TAŠTINE  PRIMITIVNE
ARMIJA PROPASTI I RAZGRADNJE

MOJE PESME SU
GOMILA MRTVIH PTICA
OSUDJENE SU NA SMRT
I PRE NJIHOVOG DOLASKA
NA TUROBNI SVET

ONE ĆE OSTATI U MEMORIJI
BESNE, JAKE, UKLETE
DOK IH BUDEM RECITOVAO
SVE ĆE DA GORI
NEBO, ZEMLJA
I VODA ĆE PROKLJUČATI

OVE PESME SU KLJUČ ZA GOLEMO UNIŠTENJE
PROVINCIJSKIH  LAŽNIH GOMILA BEDNIKA

ONE SU TU  DA IH BACE U BLATO
MULJ DA RASPU PO NJIMA
BEDNOJ MUZICI
BEDNIM PESMAMA
KOCKOGLAVIM LJUDIMA

DOK OVO ČITAM NEBO GORI
MUNJE SEVAJU
RAZBIJAJU PROLEĆNU IDILU

OVA PESMA JE VRISAK
KOJI LEDI KRV U ŽILAMA
OVA PESMA JE JEDAN BUČAN
ARMAGEDON SITNIH DUŠA

PREDAJEM OVU PESMU NIŠTAVILU
ONO IMA RUKE I OČI
I  DIVNU BELINU

NIŠTAVILO JE PUBLIKA
OVIH STIHOVA

U BELO…
VEČNO BELO…
ONO TE GRABI ZA TELO
I UVLAČI KO VRTLOG
VELIKO I JAKO
PROKLETO BELO
MORE NIČEGA…

(C) Nenad Stakić

Plima i oseka

Miris jastuka od perja
Miris smole od jela
Zvuk potoka sa planina
I vazduh što donosi zora bela Mutna voda razbistrila
Hladan uzdah što je ispila
I meku travu kojom nije gazila

Opet su zaigrale sene
Opet se noć u kosti uvukla
Opet je neko ko je stajao pored mene
Otplovio brodom kojeg je plima povukla

Vetrovi se igraju kao one noći
Neki zvuci od nekud mi poznati
Čini mi se da će opet doći
Da će deo mene meni da se vrati

UĆUTALA SE NOĆ

Ućutala se noć,
strepnja
korača stepenicama
mog mira lagano,
zuji, prokleto zuji,
odaju me kolena
što drhte
od bljeska neba,
a vođa je rekao
da nas neće
niko taći!

(C) Mirjana Marković

Malena

Ja volim zvezde i ruže
Mirise letnje lipe
Šareno perje pauna
I kiše kad tiho sipe Ja volim ruže omame
Mirisna leta ognjena
Ruže neka ti mirišu
Nosim te kući malena

Kada zvezde gore
Toplo mi malena
Volim tvoje telo
I mirise sena

U snovima kada
Spavam sa mislima
Ti malena
Ne odlazi ti iz cveta
I ne budi cvetna pena

(C) Jovan Mihajilo

Naočare

Odsjaj sa ruba naočara
pogledom prozirem
ka istom na podu
crkve. Moj je mutan,
prekrio podni sjaj.
Kad oči skupim,
liče.

Slabim vidom deblje staklo.
A vid slabi…
Kad je blizu preblizu
a daleko predaleko.

Staklo pomaže da
vidiš nepotrebne stvari.
Sasvim je dovoljno i
blizu.

Skini oči.
Jel’ to dovoljno blizu?

(C) – Miloš Leković

Tvoje oči

Iz tog pogleda izviru
sva moja stradanja
u očima tvojim
ja sam mačem naoružan ratnik
što gordo o ljubavi sniva
i pjeva dok drugi smiju se i grde probadaju me noći
rijeke šapuću tajne
tvoji osmijesi su zvijezde
što svakim svitanjem padaju po meni
zbog njih se budim
zbog njih korake kradem
dok ima puta trošiću sve nade.

(C) Velibor Sikimić

KAD SVITAC ODLETI

Plima se stidi peska

Ispod mračnih oblaka

Neko čeka

lira svira i doziva

da sleti i zasvetli

Užarene žice

Pletu nežne rečenice Voda je stala,

u ulje se pretvorila

Svetla tačka se udaljila

Lira je zanemila

Ostala je pusta obala,

zauvek

(C) – Saša Milivojev

RECESIJA

Pomeram zavese
i pitam se:

Može li se
videti dalje

Od banaka
koje propadaju

Od prodavnica
koje se zauvek zatvaraju Od kompanija
koje nemilice otpuštaju?

Otvaram prozore
na zapadu

I vidim
Sunce na istoku.

(C) – VIDA NENADIĆ

Острво радости

На Михољској Превлаци, острву радости,
Из пољскога цвијећа изникнуле кости.

Чуде се латице с` острва радости,
Љепше од њих миришу Светитељске кости.

Чудила се трава око старог Манастира,
Литији што земљом ходи, а земљу не дира.

Не могаше сакрити, цвијеће и трава,
Да под њима сва Братија Манастирска спава. Нису више могли крити горским цвијећем миловани,
Да су некад давно овдје, папском руком отровани.

Нису хтјели више скриват` Мученичке Мошти Свете,
Изникле су из цвијећа, да на Вјере Праве сјете.

Да нам сузе покајничке, кану као восак с` свијеће,
Да нам душе замиришу као оно росно цвијеће.

Плачем Монаси мили, ал` су сузе моје потекле од среће,
И Љубави према Животворној Сили, којом Ваше дивне Мошти
Процваше к`о цвијеће.

Невен Милаковић Ликота

ЧИНИ МИ СЕ

Чини ми се: тек сада назирем бљесак рађања
само као светлост која ме је заслепила.
Чини ми се: и сада чујем свој плач са рођења
као реакцију на осуду, на голготу и смрт. Чини ми се: тек сада настаје свет око мене
саткан од свести, светла и звука.
Чини ми се: од тада небо постаје све тамније и мање,
звезде се гасе а свемир умире самном.

Чини ми се: стално се у очи увлачи нека тама
а она истискује светлост живота који неумитно истиче.
Чини ми се: када у свести завлада потпуни мрак
све ће се изгубити и заувек нестати у њему.

Чини ми се: све је постојало и постоји само мојом свешћу
и све ће постојати само док је ње.
Чини ми се: да сунце сија том истом, мојом – свешћу
и да сав живот траје само њеним трајањем.

Чини ми се: не могу да схватим смисао постојања
и то ме чини занемарљиво малим у времену.
Чини ми се: утапам се у апсолутну таму
и нестајем, заувек нестајем без трага у времену и простору.

Чини ми се: негде у недокучивој дубини титра пламичак
и постаје све блеђи и нижи, нада постаје само тачка.
Чини ми се: то је титрај свеће на мом замишљеном одру
која је упаљена мојом вољом.

Једино знам: моја свећа ће горети и мора догорети
до апсолутне таме, густе, непрозирне… до краја.
А после: Бљеснуће негде нови живот у нечијим очима
и светлост ће поново освајати нечију васељену.

Дуле Р. Пауновић

PONEKAD SE PLAŠIM

Ponekad se plašim te puste tišine,
što zvoni u ušima kad ostanem sam.
Sumnja mi skuje tad’ sanduk za sreću
okovan srmom i kovanim gvožđem,
što tone u zelenilom obojen okean. Ponekad se plašim i te nesanice,
kad me nađe samog u zagrljaju mraka,
koja guta vreme i guši mi snove.
Ljut na jastuk,krevet i njihove boje.
U glavi pravim sliku njenu sred oblaka.

Ponekad se plašim a ne znam ni ja čega.
Brinem dal’ je srećna a sumnja me boli
ali samo ponekad jer sigurno da znam,
da za strahove svoje nemam opravdanja
i da i ona mene k’o i dosad voli.

(C) Zlatko Knežević

КРУШЕВАЦ ПАМТИ

ЦИКЛУС  ТРИБИНА О ЗНАЧАЈНИМ ЛИЧНОСТИМА КРУШЕВЦА

                           
КУЛТУРНИ ЦЕНТАР КРУШЕВАЦ – РАДИО ТЕЛЕВИЗИЈА КРУШЕВАЦ

17.03.2009. године

СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ

17.03.2009. godine u Beloj sali Kulturnog centra Kruševac, održana je
prva u nizu tribina pod zajedničkim nazivom *KRUŠEVAC PAMTI* posvećena
Slobodanu Jovanoviću, predsedniku opštine Kruševac, u vreme čijeg
mandata je održana proslava *ŠEST VEKOVA KRUŠEVCA* i gradu predat
spomenik Kneza Lazara.
Učesnici tribine: Dragomir Lazić Djurica, Ljubiša Bata Djidić, Ilčić,
Miroljub Nestorović i Miodrag Bata Jovanović


Urednik tribine Sladja Obradović


Ljubodrag Obradović – idejni tvorac ciklusa tribina *KRUŠEVAC PAMTI*


U publici je bila i supruga Slobodana Jovanovića (sa cvećem u rukama)


Publika

POVOD KNJIGA

*AGONIJA PROSLAVE *

ŠEST VEKOVA  KRUŠEVCA

Prilikom otkrivanja Spomenika osnivaču grada knezu Lazaru u Arheološkom
parku, presednik Opštine Kruševac Slobodan Jovanović, prvi put posle
drugog svetskog rata, javno je govorio o bogatoj istoriji Srbije i
srpskog naroda. Skraćena verzija svečane besede glasi:

“Drugovi i drugarice, dragi gosti, građani i građanke, Vama  koji
dođoste da uveličate proslavu “Šest vekova Kruševca” u ime grada
slavljenika, izražavam duboku zahvalnost.

Našoj generaciji
pripala je čast i dužnost da proslavi”Šest vekova Kruševca”. Ta čast je
uzbudljiva i  retka, ta dužnost je radosna i časna.

U istoriji srpskog naroda i naše zemlje redak je takav jubilej, ako nije i jedinstven u životnom luku naše generacije.

Na ovom tlu, otkad ga naše pleme izabra za život i trajanje ni jedna
ljudska naseobina ne potraja dugo. Ovde se bivakovalo u zvegovima, na
zastancima u šumama, u hajdučkim četama. Ovaj kraj Srbije se u
proteklih šest vekova često praznio i pusteo. Ovde se posle Lazarice,
Ljubostinje, Ravanice, malo stiglo da gradi za večnost i pamćenje
potomcima.

Gradovi nisu mogli da nastanu tu gde se privremeno živelo i za goli
opstanak vazda borilo.Kruševac je onaj srpski srednjevekovni grad koji
se zače 1371, godineodlukom i neimarstvom kneza Lazara i koji kroz
nekoliko vekova rušenja i požara, ratova i okupacija, nekako
opstade,imenom i kamenom, Lazaricom i Lazarevom kulom, dotraja do naših
dana. Dotraja da ga danas gradimo u veliki savremeni grad, civilizovan
i socijalistički, grad industrije i kulture, grad stvaralaštva i
humanog življenja na stranama ispod Bagdale i između Morave i Rasine.

Samo takav savremen, materijalno razvijen, duhovno uspravljen i
obogaćen Kruševac i njegovi radni ljudi mogli su da donesu odluku da
proslava “Šest vekova postojanja grada” bude obeležena stvaranjem novih
materijalnih i duhovnih vrednosti, koje će buduće generacije da
podstiču na čuvanje pozitivnih tradicija i koje će da ih pokreću na
nova stvaralaštva i borenja. I mi počesmo da gradimo i
dograđujemo  šest i završismo do ovog dana pet, odlučismo i
počesmo restauraciju starih gradskih česama, izgradnju Trga kosovskih
junaka, objavismo tri knjige o Kruševcu, postavljamo tri skulpture i
dve velike freske, organizujemo veliki naučno-istorijski simpozijum,
otvaramo izložbu privrednih dostignuća grada itd.

U nizu takvih i sličnih poduhvata građani Kruševca odlučiše da osnivaču
grada, Srpskome knezu Lazaru za postavljeni kamen temeljac, za ime
gradu, za pesmu o njemu i za uzdahnutu mu dušu, odaju posebnu počast,
podizanjem spomenika u Lazarevom gradu.

Danas kada u slobodnoj zemlji i socijalističkoj epohi govorimo o knezu
Lazaru i neimarskoj tradiciji naše istorije, naše misli nisu okrenute
onom knezu koji je svojom pogibijom na Kosovu Polju postao oličenje
svesne žrtve, – “blagočastija nepokolebami stub”, “blagorazumlja pučina
i mudrosti dubina”,”ognjeni un i stranim zaštitnik”, kako je njegov sin
i naslednik Stefan Lazarević u trenucima svojih pobeda, zapisao na
stubu na mestu bojišta.

Slavom i mučeništvom ovenčani Lazar, bio je potreban ugroženim
naslednicima u borbi da se održi njegova loza i nastavi njegova
politika. Takvog ga je i narod u predanju prihvatio da bi potomstvu u
vremenu bezizlaznog stradanja, iz daljine prošlosti svetleo kao “vinova
Danica”.

O
Lazaru koji posle Maričke bitke postaje svestan ogromnog značaja svoje
uloge u političkom i kulturnom životu srpskog naroda, izgradnja
Kruševca je i trenutak Lazareve svesnosti i obaveze; o Lazaru koji je
upro oči u nemanjićku tradiciju, uskladio sa njom svu svoju političku
delatnost; o surovom vlastodršcu Lazaru koji je satirao svoje
protivnike da bi utro put jedinstvu srpskih zemalja; o čoveku koji je
svoje kćeri udao za okolne gospodare i tako jačao moć i bezbednost; o
Lazaru koji nije menjao skromnu titulu kneza, a uzeo buktinju državne
vlasti u  svoje ruke; o knezu samodržcu srpskih zemalja koji ni u
jednom trenutku nije kralju Tvrtku I osporo titulu kralja Srbije; o
knezu Lazaru koji je postao mit srpske oslobodilačke misli i težnje za
nacionalnom samostalnošću, govoriće se na jesen na impozatnom naučnom
skupu. Naše misli danas okrenute su prema onom knezu Lazaru čije se
sedište silom istorijske nužde sedamdesetih godina XIV veka našlo u
ovom delu Pomoravlja, ranije zanemarenom, a zahvaljujući njegovom delu
pretvorenom  u predeo po kome se uz nova sela, plodna polja i
pasišta puna živog blaga, rascvetala izuzetna kulturna i neimarska
delatnost; prema onom knuzu Lazaru koji na ovom području otvori širom
vrata učenim ljudima i ojađenim beguncima iz okolnih zemalja, prema
čoveku i knezu koji je bio veliki borac protiv neslobode; okrenute su
prema knezu Lazaru graditelju i branitelju gradova, zdanja, mira i
slobode.

Od ogromnog je istorijskog značenja  Lazareva
graditeljska delatnost. U njegovo vreme, u Pomoravlju niče čitav niz
tvrđava – gradova: Kruševac, Stalać, Sveti Roman, Bovan,Brvenik na
Ibru, Borač kod Knića, Županjevac kod Kragujevca, Koprijan kod
Niša,  i čitav niz znamenitih crkvenih zdanja: Lazarica, Ravanica,
Gornjak i Sveti Arhanđeli u Mojsinju. Velika ostvarenja, kao crkva
utvrđenog manastira Ravanice iz 1381. godine, a naročito dvorska crkva
u Lazarevom gradu Kruševcu, tzv. Lazarica iz oko 1375. godine,
predstavljaju uvod u poslednju veliku epohu srpske srednjovekovne
umetnosti, trajan umetnički uzlet, koji je presudno uticao na čitavo
neimarstvo naše, čak do XIX veka. Ti  građevinski oblici,
sagledani i stvoreni u Lazarevom Pomoravlju, predstavljaju i jedan
uzbudljivi duhovni most koji je Moravska Srbija usred svojih grčevitih
borbi sa  Otomanskom imperijom postavljala na sve strane i u onom
graničarskom pojasu  preko Save i Dunava i u susednim vlaškim
kneževinama. Kao da su u jednom trenutku sve stvaralčke snagebile
usredsređene da izraze svu duhovnu moć  i težnju jednog umurućeg
društva. I u drugim vidovima umetničke nadgradnje, Lazareva Moravska
Srbija predstavljala je veliko sabiralište, plodni rasadnik, u kojem su
delali učeni ljudi i u gotovo grozničavom radu, hitro su proticale
burne decenije tadašnje srpske države. Sa visokih skela kao da nisu
silazili zidari, tesari i živopisci, a to Lazarevo gradozidanije budilo
je nadu i jačalo snagu naroda za otpore pred silama i osvajačima.
Šireći moć duhovnih vrednosti stvorenih u Kruševcu i Pomoravlju rečito
dokazuje činjenica da je ova kultura predstvljala i glavna narodna
uporišta u dugim vekovima turske okupacije, o čemu svedoči trajna i
neprolazna lepota našeg narodnog pesništva.

U svakoj ozbiljnoj istorijskoj prekretnici srpskog naroda, bilo je
moguće i neophodno posezati za nataloženim pozitivnim vrednostima,
dovoljno moćnim da nikada ne presahne njihovo aktivno
narodno-oslobodilačko i stvaralačko značenje i podsticaj. Slaveći
osnivača grada, mi se danas sa zahvalnošću sećamo i onih bezbrojnih
hiljada marljivih ruku koje su sebe ugradile u neimarske podvige, u
dela koja mogu da postanu nadahnuće da i naša socijalistička epoha
nastavi da pobedonosno stvara dela dostojna njenih naprednih i
čovekoljubivih snova. Ukoliko jedan grad i jedan narod više teži
visini, utoliko mora da dublje pušta korene u dubinu: ta dva kretanja
treba da imaju prirodne, uzajamne i usklađene odnose. Upravo tako je
shvatanje našeg grada i to je pokretačka razvojna osnova Kruševca, koji
je uvek razlikovao konzervativnu reakcionarnu nacionalnu mitomaniju od
narodne i istorijske korenite, oslobodilačke, demokratske i
graditeljske tradicije. Ta borilačka, neimarska i oslobodilačka
tradicija u našem kraju itekako je bila delotvorna u podizanju i
razvijanju nardnooslobodilačkog ustanka 1941. godine i u teškim borbama
i trenucima Rasinskog partizanskog  odreda. Ta oslobodilačka i
borilačka tradicija zakonito se uliva u socijalistički humanizam koji
je osnova i duh jugoslovenskog samoupravnog socijalizma. Poštujući naše
humano i progresivno zavičajno korenje, mi razvijamo svest o sebi i
svojoj moći  i  razgaramo nadu u budućnost. U drevni letopis
našeg “Šest vekova strog grada Kruševca”, neka se i ubuduće upisuju
zlatni listovi njegovog duhovnog i materijalnog preobražaja.

Podizanje spomenika knezu Lazaru, ovim činom pošte naša generacija
potvrđuje stvaralački, borilački, progresivni i oslobodilački
kontinuitet naroda ovog kraja, od boja na Kosovu do ustanka XIX veka,
ratova od 1912. do  1918. godine, Narodnooslobodilačke borbe, do
stvaranja humanističkih samoupravnih odnosa u našem društvu.

Izuzetno sam obuzet radošću i uzbuđen poverenjem i čašću koja mi je
ukazana od grada Kruševca, da otkrijem Spomenik osnivaču grada knezu
Lazaru i tim činom obogućim svima Vama emotivni i umetnički doživljaj
graditelja Kruševca, skulptorsko delo izvanrednog umetnika Nebojše
Mitrića, vajara koji se plemenito i nadahnuto ugradi u naš grad koji mu
duguje zahvalnost i
poštovanje.

Narodnom muzeju u Kruševcu predajem spomenik na čuvanje kao dragocenu kulturno- istorijsku i umetničku vrednost grada…”

Izvodi iz knjige *AGONIJA PROSLAVE*
Miodraga Bate Jovanovića

3 815 0 Postavio: ljuba-trebotin. Pročitano 0 srpski 0 0 0 0 0 0 1-
4796 0 Postavio: ljuba-trebotin. Pročitano A GDJE SMO MI – Božo Popadić Aktus 2009-03-17 22:43:21

 

A GDJE SMO MI?

Noć osta iza nas,
i kiša što kvasi prozore.
Sivo nebo napaja
zemlju žednu.
Kišne kapi
što život znače
još uvijek padaju,
raste drvo želja
negdje duboko u nama,
kiša mu hrani dušu.
Još kapi na prozoru stoje,
zora je svanula davno,
a oblak sivi suncu neda
da iza njega proviri,
a gdje smo mi
u tome svemu. Jedna usputna stanica
putniku vječnom,
da li će dom postati,
dok kiše peru ulice.
Na kraju travne prerije,
drvo je izraslo visoko,
na njemu želje uzrele,
ko će da ih ubere.
A gdje smo mi
u tome svemu.

Odlaze putnici sa stanice,
prerija jauke ispušta,
golet u jutarnjim satima,
saten se tijelu otima,
ne budi me do sumraka,
hoću da sanjam budjenje.
Kiša u oku zastala,
kada će sunce da grane,
želje uzrele padaju,
ko li će da ih pokupi.
A gdje smo mi
u tome svemu.

I tako putnik i lutalica,
žena izmedju svjetova,
trava na kraju pustinje,
slika konja u preriji,
nemoć da se
od života otrgne
ono što želje imaju.
Može li čovjek
da izgubi,
samog sebe
pronadjenog.
Adrese su
više nepoznate,
ostalo samo sjećanje.
A gdje smo mi
u tome svemu.

Ljubav mi treba,
čemu da krijem
i prijatelj drag i pravi,
sve što bih više rekao
moglo bi samo da pokvari,
zato srdo moja
ne srdi se na me,
jer ako se ja
nasrdim na te,
sva nas Bosna
pomiriti neće.
A gdje si ti
u tome svemu.

Jer ja sam skitnica,
ne drži me mjesto,
a tražim svoje mjesto
pod kišnim nebom sjećanja.
Dok vozovi prolaze
jedan nikako da stigne,
ja vidim stanicu u daljini,
ali nemam kad
da se zaustavim,
put me zove.
A gdje sam ja
u tome svemu.

Potraži me u snovima,
u mislima izgubljenim u pijesku
što vrijeme znači,
potraži me u nemiru
dok zvijezde se
na nebu radjaju.
Da li ću biti tamo,
to ti ne mogu obećati.
A gdje smo mi
u tome svemu

Ne budi me do sumraka,
hoću da sanjam budjenje
i sunce skriveno iza oblaka.
Ivana poljubac tebi,
ona druga mi je u mislima,
da li je ona ta prava,
koja je od vas stvarna,
a koja samo imaginacija.
Koja je od vas
u tome svemu.

Naći ćeš odgovor
u onom neizrečenom,
onom prećutkivanom.
Dok valcer svira,
brod se polako ljuljuska,
na pučini ukotvljen.
Kapetan pleše
sa svojom izabranicom,
a mjesec lopurda
opet škilji i prisluškuje,
ne bi li čuo sta on to
njoj na uho sapuće.
Pronadjimo se
u tome svemu.

(C) Božo Popadić Aktus

42 1067 0 Postavio: ljuba-trebotin. Pročitano 0 srpski 0 0 0 30 6 82.214.105.11 1-
4797 0 Postavio: ljuba-trebotin. Pročitano ALEJA HILJADU LIPA-Ljubica Vukov Davčik 2009-03-18 00:02:05

ALEJA HILJADU LIPA

Miris hiljadu lipa
opija nas
dok
zagrljeni
šetamo
liparom..
   Uhvaćeni
svitac,
svetli
i dalje
na tvom dlanu,
jer si ga
za mene uhvatio…   Nakon šetnje,
umoran ležeš
na obližnju klupu
u parku,
nogu prebačenih
preko mojih
vrelih butina,
i toneš u san…

   Milujući te
a srca puna
zaljubljeno
gledam u mrkli
mrak,

   Bdim,
čuvajući nas….


MILOVANJA


Gledam te,

pogledom milujem.


Rukam mrsim kosu,

gladim vrat,ruke i bedra.


Ljubim te.

Dahom milujem

po srcu

u grudima tvojim.


Letimo,

zajedno u beskonačnost

vraćamo se nama….


(C) Ljubica Vukov Davčik
  34 851 0 LjubicaVD 0 srpski 0 0 0 20 4 82.214.105.11 1-
4798 0 Postavio: ljuba-trebotin. Pročitano DIVLJE DO BOLA – Lepa Simić 2009-03-18 00:07:16

 

DIVLJE DO BOLA


Miris proleća meni te šalje
nešto, jako, divlje do bola
imaš u sebi. Na kiši bosa
prognana, slutim:
dolaziš…
ne dolazi?

Sa tobom letim visoko
a ruga mi se
tišina.

Ludost, ne marim.

Vetar svira neku
južnjačku melodiju.
Požuri.

Sahrani tišinu.

(C) Lepa Simić

39 1047 0 LepaSimic 0 srpski 0 0 0 35 7 77.46.167.77 1-
4799 0 Postavio: ljuba-trebotin. Pročitano SVETLUCAVI KAPUT – Latinka Djordjević – Pesma nedelje mart 2009 2009-03-18 00:19:26

 

SVETLUCAVI KAPUT

Osmeh kupa neznanca
Na stazi.
Svetlucavi kaput
Orošen suzama neba,
krade lišće parkova,
brižno žanje pupoljke,
tiho osmehom
ruže raspričuje. Snena zora modrom četkom
Dušu šara,
Kralj iluzija
Udiše šum srebrnih krila,
Prezirući opsene
Nedostižnog sanjarenja.

Celo biće izgara u ćud oblaka.
Strpljiva milost
Prirodnom veselošću uljuljkava
Oholost punu jogunstva
Svetlucavog kaputa,
Bledi čelo Amora
Od stakla.

(C) Latinka Djordjević

44 909 0 Postavio: ljuba-trebotin. Pročitano 0 srpski 0 0 0 40 8 77.46.167.77 1-
4800 0 Postavio: ljuba-trebotin. Pročitano KULTURNI CENTAR KRUŠEVAC – PROMOCIJA STVARALAŠTVA VIDE NENADIĆ 2009-03-18 14:36:06

Vida Nenadić – Zoo Called London

BESKRAJNO PUTOVANJE – Jelena Protić-Petronijević

19.03.2009. године

19.00 – БЕЛА САЛА КЦК

ПРОМОЦИЈА СТВАРАЛАШТВА

ВИДЕ НЕНАДИЋ

CITAT IZ ROMANA

***

OBRAZLOŽENJE ŽIRIJA

POEZIJA

Poezijo,
izvoru čudnog,
lepog, tajanstvenog
i mudrog sveta,
u tvoja nedra
sad bežim. Poezijo, majko
za ljude bez izlaza,
u tvojim čarima,
smisao cveta,
ti si kontra
kojom se tešim.

Poezijo,
igro mila.
Igra si i odsjaj.
Mnoge si opčinila,
noćas snage
i meni daj.

Ja volim i igru i kocku.
Ovih dana mnogo gubim.
Poezijo, ti si svetinja,
tebe nikad neću
da izgubim.

A život trči, život tutnji,
sa problemima sad se borim.
Svako se, kad je teško,
rado vraća kući.
Poezijo, ja sa tobom
u večnosti bih da gorim.

Poezijo, moja uteho,
za sve propušteno,
tvoj sam podanik,
tvoj dužnik i sluga.
U životu nije nikad,
sve, skroz napušteno.
Poezijo, ja u tebi pronađoh
prijatelja, ženu,
brata, druga…

(C) Ljubodrag Obradović

Sjećanje

Korake od snova poljupce od ruža
sve je san ispleo neponovljiv, čudan
i bujicu riječi što će da donese
dok ugleda tebe svaki tren usputan. U dodire rasuta taknuće te duša
nestaće bez traga sve nemirne noći
zagrliću zoru tu na kraju puta
što mi otkri tvoje sanjalice oči.

(C) Velibor Sikimić

Bleu

Ниједна реченица
коју бих хтео
да напишем превише тужан
не би била довољно лепа
да би се њоме
могао тихо опростити
од љубави
коју си већ јутрос
напустила
тако лако тако нежно. Зато сада
уместо тебе
само ветар несмотрени
додирује моје срце усамљено
јер поеме
које писах ноћас
а којима понекад
очарах твоје нежно срце
бејаху на твом делу неба.

Али ниједна музика
још увек непознатих имена
није довољно лепа
да би се могао њоме
опростити тихо
од љубави
коју си ти тек јуче
напустила
тако лако тако нежно.

А можда ћеш ме
радознала
поново срести негде
лепотом твога лица
али моја је љубав
само тек јуче имала
зачарани укус меда
за некад сетно срце твоје.

(C) – Peer Sever-Sena

Cipele

Imam dve cipele crne ,
Levu i desnu ,
i uvek je
Leva na levoj nozi ,
i uvek je desna na desnoj nozi ,
zajedno kao ona i ja . Pitam se često
mogu li se te dve cipele
u pesmu udenuti ,
te dve cipele namučene , izlizane
od puta čestog i dalekog ,
Što me nosiše do praga njenog .

Uvek su me vodile
tačno , nepogrešivo .
I nikada nisu dale ni levoj ni desnoj
da promene pravac , da zalutaju ,
niti da vuče svaka na svoju stranu .

Te dve dobre cipele crne
još uvek me nose ka očima njenim ,
stare , oronule al odane .
I neću da menjam ih ,
jer one znaju put svoj .

Imam dve cipele crne ,
što stale su u pesmu ovu
i nju što uveke me čeka
da dođem sa cipelama crnim

(C) Radiša Miletić

Inat
E baš ću da se inatim
u inat svima.
Obuću babine opanke,
neka svi znaju da ih još ima.
Opasaću tkanice oko pasa,
najlepših duginih boja,
obući ću belu, vezenu košulju
i prsluk od srme i štrasa,
i u inat svima
zaigrati moravac i čačak,
jer to je krv moja. Moga ja biti i neko drugi,
neko evropski, nema problema,
al najteže je biti svoj,
i ko da u nama budala drema,
jer mi smo čudo,
sa nama je igrati se lako,
brzo zboravljamo ko smo,
odakle potičemo,
a to ne treba zaboravljati tek tako.

E pa zato ću da se inatim
u inat svima,
i ješću priju i sira
u centru grada,
i piti kozje mleko,
jer mi je dosadilo,
da glumim dok sam ovde
kao da sam negde,
tamo daleko.

(C) Lela Stojanović

ТРИПТИХОН ЗА АЛЕКСИНАЦ

1.

Уместо огрезао у светлости,
овога јутра лежи окупан у смрти,
испод расцвалих шљива, у априлу,
између лала смрвљених дахом црних соколова
на крају света, на ивици времена. Док над њим хује године безумља,
он лежи рањен, усред невиности,
и пребраја године сјаја и године плача,
сурване под земљу у ђаволском огњу,
вечито сејане у божију равницу
да из њих израсте неки бољи врт.

И протиче крај њега горка вода
из неке туђе песме, као да из таме
доноси сени предака и душе безгрешних
пред његове ноге уковане у крст
сачињен од Истока и Запада,
од Севера и Југа на овом обронку
ка страшној празнини.

2.

И то је песнику дато: да из подземља,
место Еуридике, излудео од љубави,
изводи један град а да се не осврће на његов
тежак корак, на његов у напору испрекидан дах.

То му је дато:
да из правремена износи, део по део,
његов кикот на обали, шум борова
у парку док, у вечности, обузети надом,
копне љубавници; и да крш историје

вуче из древних подрума, као с пролећа
кад се предано рашчишћава дом.
И још је песнику дато: да поново враћа
веру у замрле као што се, циглу по циглу,

обнавља у лудилу порушен зид.
То му је дато. Само што се део по део,
док се пењу, и он удаљава ка пределима
незнаним, све док се не посвети тај чин.

3.

Тама је голема, зло долази ноћу,
долећу костури на слепим мишевима
и саде смрт по вртовима овога града
а у гејзирима црнице пршти нада.

Сваки се прозор узда у свитање,
сваки камен из пропале будућности
ишчекује дан и отварају се, мајчински,
цветови магнолија да породе зуј пчела

загубљених по тућим двориштима
и гле: расут се град подиже са пресвете
своје земље, поново жив и пење се
ка својој деци у небеса, у висине.

Братислав Р. Милановић

На Ускрс, 11. априла 1999.

Svetski dan poezije obeležava se 21. marta na osnovu odluke koju je doneo UNESKO 1999. godine. Obeležavajući taj dan na sajtu www.poezijascg.com biće ponovo objavljene neke od prvih pesama na ovom sajtu! I naravno niz drugih Vaših pesma!

Pozivam Vas da i sami 21.03.2009. godine postavite bar po jednu Vašu pesmu na Blogu ili Forumu ovog sajta.

Za tu priliku evo jedne moje pesme…

SREĆAN NAM SVETSKI DAN POEZIJE!

SNEG


Bregove okuplja ta snežna belina         
Vetar jakim fijukom govori sa gorom
Mećava beo sneg saneše sa zorom
Tako sneg i čovek jedna su celina Dok saone probija s volovskim pregom
Kroz nanos na celcu koji sve sad krasi
Pod šubarom igraju se kosene vlasi
Nošene vetrom belkaste pod snegom

Stubovi dima nad krovovima kuća
Govore da rano su naložene vatre
Kotlove ližu ognjevi dok plamte

Daleko je vreme do sledećeg svanuća
Kroz vejavu stud kroz sneg se smeje
Sa oblačnog neba zima, dok čarobno veje…

(C) Milijan Slavnić 2005.

TREBOTINSKI DAN

Tužan i sumoran,
Trebotinski je dan.

Kroz Trebotin šumi reka,
a u vodi masna fleka.
Zadah me po licu šiba,
dok promiče mrtva riba. Uvek glasamo za vlast,
To je Trebotinska slast.

Svatova niotkuda,
od harmonike ni glasa.
Devojke idu kojakuda,
a klasa novih momaka stasa.

Da se čuje dečja graja,
da niko ne oseća samoću,
takav Trebotin ja hoću
i danju i noću.

(C) Miroljub Obradović

BEZ NAKLONOSTI

Na pupku sna brojim daždevnjake
Vetrove i hibiskuse
Neodlučnost sam svoju omeđila
Da se vidi kičma poraza Iza kulisa vreo dah meseca
Moje pesme olistavaju kao paprat
Hoćeli me šum ševara
U kamen i proviđenje pretvoriti

Pokrivena iverjem
Jezikom voda kedrove dvorim
Lampioni u tvojim očima
Srebrno zajapurane zvezde
Vode me

Moja platonska ljubavi
Mnogo me je u nevidljivom prostoru
U eteričnoj suzi u ehu divljih pataka
Otisak noći na zamagljenim prozorima
Prisiljava me na ćutnju

Šašavi snovi u oblaku
Rugaju mi se

Nisi mi naklonjen

(C) Gordana Knežević

NA DAR DANA

Na dar dana osmeh šaljem vama,
da ga dušom svojom uramite,
da ga dahom toplim zagrudite,
…prigrlite rukama širine! Sve što jesam protkano je njime,
nepresušnim istokom života.
…Na dar vama, vi ga dosmislite!

LjiljanaLika

Ljiljana, Jelisaveta Prtina

Свуд тишина влада снена
и сва врата затворена.
Из ока ми суза крену
виђо торбу окачену.

Стара Мајка пре спавања
одложuла до свитања
па Ми сузно око стима

Сва ми врата трипут закључана
моја земља, а тако ми страна.
Куд да пођем, код Кога да свратим?
Ђе да дођем, код кога да пaтuм?
Нема прага усред ове муке
са ког неко пружио би руке.

Остаде човјек, да пати довјек
ко соко сиви, без своје горе
ко жедан, без воде
ко роб, без слободе.
Остаде човјек, а жена оде!

Некога у пакао, некога у рај
некога у живот, некога у гроб
некога за себе, сужањ да јој буде
целога живота поданик и роб.

РАНО ПРОЉЕЋЕ

Кад прољеће рано замирише,
а у лугу зацвркућу птице,
кад се први кукуријек појави,
висибаба провири у трави,
надолазе пјесме о љубави. Бијела стада миле обронцима,
играју се дјеца са јањцима,
а чобани своја стада јаве
док орачи оранице праве,
живну села, ко из сна се буде,
нека радост улази у људе.

Са прољећем надолази среће,
живот буја, бехар замирише,
док сњегове замјенјују кише,
сунце сине, срца се угрију,
љубав, срећу у себи тад крију.

Пјесма крене, кроз гајеве ори,
запјевају и птице у гори,
нови живот почиње да тече,
дан весело пригрлио вече,
а с вечери шапућу сокаци,
враћају се уморни орачи.

Тихо вече, снено и прохладно,
након дана што протече радно.
Дочекује сиром и ракијом,
крухом бијелим и месом печеним,
домаћица свог вриједног паора.
Џаба умор, жуљевите руке,
загрљене затеће их зора.

Јесте живот пун јада и муке,
али љубав на то не пристаје,
зна да живот нови настат мора,
који наду у будућност даје.

Божо Попадић Актус

ТРЕНУТАК

Можда негде постоји време
у ком живот не тече.

Стоји тако заустављен
у једном тренутку,
у делићу вечности.
У оном тренутку
где нема разлике
између истине и лажи,
између сна и јаве,
између тебе и мене. И баш ту је Бог
који већ вековима
покушава да нас научи
да ВОЛИМО …

Зорица Аћимовић

Зовем се Гордана Симеуновић. Из Умке сам, Рођена сам 1963. године
у Београду. Објавила сам четири збирке поезије: Моја хаљина и ја
(2000.) , Наруквица од слоноваче (2002.) , Побуна крпених лутака
(2005.) , Подно мирног сна (2008.). Добитник сам више књижевних награда.

ВАТРА

На рану своју прометејску
привиј ме, Оче.

Орлу сам се у кљун сакрила,
и долазим ти…
с првим сумраком. Да ми раном својом
пламен излечиш.

БЕЛИ ВУК 

Стадох…

Пред разјапљеним чељустима

препарираног вука.

Пред чистим миром Белог Анђела.

У истом оквиру чувају један другог.

Од мене, зар, од мене?!

СВИЛЕНА БУБА

Моја је хаљина уморна.
Ено је, љута, у ормару.

Са мојим се телом више не слаже,
са ципелама неће да разговара.

Сања недосањани сан
свилене ткачке раднице

И у бубу се претвара.

Kada odem

Kada se pojave skitnice u noći
I kada zamru svetla na bulevarima
Onim putem kojim sam prolazio i kojim ću opet proći
Gde se proleća senka za vrbom sakrila Noći moje zašto ste me rastrgale
Suzo moja gde si se izgubila
Gde sam bio dok su zvezde padale
O čemu sam sanjao dok je ruža cvetala

Ulice su tonule u mesečini
Sove su preletale iznad breza
A ti kao šećer u svoj mojoj gorčini
U toj crnoj noći kao zrno belog sleza

Onda kad se setim da si samo bljesak
Zrno svetlosti kroz grane borova
Dal’ stojim na zemlji il’ me guta živi pesak
Ili je to poplava što me baca povrh krovova

Zapitaj se nekad zašto smo se našli
Zašto suza moja tvoju stazu spira
Da li smo na putu il’ smo negde zašli
Zašto struna tvoga glasa mome srcu ne da mira

Kad se opet budu sreli sokoli i kukavice
Kad ravnicom protekne bistra voda
Kad se osmeh vrati na moje tužno lice
Znaću da si anđeo što po zemlji hoda

(C) -Zaviša Koprivica

TO !

Sećam se dana kad sam se probudio
Svuda oko mene mrtva tela
A ja u zabludi
Zašto nam to rade
Oni su krivi, a ne mi Moji pogledi sada su drugačiji
Vidim o čemu se radi, i razumem sve
Znam da smo svi krivi
Da nismo savršeni

No opet- iako sam u pravu
A i oni znaju da jesam
I ako je sve savršeno jasno
I potpuno čisto
Znam da će reći

Nije istina
Ti samo želiš
Da praviš haos
Ne razumeš ti ništa

Onda i meni počinje
Da bude nejasno
Da li sam stvarno lud
Da li ne vidim
Ili loše mislim

Da se to možda ne dešava
U mojoj podsvesti
Možda tamo vidim nešto nestvarno
Težim ka savršenstvu kojeg nema

Ne znam, želim nešto
A neostvarljivo je
Hoću, a ne znam šta
Mislim, a ne znam kako

Shvatiću možda jednom
Zašto to tako rade
Možda tako treba
Ili samo manipulišu nama
Ne znam