PHP – Nuke od 8.5.2008. do 31.10.2011.

Milan Nenadić govori svoje stihove
Druženje uz sok i vodu! A šta je u malim čašicama?

Društvo iz Bijeljine, Novog Sada i Beograda

Mića Jakšić i Sanja Petrović u publici

Moj lepi prokleti nedodirljivi viteže
Po tvom disanju znam koje je boje noć
Dok lutam po panonskim močvarama
Uz ovu pobunjenu misao
Koja puca kao brana od neizgovorenih reči Na sopstvenoj vatri gorela i
sagorela
Dok su lagano umirali neki snovi usred noći
Ti stojiš po strani sa sveznajućim očima
U kojima se ironija stapa sa horizontom

Ostavi me tu pokraj puta
U žitištu sunovraćenog mladog meseca
Gola sablast paučinom okićena
Koju još ovaj pogani jezik drži i ne izdaje

Probali me svi neprokrčeni putevi
Iz tvojih prašuma misli velikog ljubavnika
I nemam više ništa da ti dam
Rasuta kao prašina jednog nejasnog postojanja

Moj dragi oholi nedodirljivi viteže
Sve je bilo unapred odigrano
Na ovoj raskalašnoj vrtešci snage i sirove želje
Moje NEVERMORE i tvoje silom spaljene mudrosti

Ja sam te izmislila

(C) Gordana Knežević

Znam, tvoje srce je željno
ljubavi i pažnje,
mekog zagrljaja
koji ume sve da kaže
samo tebi.
Znam, znam…

Ne pokušavam da shvatim,
dolazi samo od sebe…
Od sebe ne vidimo sebe…
Dali? Ne vezuj se, nije to kanap…
Tim lancem se i gvožđe kali.
Koga vezuješ za sebe?
Tvoje more ulivaš u kap!
Izvući će se duh iz lanaca,lukavo,
znam ja, zaboleće samo tebe.
Iskustvo limunu oduzima ukus,
slepo oko ostaje gubavo.

Zato izostavi iz duge moj kaktus-
Neka stoji u pustinji, tamo je naviko…
Stoj. Nek dan traje bez imena moga.
Samo reči! Samo reči neka teku žurno.
Dan i pravda beže pred rukom brata svoga,
zato potrči, piši, i dočekaj san mirno…

Moja reč za tvojim slovom kaska.
Imamo dušu za slikanje života…
Slikamo život od večnoga praska
Do zatrpavanja našega kivota…
Svaki tren kraj dana osmišljava…

Zamisli, svako slovo jedna priča.
Dal smo mi papir koji taj dan preživljava,
il to slovo što sve to priča…
Ne znam.
Al znam da su reči to…

I slovo je retko samo…
A čezne, znam! Za tobom, za mnom…
Al neće da kaže. Ćuti slovo kao večnost.
Pod papir se skrilo tiho,
daje pesniku novu prednost.
Namršteno, vara nekim jeftinim trikom,
a ne zna pesnik da ono želi
na svaki papir da stoji čitko.
Uvek moze lepše…

Zato, nacrtaj dugu rečima svojim,
al ne upotrebi ime koje ja kaljam…
Ne znam ja tako lepo da bojim,
dugu ne dam sebi ni da sanjam…

Samo piši, u pitanju je život…
Slikaj svoju priču koju vidiš.

(C) Miloš Leković

Jednom su mi misli tekle u
stihovima… Nekome su se obraćale… Sećas se?

–
Svaki kutak njen
sladostrastan sam istražio
i verujte mi da sam se uz svaku njenu reč
pomolio kao pred belom crkvom
i padao pred njom na kolena
kao pred ikonom svetice
kao pred bludnicom
sam se razgolitio i stopala
joj ljubio, ljubio,
i voleo kao što vole pomalo ludi,
dok je ležala i jecala do bola.
Hteo sam da umrem
dok sam je gledao u oči i tonuo
u njene snove. Ona je moja
i ja sam njen pa puklo ne puklo
pre zore ako se ne opijem od nje
od ove noći koja je bludna
od ove noći
koja je kao čekaonica smrti
u meni će ostati
jedini trag neprospavane noći
i ovaj san kao plavi pečat,
kao tri pečata,
ili sto pečata.

Postao sam ptica
koja nezna dali bi da peva
ili da leti.
Zaspao nebi
dok se svih pesama
o njoj ne setim
pesama koje mirišu
kao zumbuli
kad procvetaju u meni

Zašto nju
ne mogu noćas da probudim
da sve zabatalim brate
dok se i minuti pretvaraju u sate
i ova noć je jedna bruka
samo jedna polovina dana
u kojoj je mutno sećanje
pregorelo, otrcalo se,
kao knjiga bez korica
ona kojoj ce uvek da ispadaju listovi
ona koja se čita iz sredine
ili sa kraja nekog sna.

Kao da se sve lepo zapiše
u nekim knjigama
a najbolje sećanje se ostavlja za kraj
kao za kraj otrcanih serijala
za neku veliku ljubav
koja i sad vredi
od koje se ne štedi
od koje se ne krije
i kad se kičma savije
i sve izbledi
ostane za kraj jedna priča
koja ide od usta do usta…

(C) Rade Todorović

Reci mi,
ti,
koji preploviš planine i mora
ponekad svratiš do njegovog doma,
reci mi:
Vidiš li kajanje u njegovim očima?
Da li me sanja u dugim noćima?
Reci mi… I ti, zoro, što si me izdala,
što si ih vešto od mene krila
pod okriljem tvojim njoj se
prepustio,
nikad ti nisam oprostila.

Al´reci, ne štedi me boli:
Da li mu čeznja grudi razdire?
Da li me još voli?
Da li u duši oseća
da sam mu blizu, bliže nego ikad
noćas,
posle mnogo proleća?

Reci mi…

(C) Mirjana Lukić

Skinem ti paučinu sa lica
Volim te ni zbog čega

Čekam odgovor
na nepostavljeno pitanje
Osluškujem ti korak u tišini Nisam zaboravila da postojiš
Još ti mesto čuvam
Izbledelo od strahova i mojih nada

Ja sam te zvala
Nisi se osvrnuo
Nisi me čuo,
jer sam nema za svoje osećaje
Gluva za svoje strasti

Nepoučena svojim greškama
Ostala sam tu
Da te volim ni zbog čega

Nisam letela, nisam padala
Zbog tebe sam ostajala na liniji stvarnog sna
Nisam vrištala u nebo
Da dozovem anđele
Nisam plakala u sumrak
Da bih proklela ljubav
Nisam čekala besno do iznemoglosti
Da mi detelina padne na dlan
Nisam…

Ali jesam sanjala da grlim ti dlanove
Smešila se na sunovratu mašte
Bezobličnom sam davala dušu

I volela sam stvarno
I volela sam razložno i strasno
I od svog tog voljenja ostade mi ožiljak
Da te i sada
Volim
Ni zbog čega

(C) Lidija Petrović

Hoću da te obgrlim

čežnjom nasmejanog deteta.

I da se ne zapitam

ZAŠTO ni KAKO. I da trajem

i posle susreta.

I da živim

i posle buđenja.

Hoću da te obgrlim

snovima probuđene žene.

I da ne posumnjam

u tvoje postojanje.

I da ne odustanem

na pola puta.

I da iskru

u plamen pretvorim.

Hoću da te obgrlim

krilima Anđela.

I da budeš moj

i pronađen.

(C) – Zorica Aćimović

Ево ме опет,сву тугу своју
у стихове претварам,к’о некад,
јер од нас само питање оста:
шта некад бесмо а шта смо сад? На старом месту крај реке стојим,
све је к’о некад,природа дрема,
у души немир,себе се бојим,
јер први пут те крај мене нема.

Пијани месец се са зором бори,
скитара небом,просипа сјај,
док река уморна,тихо жубори,
у неки незнани,далеки крај.

А у даљини негде,преко реке,
чује се промукли лавеж паса,
над водом бледе промичу сенке,
слобода свуда,ал’ нигде спаса.

И опет,као у време оно,
славуја горских док слушам пој,
с далеке цркве одјекну звоно
а ја све мислим да глас је твој.

Сиђох до воде,а она блиста,
први већ зраци се милују с њом,
у мојој души чежња иста,
за недосањаним нашим сном.

Крај наше стене сад других двоје,
уз шапат реке снују свој сан,
као ми некад пољупце броје,
док се кроз грање прикрада дан.

Прођох лагано,згрчен од туге
милује нежно ме тишина снена,
како пронаћи пут до дуге,
када те више крај мене нема?

И гледам опет,к’о некад баш,
на песку спојене трагове босе,
и онај папирни чамац наш,
како га вали немирни носе.

И рибар ту је,онај стари,
и прича његова,она иста,
да сваком човеку кад остари,
ни сунце више исто не блиста.

А овог јутра се сунце и мени,
као и њему друкчијим чини,
и зраци његови,некад румени,
јутрос су некако суморно сиви.

Живорад Михајловић

Ostavio si nju
….i ćutanje
što korak ti prati,
reči neizgovorene,
oči od tuge zaspale… …i košmare
što budna sanjam
i glas što zove me majka
a nije tvoj…

…ostavio si nju:
prevelik teret
ljubljenoj ti duši
da reke suza osuši…

…otišao si bez zbogom
ostavivši u beskraju trag-
ostavio si nju
da ima neko ko mi je drag…

…ostavio si nju-
na usnama ukus nezaborava,
u kosi miris sećanja
krvlju zapečaćen nespokoj…

(C) Snežana Mijović

Ja jesam žrtva
sopstvenog izbora.
I priznajem
ima dana koje bih izbrisala. No, ništa mi neće skinuti
osmeh sa usana.
Prkosno hodim
novosadskim ulicama.

Znam,
znam da za sobom
trag ostavljam.

(C) Sanja Petrović

U kraljevstvu Drpangava,

vladao je kralj Drpingo…

vladao je on baš dugo,

baš toliko da zaboli

od tog glava. Šta bi kralj

i mogo drugo…

već da vlada, vlada, vlada..

dok ga umor od vladanja

na posletku ne savlada.

Al’ Drpingo nije htjeo

da pomisle da on vlada

tek onako iz ćeifa…

jer to nije sad u modi,

želio je da pomisle,

dobrobiti da ih vodi.

On poželje da imade

svog vlastitog ordonošu,

da mu nosi na krivini..

kad se narod bunit počne…

a da može na njeg’ jadnog

da navalja sve nevolje…

Pa kad narod

počne vikat,

ordonoša ode dolje,

da mu kožu oni deru…

i onako samo….

znaju da galame

i kukaju.

Odlučio kralj Drpingo,

da on proda Drpangavu,

k’o da mu je djedovina,

dok još može izvuć glavu,

na ramenu on čitavu.

Podijeli što zaradi

sa još par tih Drpančića,

oko njega što oblijeću,

udvaraju, i blebeću..

kako žele svima sreću

koji žive u Drpangavi.

Pronašli su i sponzore

koji takve radnje vole,

da kupuju po sniženju,

dogovre nisku cijenu,

a Drpangu u džep stave,

malo veću koverticu,

red je,…

treba,…

da mu ona čini sreću….

Al’ kraljevstvo bi za vijeka,

i promjena evo čeka,

da se sada ustoliči

jedan drugi kralj Drpanski

na Drpangu koji liči.

I tako će sve to ići,

oni će se da mijenjaju

dok Drpangavu ne prodaju,

a za narod ko te pita,

od svega im osta….

uspomena da bijaše…

jednom jedna,…

jedna dobra,…

sretna zemlja.

(C) Božo Popadić Aktus

Venčao sam vas Penelope
usidrenim oreolom strasti;
poštrcao sam vas Odiseji
kamenim prahom sudbe
i osvetio se presvetlima
za svoje muke. Zagrabio sam galije
bez robova sakatih
i puhnuo u jedra
dalekog sveta.
A,dokle stigoh,
skeptici neka kažu…

Podgorica,1992.godina
Darko Perović Kovalnik

UVELO CVIJEĆE

Maramicom tare izborano čelo,
hartiju opet uzima novu,
u vazi spazi cvijeće uvelo,
te završi tiho i pjesmu ovu.

(C) Davor Slavnić

Недело
или пар њих
И све се распада
до другог, трећег…
у следећи облик
одживети
или одумрети од себе
тешко је… Нечему другом, тежем
поново да се откотрљаш
ради наредних фаза

оДживљај (воље за њим!)
тражити слику за невиђено…
И све се круни у следећу ванматерију
Распада се оно што никад
Није ни било Ти.
Ходиш у сопствени бифрост
Ка брзини да нађеш праузрок себе,
У надвремену-међувремену
Сваким даном у почињању
Расте нови покушај
И неспретно ћути.
У природи све тежи да се изједначи!?

Одлази древни патуљак
онај који превазилази
скоро до издаје
Отргнут, деструктиван

Бифрост
(Норд. митологија)
Дуга која спаја небо и земљу. Води до Азгарда, света Богова.

(C) Snežana Čkojić,
pesma iz knjige “Duša hodi kroz vetar” (Intelekta, Valjevo, 2007)

Vikedica se nalazi na planini Goč i udaljena je 10 km od Vrnjačke Banje
i 6 km od ski staza na Goču i Gočkog jezera. Veličine je 50 m2. U
prizemlju je dnevni boravak sa kuhinjom i kupatilom. Na spratu su dve
sobe za spavanje. Kompletno je opremljena (struja i uvedena izvorska
voda) .

Vikendica se nalazi na placu od 8 ari na nadmorskoj visini od 850
metara, pa je pogodna za osobe sa problemima disajnih organa i štitne
žlezde.

Vikendica je posebno pogodna za pesnike i druge književne stvaraoce,
slikare i sve ljude kojima su neophodni mir i tišina za kreativan
stvaralački rad.

Cena za izdavanje je veoma popularna i iznosi 20 Evra dnevno za celu vikedicu.
Rezervaciju i sve detalje oko aražmana možete dogovoriti na sledeće
kontakt telefone:

Mapa Goča

Detalji sa Goča

Rečica

Ski staza

Mikroklima i čist vazduh,
zahvaljujući prostranim šumama Goča povoljno utiču na anemične osobe,
jačanje metabolizma i nervni sistem. Goč obiluje šumskim jagodama i
raznovrsnim lekovitim biljem. Površine Goča daju bogatu medonosnu
ispašu za pčele a na mestu Gvozdac nalazi se veštačko jezero.

Na Goču se nalazi i “Rimsko
groblje”, mesto gde su sahranjivani Sasi, rudari koji su ovde vadili
rudu i topili gvožđe u vreme Nemanjića.

U turističkom centru “Dobre vode”,
pored istoimenog hotela, nalaze se dve ski staze dužine 300 m za
početnike i decu, sa dva ski lifta. Na 150 m od hotela nalazi se žičara
dužine 1.150 m i ski stazom dužine 1.400 m. Gornji deo ove staze, čija
je visinska razlika 350 m, blagog je nagiba i pogodna je za početnike,
dok je donji deo strmiji i na njemu skijaju skijaši rekreativci.

Postoji pet obeleženih staza za
smučarsko trčanje, različite dužine i nagiba a takođe i manja,
30-metarska skakaonica.

Pored hotela “Beli izvor”, koji se
nalazi na delu planine sa strane Vrnjačke Banje, nalaze se tereni za
male sportove, staze za šetnju i trčanje, a tu su i dve ski staze
dužine od 500 m, za početnike.

VRNJAČKA BANJA

IZVOR TOPLA VODA

Vrnjačka banja je najveće i
najpoznatije banjsko lečilište u Srbiji i tradicionalno vrlo privlacan
turistički centar za odmor i rekreaciju. Banja se nalazi u centralnoj
Srbiji, oko 200 km južno od Beograda. Drumskom i železnickom
saobraćajnicom koja dolinom Zapadne Morave spaja magistralne puteve
Balkana, Beograd – Sofija i Beograd – Atina, Vrnjačka Banja je veoma
dobro povezana sa svim krajevima Srbije, a dobrim lokalnim putevima sa
svojim šumsko – planinskim zaleđem koje čini široko podrucije očuvane
prirodne sredine. U ovaj kompleks spadaju visoke planine Kopaonik
(2017m), Željin (1785m), zatim Stolovi (1376m) i obližnji pitomi Goc
(1216m). Klima je umereno kontinentalna. Uticaj obližnjih planina daje
mikro klimi Vrnjačke Banje poseban karakter i čini je veoma prijatnom.
Leta su umereno topla sa svežim jutrima i vecerima, a zime su snegovite
i bez oštrih mrazeva. Srednja godišnja temperatura je 10,5°C, a srednja
letnja 20°C. Vrnjačka Banja ima veoma dugu lečilišnu tradiciju. Na
Vrnjačkom toplom mineralnom izvoru u vremenu od II do IV veka Rimljani
su izgradili svoje lecilište i oporavilište AQUAE ORCINAE.

Zamak Kulture – Vila Belimarković

O tome nam svedoče arheološki
nalazi u užem jezgru rimske banje, odnosno bazen za kupanje, rimski
izvor tople mineralne vode (Fons Romanus) i mnoštvo kovanog novca koji
je iz kultnih motiva ostavljen u lekoviti izvor. Ovde su na lecenje i
oporavak mahom dolazili legionari V legije Flaviana i VII legije
Klaudiana, kao i romanizovana plemenska aristokratija starosedelaca.

Hram

Šira oblast Vrnjačke Banje
pretstavlja najbogatije i najzanimljivije turističko podrucije Srbije.
To je podrucije gde se na svakom koraku srednji vek susreće sa modernim
tokovima. Na severu je pitoma plodna oranica zapadnog Pomoravlja, a na
jugu, preko 100 km duga klisura Ibra koji se hucno probija planinskim
klancima prastare Dardanije, današnje Raške, gde je nastala srpska
država. Tu su i visoke planine sa poznatim zimskim sportskim centrima,
medu kojima se narocito istice Kopaonik. Najzad, ovo je regija sa
najznacajnijim spomenicima srpske srednjevekovne kulture, posebno
manastirima sa monumentalnim fresko slikarstvom od kojih je neke, kao
svetsku kulturnu baštinu, zaštitio UNESKO.

Vrnjačka Banja raspolaže
smeštajnim kapacitetima od preko 15.000 ležaja, od kojih se oko 4.500
nalazi u hotelima, pansionima i apartmanskim naseljima, 850 ležaja je u
zdravstvenim centrima i oko 10.000 u domaćoj radinosti. U Vrnjačkoj
Banji se nalaze hoteli visoke kategorije koji u svojim sadržajima imaju
pokrivene bazene, kongresne dvorane i sportske objekte. Preduzeće
Fontana je najveća hotelska organizacija koja raspolace sa 1.500 ležaja
i u cijem sastavu se nalaze i poznati hoteli “Fontana”, “Zvezda”,
“Park”, “Sloboda”, “Beli Izvor” na Gocu i nekoliko konfornih pansiona u
samom sedištu Banje. Po kvalitetu usluga i iskorišćenosti kapaciteta
hotel “Breza” je bez premca, a za njom ne zaostaju “Partizanka”,
“Slavija”, “ŽTP”, “Slatina” itd.

Okosnicu privrednog života
Vrnjačke Banje nesumljivo čini turistička delatnost, ali su se
“zahvoljujući” njoj, uspešno razvile i neke druge privredne grane.
Eksploatacija mineralnih izvora Vrnjačke Banje pocela je 1970. godine.
Popularna voda u staklenim bocama pocela je veoma brzo da osvaja
tržište i da pronosi slavu mesta iz kog potice. Mineralna voda “Vrnjci”
najbolje asocira na Vrnjačku Banju. Još nekoliko prestižnih firmi iz
ovog mesta u poslednjih nekoliko godina izborilo se za slican status
koji je godinama imala samo mineralna voda “Vrnjci”, a to je da
izgovorom samog imena firme pomislite na blagodeti i lekovitost
Vrnjačke Banje.

Preko cele godine, posebno u
mesecima letnje turističke sezone, Vrnjačka Banja svojim posetiocima
nudi izuzetno bogat, sadržajan i raznovrstan kulturno – zabavni
program. Brojni sportsko – rekreativni objekti i tereni pružaju vrlo
povoljne uslove za rekreaciju i pogodni su za pripreme vrhunskih
sportskih ekipa.

Informacije preuzete sa zvanične
prezentacije Vrnjačke Banje, gde možete pročitati i druge detalje
koji Vas Interesuju.

ako nam nekad
nečije oči nisu bile
suđene,
to ne znači
da ćemo, ili trebamo
od sada,
žmureći da tragamo
za nekim novim

ponekad je pravo vreme,
i nosimo na dar
mnogo sebe cele,
umotane u
paperje,
presovane među
mesečaste listove snova
umotane u ljubav,
ali
ne sretnemo tog,
koga je trebalo…

i poklonimo
se drugom,
pa pocepaju
foliju od ljubavi
ni ne iznenadivši se
šta je bilo unutra

ni to mili moji, ne znači
da treba posle toga
davati premalo,
ili se vraćati
u pogrešna vremena

i sanjati mrtve snove
ne ne ne

ponekad smo sami,
na ovom svetu trnova,
umorni, od suza pokisli

i nemamo s kim
da podelimo plašljive,
setne oči,
ruke ispucale
od rudarenja za srećom,
zagrljaj,
il’ poljupca pola

ne nađemo našeg
nekog šarenog
kraj koga bi se stisli

al’ ne brini,
dajem ti reč, znaj!

dok nisi radi reda
ili lažno s nekim
ovoj igri, nije kraj

(c) Ratko Petrović
Beograd 2008
“Kad od zime zalede srca ptica”
http://ratkopetrovicprle.googlepages.com/

Punio sam osam ili devet
i sa svojim, tada već davno razvedenim roditeljima
šetao po šumi, sa igračkom u ruci,
na svoj rođendan. A onda opazismo gusenicu
džinovsku, crnu, narandžastih prugu
dlakavu, nemu i fascinantnu.
Stajala je tako, moćno i gordo.

Majka upita “da li je živa?”
a ćale krenu da to proveri
žarom cigarete.
Ona mu reče “NE!”, a on, mršteći se,
nevoljno povuče ruku.

Tada sam u njemu
po prvi put
osetio izvesno
zlo.

(C) Marko Antić – Zbrilion;

Сунце израња из новоградње
обесхрабрено зјенама згаслим од безумља,
вјера у излогу похаране радње,
из гротла стид јечи, а бестиђе куља. Истина окачена о чивилук
као о школску таблу
сунђер што погрде брише,
клечим по казни у ћошку
немоћан да савладам градиво…
зашто се баш из мог пера
све тинте на дневник слише,
зашто је небо свуда плаво,
само у моме стиху сиво…

Па што ако и пристанем
да будем другачији
од оних по чијем сам лику створен?
Хоће ли ме онда разумјети,
хоће ли остати иједна грана
кад ми ишчупају корен?
Колико крви још да наточим
у јаму безданку
прије него у кајданку…читанку…
Прије него на уранку…
прије н`о престрашен на првом састанку…
Па зар да се рукујем шаком
коју сам оцу откинуо,
зар да самоме себи мајку опсујем
прије него сам зинуо?!
Зар би тиме клетву скинуо,
би ли ме њежније тапшали по рамену
или би ми откинули раме,
би ли ми Икону на рану савили
умјесто љуте зарђале каме…

Ја немам браће ни разбраће,
Срце је моје Отаџбина,
Мој је учитељ преклан од уха до уха…
Ја никога нема осим Оца
и Сина и Светога Духа,
Вјечити потомак потомка свога….
Можда и не знам за себе,
Ал` знам да сам неуништив
док чувам Вјеру у Једнога Бога!

Невен Милаковић

Po vlasti ja vidim,
zemlja nam propala.
Pogan ta i pošast
nas zapada skopala. A ja da biram,
između lažova i lopova.
Između latinske jeresi
i lažnih popova?

Ne želim i neću,
i ne savetujem nikom.
Ne bav’te se braćo
kurvom politikom,
jer ko s kurvom bude,
što drugo je no kurvar?

A kad se vremena okrenu,
onda leđa uz duvar
Ili pendžetiraj obraz
pa opet s drugima u vlasti.

Dobićeš, nauči da ćutiš.
Ti zažmuri a oni će krasti.
Zato ja neću, ne želim
i ne savetujem nikom.
Da se bavi kurvom,
kurvom politikom.

(C) Zlatko Knežević

Leli Popović

Pred papirom praznim čekam da se javi,
I da mi kroz pero svoja slova preda;
Preturam po duši i tražim u glavi
Stih za tvoje oko i treptaj od meda. Rasipa se vreme, prolaze minuti,
Na hartiji pustoš, belina od leda;
Znam da ću odnekud kao šapat čuti
Stih za tvoje oko i treptaj od meda.

U kojoj je zvezdi zagubio boje…?
I odakle sada moju nemoć gleda?
Doći će mi kad se noć i jutro spoje,
Stih za tvoje oko i treptaj od meda.

Ko da čeka svetlo, jedan odsjaj mio,
Zoru da ga kaže sanjiva i bleda…
Postoji li stvarno, ili sam ga snio
Stih za tvoje oko i treptaj od meda.

(C) Ivica Milovanović
17.02.2006. godine

Znak u kamenu.
Vrenje vremena.
Otkucaj kapi
ubija trenutak.
Preobražavam se
u tok, bez talasa.
Besputnost
ili varka?! Podrazavam sivilo.
U nedodire se slivam.
Omamljeni oblici
u fluidnom raskoraku.
Punoća kruga
ukočenim zenicama
isprovocirana.
Nestajem ranjena
u ništini glasa,
dok stena cveta
pepelnim stopama.
Tragom prognanika
napuštam jutro.
Oglašena svest:
izgubljeno – nadjeno.
Prvi sat za odlazak.

(C) Aleksandra Pavlović – Teda

Kada sunce zadje
I zapad zarudi
A senke se smire
K`o mrtvi leptiri Sa nekih od slika
Iz već mrtvih soba
U duši se mojoj
K`o usnule ladje

Kad odvezu s mola
Tuge uznemire
I tovari bola
K`o jesenje kiše

Padnu mi na grudi
I ja ne znam više
Gde sam dosad bio
I koje je doba

Kada sunce grane
I istok zarudi
I začuje zamor
Jutra što nas budi

Iz najcrnijih snova
iz košmarnih noći
Iz predvorja pakla
Iz dubine rova

Tračak svetla kane
I rastera tmine
I k`o melem na rane
Jutra me opčine.

(C) Milorad J. Nikić

Spustiću glavu
na kamen tvrdi,
jednom,
onako sa strane
možda ću da čujem,
kad već neće ljudi
‘oće l’ hladan kamen
jednu lepu rečcu
prozboriti za me. Stavio bih pištolj,
na čelo, međ’ veđe
nek uleti zrno
međ zelene oči
jer ne želim
da napravim grešku
da bih umro lako,
ne uz muku tešku.

Možda će se kamen
sažalit’ na mene
da pištoljsko zrno
prime ‘ladne stene,
i na taj me način
spasu od  zlih ljudi
što na smrtni korak
odlučiše mene.

(C) Goran Trajković Flaki

Kada od njega dobijem rukom napisane odgovore postaviću ih. Pozdrav
svima.

Мислио сам прошли су дани очаја,
Да ли је срце дошло до краја
Понора или спаса,
Овога часа, Осећам смирај, вече,
Поноћ, и ти , опет,
Ту, крај врата снова,
У углу плаче сова…

Смејеш се, победоносно,
Машеш, и то поносно
Ми показујеш да ћу,
Бити цео живот твој роб,

Твој слуга, твој пас,
Који ће чекати свога газду,
Док године исписују бразду,
Неспокоја на челу живота мога…

Голгота опет је почела,
Видех те јуче, била си весела,
У свом миру, сама са собом,
Ипак не растадох се са тобом…

Ипак ти се враћам, ….
Овом песмом ти се обраћам,
Пусти ме, пусти моју душу да плови,
Реком судбине, … моје те срце моли…

Оно више не воли, …,
прошлост га боли…

Зоран Стевановић

Zažmuri, da ne vidiš mrak
kako pada po nama
Po menama Sunca
dok u nedrima stare žute slike
iz raspuklog rama
Kako nam se teško seća
a sećanja teže vare
Kažu, nekad mnogo krvi
kad se zgruša
pocepa sve kapilare Zaćuti da ne čuju kako kao pčele
vredni žurimo u susret bedni
Nekom novom dahu propadanja,
da ne znaju da smo žedni
Još života, samo ćuti kao da nam
nikad ni do koga nije stalo
I zažmuri da nas prođe
ovo mraka jadnog malo

Bogovima da saspemo
kako nam se eto
neće popraviti ništa stvari
Kad nas napraviše tako male
kao zrna,
zrna peska u Sahari
Neznani smo,
dali su nam da tečemo koracima
gde su mali popadali
Mali li smo i nečujni,
kome smeta kad ne čuju
da smo kletvom zaurlali

Zatvori u meku i mračnu sobu,
utrobu crvene zemlje što za nas rađa
Od sve Božje lude dece
da budemo i najgora i najmlađa
Kada im od našeg jada
tabani sve jače bride
a u kola vataju se
s njima neke ljute viperide
Ti zažmuri
da ne vidiš kako se smejulje,
nasmejani rasplakanih stide

Da ne poništiće učinak ujeda,
metu progona
jer ubiće od reda sva naša zvona
Ti ćuti
i ako te neko nešto i pita
ti reci: ‚‚i treba‚‚
Crvena zemlja nek rađa
u viru tišine
kao što seme klija u miru
Daće nam snagu,
u nemoći silu

Ne pitaj nikad Svevišnjeg Oca
zašto nam poglede zaklaše s koca
Ni zašto mrvi bedom ni glađu,
ne moli nikada oči da nađu
Ono po čemu smo svima braća
dok naša krv bol bolom plaća
A oni se otetim kite,
okolo njih lude,
dzelati,
čitave svite

Zatraži vrata da zatvoriš jedna
pa da nam ne mogu ništa a da
Nisu od njegovih Svetilišta
Krov jedan maleni
ili od krova makar tri crepa
da ne vidi niko
kad nam se duša cepa
Kao kad nam je materi lobanja pukla
jer je kundakom mesto žalosti dotukla
Laž tuđa sa našeg neba
koje je za njih kralo,
ti ćuti i moli
samo za mira malo…

(C) Svetlana Poljak

PRIZIVAM LEDENI DAN
KADA SU ZEMLJA I NEBO SARAĐIVALI

ODRIČEM SE OLIMPA
I BOŽANSTVA U TO IME

ODABRALA BIH BOJU LEDA
ZA ODORU NA ODRU

BIĆU GLUVA U TIŠINI BOLA POVORKA
LEDENIH OČIJU
LEDENIH SUZA
LEDENIH SRCA
LEDENIH RUKU
I NOGU

BIĆE MI PRATNJA DO GROBA
MESTU VEČNOSTI

SPALITE ME BAKLJAMA
OSVETLITE PUT MOM PEPELU

RASPITE GA U TISU I JEZERO PALIĆKO
PODJEDNAKO

(C) Ljubica Vukov Davčik

(C) Nevenka Alispahić

PJESMA POD NAZIVOM “OSTAVIO SI NJU” JE moje skromno djelo koje ima i
posvetu. Posveceno je djevojci pod imenom Milica.. i mom sinu čije
pjesme možete pročitati na forumu – D.A.S. Više ima lični nego poetski
karakter.

Skinuta je sa sajta na kojem pisem.Prilazem pjesmu i link na kojem
mozete provjeriti.Tamo imam nik ‘jesen’ .

Postavljeno: Četvrtak, 28 February, 2008 12:49:23

link – http://klub.poljubac.com/cluburi/?c=Korakposlije&cwtd=show_post&idpost=9974&clid=3&pos=6

Nadam se poštovani Ljubo da ćete uvažiti ovu ispravku što prije, kao
što se nadam da nema toliko nekorektnih ljudi.
Veliki pozdrav svima. Nevenka A.

Pesnikinja me je upitala:
Kako se zove ova haljina od tvida?
Rekao sam da ne znam,
a za kaznu je počela da me skida. Haljina se zove – Izvoli!
I otkopčala je dugme prvo.
A ja sam se trudio da ostanem uljudan,
dok se izdajnik moj krutio u drvo.

Zavadila me je sa mnom.
Ali je sukob bio slatke vrste:
Gde da otpočnem s jezikom,
a gde da postavim prste?

Problem je rešila ona:
Povukla me je na sofu.
A ja sam joj zapevao: U razdeljak te ljubim.
Misleći na Balaševićevu strofu.

Dok je ona stenjala glasno,
a predorgazmični miris počeo da isparava,
ja sam se trudio da ne zaboravim
da u susednoj sobi njena sestra spava.

Pošto je ona blažena «okinula» još jednom,
a sa Protestantske crkve okinulo pet sati,
ja sam se na brzinu obukao i zbris`o:
da nas njena sestra obeznanjene ne uhvati.

(C) Dragoljub Popović

Copyright: Dragoljub M. V. Popović
Solothurn – CH 05.04.2005

Da li je
zelenija
voda jezera
ili izvora
od zelene iglice
na jeli
ili na boru? Da li je
zeleniji
vazduh ili ljudi
na Zlatiboru?
Da li je
zeleniji list
od zelenog voć
po tvom izboru?
Da li su
zeleniji pogledi
iz zelenih očiju?
Šta li je …
Šta li je …
od čega zelenije?
I ima li
išta zelenije
od zelene trave,
od ove
zelene planine,
i od noći ove,
modro plave?

(C) Vida Nenadić

I ti kaskaš
u krug
za nekim pričama
koje nisu vredne
tvog malog prsta. Ne boj se ljubavi !
Ako večiti dečak potrči
spotaće se, kolena razbiti
ništa stići, ništa uzeti
i čist pod tvoje krilo doći.

Mi, večiti dečaci
uvek dođemo
pod majčino krilo.
Razumi, oprosti

-Ne budi maćeha-
***

(C) Stjepan Herman

Beč 1988

Posvećeno mojoj sadašnjoj supruzi.

Nedosledna dosledno ti
stope pratim.
Pođem,
stanem,
spotaknem se,
pa se – vratim. Na rukama žulj od plača,
trag gorčine.
Tetovaža na dnu srca,
more laži –
kap istine.

(C) Svetlana Biorac – Matić

LUTAJUĆA GENERACIJA


Na putu sudbine,
na kom jug je misao vrela
a zapad želja, nada…
izgubila se generacija jedna
i još luta…cijela. Skrene li s
puta!

Skrene li sa tog puta!


Negdje su…
A misli na promaji vrele
tuguju, nadaju se i žele..
Jug love na limu bijelo-sivom,
a žive tamo gdje lutaju.
Na nekom putu;
nejasnom, krivom.

Izgubila se generacija jedna
A život teče…

Gdje ste bili godine ove?
Šta ste radili ovih dvadeset,
tridestet?
O čemu maštali?
Šta željeli, koga voljeli?
Ako ih pita neko..

Odgovor bi bio iz sveg glasa,
sav zapad silno da se zatalasa

„Radili. Da! Maštali…
Po cijeli, svaki, godina ovih, dan
Sanjali, voljeli..
Jutro i veče,
Sunce i kišu,
vjetar i zimu…
(Nikad i ništa nismo preboleli)
Sve, sve u mjestu onom,
u mjestu gdje smo se rodili.“

(C) Mile Tešanović

Mršavo, mršavo,mršavo,

pa debelo, debelo, mršavo,

i opet jedno mnogo debelo,

prođe tijelo.

Na njemu novo ili

iznošeno odijelo.

U tijelu duša,

možda nježna, topla

ili ravnodušna. A duša k’o duša,

nekada sluša,

nekad ne sluša.

A tijelo?

E tijelo k’o tijelo,

ono dođe duši

kao odijelo.

Isto ono odijelo

što ga na sebi

nosi tijelo,

i ono mršavo

i ono debelo.

Nekada duši to odijelo

dobro stoju,

kad joj se ono

po mjeri skroji,

a nekad joj vala i ne stoji,

ili možda ona tijelu,

to jest odijelu,

ako je namćor duša,

pa razum ne sluša

i hoća svakog

vraga ona da kuša.

A moja duša

mene sluša,

ona voli, iskreno voli.

Jeste ono ponekad i zaboli,

ali bol je taj sladak,

i u odnosu na sreću,

beznačajno je kratak.

I tako moje tijelo,

kao za dušu odijelu,

lijepo joj stoji,

jer se ni ono ljubavi ne boji.

(C) Božo Popadić Aktus

Код Кума на Слави
(Коригована и довршена верзија)

Воз из давно минулог времена
напокон крену са пусте станице,
препун грозничавих успомена,
васкрслих немира и доколице… Сједим сам у купеу ,
ваљда сви пјесници самоћу воле,
а тамо доле запјенило море
као да ми мисли чита,као да одговор нуди
зашто ме тако подмуло боле
изблиједјеле слике Шкофја Локе, Бледа и Изоле…
Зашто ми пучина душу смирује,
а кошмар доносе птице и људи.

Никада нисам волио да путујем…
ваљда зато што сам слутио да ћу се вретити…
и никада нисам престао даљине недохватне
да будан снујем,
такви смо ми Срби… лакше нас је обрлатити,
и облатити,
и од себе самих сакрити него схватити…
и знам да не знам што хоћу…
хвала на бризи, све ја то поштујем,
али добих превелик удио…
хтио не хтио морам га платити.

И као што рекох…
Ево се враћам прије него што сам кренуо…
Као да сам провирио кроз прозор…
као да сам тренуо…
а био сам код Кума на Слави,
па гдје би друго азил потражио
раб што га живот бесмислом дави,
гдје би се друго од хајке склонио,
ком би се друго прогнан придомио?!

“Данас је Куме Лазар четвородневни“,
рекох заплићући језиком натеклим од ћутања,
“Наздрављам Њему у славу,Он ме је с Тобом спојио,
Теби ме Куме враћао са дугих,бесциљних лутања,
с`Тобом ми мрежу исплео, с` Тобом ме ослободио.“

“Већ дуго се каним да Те нешто питам,
ал` душа ми трепти јер одговор слути,
Христос је свог друга милог оживио након четири дана
што су Га жалили,
ал` како ће Куме наш род Васкрснути,
ми умријесмо прије н`о смо се и родили?! „

„Пусти куме“,рече и вина ми досу,
„Све ће добро бити,Бог се за то стара“,
и сва туга чудесно са сузом се просу
к`о кад Господ онда пробуди Лазара.

Невен Милаковић Ликота

Kojim i kakvim rečima
da opišem prazninu
sa tvojim obrisima?
Srce se utišalo,
ljubav se iz njega
prelila
u prazan zagrljaj. Duša se izgubila
na pola puta
od mene do tebe
bežeći
od praznog zagrljaja.
Reči zanemele
potonule
u prazan zagrljaj.
Grlim tišinu,
uspomene,
osećanja,
nadanja
praznim zagrljajem.

(C) Zorica Aćimović

Rastureni lutaju po svetu,
nikada ih niko sakupiti neće,
kao lisce prosuto po sumi,
lišće koje se nikada neće vratiti na drveće Zrtve svirepe ljubavi,
deca napustena njena,
njeni nesrecni sinovi i kćeri

Ostavljeni… sami…
u njima nesto se cepa,
samo jos srce imaju, mole
mole da pukne da odu sa ovoga sveta

I sve do jednog,sve
izdala ih je ljubav,
ljubav, njihova majka
nihov horor, nikako bajka

Oni ne zive u nasem svetu,
njihovo cvece vise ne cveta,
njihove livade, beskrajne, žute
ne znaju kuda, ona je izorala njihove pute

I spasa cini se, njima nema
ali varaju se, vratice se ona
ipak su to deca njena
ne da majka da oni pate,
bice najsrecnija kad se njo vrate

Procvetace njihovo cvece,
putevi, jasni ce biti
livade ce ponovo jos jace da zazelene
iz grudi njenih srecu ce piti

Volece, saznace …
da za majku svoju treba da se bore,
ona je sreca, radost, tuga,
brat, sestra, drug i druga

Njeno ime je ljubav,
niko je nikada fizicki upoznao nije,
javlja nam se…
ali telo vecno krije

I nikada je niko, razumeti neće…

(C) Goran Sebić

Stojimo na peronu

slomljenih srca,

moj stari kofer i ja.. On prepun,

pogleda lažnih..,

obećanja praznih..,

izgubljenih iluzija..,

neostvarenih želja..,

nedosanjanih snova..,

A bez sutra ja..

Kupujem kartu za Nigde

Voz polazi..

(C) Sladjana Ivanović – Slap

Kupio sam kartu,
sjeo sam u voz,
polako i ja ulazim u…
pjesmu. Idem…
sve brže,brže,brže…
Prepreka nema,
još malo pa stižem,
do konačnog cilja.

Idem, idem, idem i…
Idem!
Dođavola!
Pa već je trebalo da stignem,
do posljednje strofe,
najkraće pjesme,
posvećene njoj.

(C) Davor Slavnić

Šarenilo cveća,

zelenilo drveća,

kuća od ćerpića…

Miris sela i balege,

uspomene oker boje slame

vile zabodene na bali deteline… U beloj prljavoj haljini,

od bunara do štale

nosila je vodu na obramici,

punila valove, pojila krave

bosa gazila po pištevini,

božanstvenog izgleda,

nevinog pogleda

prirodna devojka,

blistavog osmeha.

Kroz snove vezuje snopove

beži od senke,

baca svoje stare opanke.

I odjednom:

skupe krpice, visoke štiklice,

bez sminke slađa,

u miniću bez gaća

od Tokija do Majamija,

od Hamburga do Juhanesburga

udvaraju se prirodnoj devojci,

žvižde za njom na ulici.

Poželeo bi je svako

da bude njen makro…

(C) Saša Milivojev

Kao izmaglica
obavijena svilenkastom
koprenom sna
trajem u prostoru
ne zavaravajući se više
da mogu kad hoću
sa tvog dlana liznuti
zeleni izvor tišine Postojim nesmotrena
kao misao
i neprisutna i hitra i svirepa
i mazna
nepopravljivo uporna
na vetrometini pokislog
prvog zaloga usamljenosti

Smejem se vlastitoj nemoći
u beznadežnom pokušaju
da ti se iz daha iskradem
i predajem se
ovoj veštičjoj nadarenosti
da se u reč pretvorim
i razbijem o hridi
tvrdo nejestivog propadanja

Šutiram upozorenje
kao svojeglavo
bacanje kamena na svilu
guram urezanim borama teret
svojih izgubljenih četrdeset godina
uvrežena u ove hladne kotrljajuće
bele raspukline
u memoriji zaboravljenog hodočašća

Vreme je da se pokloni i kaže hvala
ili da se okrene i ode i ne kaže ništa

(C) Gordana Knežević

Pesma nedelje jun 2008

Na drumu, je ležao
mrtav, zgažen pas.
Gospodin neki,
sa aktovkom i kravatom
u skupom odelu,
žureć’ za životom,
umesto da stane,
mercedesu svom,
dodao je gas.

Zgaženi psu, ti si žrtva
modernog, brzog života
samo još jedna u nizu
njegovih strahota. Niz iskežene zube
još ti kaplje sveža, crna krv
a vec sutra,  pseći druže moj
poješće te crv.

Na kostima tvojim
neće biti mesa
i kada one postanu prah
vetar će ih dići do samih nebesa.
U oblake ti ćeš ući,
i sa kišom na zemlju pasti
od vlage će tvoje
mnogo lepog cveća
oko nas porasti.

Možda čak izrasteš
u bašti krvnika svog
takvu ti je sudbu, pseću,
druže moj, namenio Bog.

(C) Goran Trajković – Flaki

DO VEČNOSTI

U DOLAP LJUBAVI
ZATVORENA
ČEKAM

U KRVI MI SMETA
KUCAVICA
POSVAĐANA TOBOM TVOJE OČI
JEZERO
U NOĆI

OPROSTI ŠTO JE
NEKAD SENKA
MEĐU NAMA
ZAKLONJENA BREZOM

PRSTI
TREPERE DOK
HARFA TELA SVIRA
MUZIKU STRASTI

SUTRA ĆE KASNO BITI
NE PRELAZI REKU
MOG ŽIVOTA
MOŽES SE UDAVITI
NE BUDE LI MESEČINE

VRAĆAM TI REČI
IZGOVORENE
MISLI NEDOREČENE
ISKLESAĆU TE
U KAMEN KUĆE RODNE

DA SE PONOVO RODIM
OPET BIH TVOJA BILA
NOVA
DRUGAČIJE

PUŠTAM TE DA ME VAJAŠ
ZA TEBE PESMU IMAM
IZ SRCA NAPISANU
TIHU
KROZ MANASTIR DUŠE MOJE

LJUBAV IZRASTA
U KESTENOVE I ČEMPRESE
DA VATRU
U KRVI PROBUDI

POD SUNCOKRETOM
IKONOM SUNCA
KLEKNUĆU
ZA SPOKOJ
MOLIĆU

UMREM LI SUTRA
KOME ĆU SRCE OSTAVITI

PREVARIĆU VAS

UMIREM SADA

TUGO OSEDELA
JEZERO OČIJU NOĆNIH
PUSTI ME DA DIŠEM
ŠUME
OKUPANA REKOM
TALASIMA LJUBAVI
VEČNOSTI
SADAŠNJOSTI

DOLAP SE ZAUSTAVLJA
SNOVI LEBDE NEBU
PTICAMA ŠTO LETE
SLEĆU PROLEĆEM
NA STREHE
ODLAZE PRE BURA
OLUJA
SNEGA ŠTO VEJE
U TOPLI ZAGRLJAJ
PESKA MORA
LJUBAVI MOJE

(C) Ljubica Vukov Davčik

Neko nam je sto put rek`o
Ono što smo davno znali,
Ne meri se uzduž, već popreko
da smo bolji do sad bi propali Ko pomera korita od reka
Stenje mora skloniti u stranu
i nama je sudba ovog veka
so stavila na krvavu ranu

Sad kušamo i slano i slatko
Zlu naviku uzesmo od drugih
Djavo nam je na prevaru satko
Sve košulje s rukavima dugim

Zavedeni, nad ponor nagnuti
A rukavi vezani od straga
Sledili bi sotonu, il vraga
Samo da nam ukažu se puti.

Ali puti kad se nema cilja
Ne mogu nas nikuda odvesti
Snovi nisu, kriva nam je zbilja
Pometenog nije teško smesti.

Da se može rodit a ne mreti
Il` nadmudrit` ovaj usud hudi
Mogli bi smo pre setve požeti
Al bi bili sveci, a ne ljudi

(C) Milorad J. Nikić

Hodam po svom oblaku
nedovoljno crnom za kišu
i nedovoljno bijelom za snjegove.
I gledam… sve je tako daleko
i mržnja i bol i zlo
i kajanje i nadanje… Hodam po svom oblaku
sa jedrima modrih širina
nebeske nepreglednosti
dok vjetrovi odabiru pravac
bez kompasa, karte, globusa…

Nagnuta nad šareni cirkus
gledam klovnove što plaču
suzom obojenom bojama laži
i akrobate na žici dok balansiraju
sa sopstvenom veličinom neveličine…

Mnogo je stepenika do tla
po kojem nestabilno hoda život
i priznajem…ne silazim često.
Tek po nekad odšetam u onim
rijetkim danima velikih vašarišta
kad na sve strane miriše šećerna vuna
i čuje se odjek vergla
vec istrošene igle vremena…

Neprimjetno zavirujem u šarene šatre
pod kojima lavovi hropte
pod naletom bića nadobudnog krotitelja
dok im se u očima vidi krik
divlje slobode…

A tamo dalje nakindjurena gatara
ustreptalim damama sumnjivog porjekla
dijeli sudbinu iz staklene kugle
i spila poderanih karata
tek onako… kao igračku sa tezge prodavca…

I ne znam da li bih zaplakala
suzama žala za cirkuskim meštrima
ili za gomilom razuzdanog svijeta
i ne znam da li bih se smijala
vlastitoj zbunjenosti dok se gubim
u šarenilu prljavog vašarišta…

Samo kratak uzdah naruši grub
i trom korak umornog sanjara
vraća se dugačkim stepenicama
na ladju od oblaka sa modrim jedrima
nošenim nemirnim vjetrovima…

Tu, na oblaku, ni crnom ni bijelom
pogleda prelivenog neisplakanom tugom
kao izgnanik sopstvenih želja
bešćutno hodam putem bez povratka
noseći u srcu jednu suzu
suzu za cirkus ispod oblaka…

(C) Nevenka Alispahić

НАША ПРИЧА 2

Мислио сам онда кад смо се растали,
без речи,без стиска,као странци неки,
да сви моји снови с тобом су нестали,
и остали празни,пусти и далеки. А сад чујем мила да тугујеш за мном,
да у снове често навратим ти крадом,
и да за мном жалиш под нашим јасеном,
ко за својом задњом изгубљеном надом.

Пожели ме само и са тобом бићу,
макар као трептај душе уздрхтале,
ко некад са твојих образа испићу,
сузе радоснице ако буду пале.

Зажели ме само,опет ће ми руке,
распирити пламен у старом пепелу,
измамиће опет све чаробне звуке,
скривене дубоко у твом чедном телу.

У жељи ћу твојој оживети опет,
вoлећу те мила као што сам некад,
пробудићу срећо наш уснули свет,
и све што је било биће лепше тад.

Јер никада неће отићи од тебе,
и увек са тобом биће ма где била,
у јецају ветра,у мирису ружа,
у сенци јасена љубав што се скрила.

И живеће она док сећање живи,
ко спомен на наше дане украдене,
умреће тек онда кад не буде више,
под јасеном старим ни тебе ни мене.

Можда некад неком,кад под јасен сврати,
да рањену душу окрепи у хладу,
лишће нашу тајну тада ће одати
изгубљеном да би оживело наду.

Кад нестане тајне,можда ће нам душе,
у животу новом на пољима цветним,
први пут без страха,слободне и чисте,
стопит се у једну пред олтаром светим.

И заувек тако,док свет овај траје,
наша прича другим биће надахнуће,
посусталим оно што им снагу даје,
срећнима да кобно избегну беспуће.

Живорад Михајловић

(pesma „stepskih vukova“)

Opet je zora urezala postojanje
Na pupčanoj vrpci vremena,
Lelujamo, još neprohodni,
Zaluđeni neshvatljivim
Moj drug (i) ja… Prostor je prijatelj drugih prolaznosti…
Šta bi kosmos mogao starici?
Ona ne poznaje tajne
Dok klizi u prostoru
Njeno telo…
Meko kao dah…
Pomislimo da smo to MI,
Mirni i lepljivi
Ispljuvak slučajnih ljubavi –
počinje GLAD!

Skrušenost izaziva nelagodnost
Kod večito budnih prolaznika.
Ne mora se zato ćutati!
Ozlojeđenost i buka grla
nagovaraju paukove da u žurbi
ispletu zamke i skriju se
Od drugih životinja…
I kakvi to da budemo
a ostanemo verni…
Od sebe u druge – to je izdaja…
I postati Bogu veliki.

Nisamo li onda grozni?
Pokajnici obolelog duha –
Zlotvori koji žele kraj
Skromnog mnogoljudstva
Samo paklu po snazi slični.

(C) Snežana Čkojić

iz knjige

“Duša hodi kroz vetar”

Ne govoriš ništa
ni pod tačkom razno,
dok meriš tišinu
pogledom
u prazno. A već si jednom
bio stena
tvrđa
i od svakog kamena.

Dok su te
ispisivali nemiri
i iščitavali svemiri,
tvoja su ćutanja
bila
i moja putanja.

U svakom prizoru.

I u retrovizoru.

(C) Vida Nenadić

sada sam mlad
vreme mi sreću nosi

a kad prođe to vreme
što mi sreću nosi
što mi prkosi
doći će ono
što mi brige stvara a za njim
ono što mi lice ruži
a ono kad dođe
biću star
kao to vreme
što prođe

(C) Dragan Ćirković

RADOST DRUŽENJA

Moj prijatelj?
Sedi, negde u meni,
čuči, čeka…Vreba!
Juče je uplašio devojku
sa pričom o ljubavi.
A sutra će
već biti ravnodušan. Daće sebi odušak,
pevaće ciganske pesme.
Raditi svе što se ne sme.
Plaši se zaborava,
pa me podseća na sebe.
Dušu mi grebe
svojim ludilom.

А јa, ја u stvari
nemam ništa s njim.
On je samo gost.
Ponekad osetim radost,
radost našeg druženja.

(C) Veljko Ladjevac

u ove, kao jesenja kiša
sitne, mokre sate,
ja pozdravljam, kad se stiša
noć, sve one što pate. Meni su ovo srce slomili
i možda su i tebi moj naivni mili,
slomili isto, pa komade skrili
i što te nema posle, dugo se čudili.

Možda su se i tebi, ljubili iza leđa
i zabili pijani nož izdajstva,
da označe, gde je ta međa,
između ljubavnice i drugarstva.

(C) Ratko Petrović

Признај
Нема се више куд
Страшни се припрема суд Признај
Клањао си се
Дивио
Лепоти
Што с њом се створила
Признај
Ко застава се вијорила
Признај
У небо се зарила
Признај
Пред ничим није марила
И Вечности претила
Што се пре ње сетила
да Страшни створи суд

Признајем
Клањао сам се
Дивио
Лепоти
Што с њом се створила
Признајем
Ко застава се вијорила
Признајем
У небо се зарила
Признајем
Пред ничим није марила
И Вечности претила
Што се пре ње сетила
да Страшни створи суд

Признај
Нема се више куд
Страшни се припрема суд

Спасоје Ж. Миловановић

Folklor


Vlaške igre


Leskovac – Efektan nastup
omladinskog folklora


Pevačka grupa


Programu je prisustvovao i
sekretar Grada Kruševca Goran Ćirić


Razgledane eksponata u Etno kući
Slobodana Stojanovića


Saloš iz doba Miloša Obrenovića


Doajen harmonikaš – Vladislav
Kovandžić


Milutin, Ljuba, Veca i Gana


Mlade igračice

Gana i Ljuba

Navali narode: sladoled i pivo ladno ko led – Milutin Jakovljević

Folklor omladinci

I omladinke

Grupa pevača

Najmladje

Lomljene kolača

Završna scena sa pesmom *Oj Moravo* i   Zdravicom

JA VAMA PEVAM

Ja vama pevam,
ja za vas živim.
O vama snevam,
vama se divim.

Ja za vas igram,
vama se smešim.
Tu sam zbog vas,
vas da utešim.

Zaboravite brigu,
zaboravite tugu.
Ako vas život vara,
pronađite sreću drugu. Zaboravite muke,
zaboravite sav jad.
Ukrstite sad ruke,
niko večno nije mlad.

Igrajte sa mnom,
ovaj čudni ples.
Pevajte sa mnom,
ja sam vaš uspeh.

Ja vama pevam,
ja za vas igram.
O vama snevam,
vama sve ću da dam.

(C) Ljubodrag Obradović

Drugari moji, savet mi treba
pitam da li me moj brat voli,
zašto me često vuče za kike
i da li zna da me to boli?  Baš jutros, taj moj braca
hteo je knjigu iz moje torbe
ajd’ što je hteo, al’ što je baca
e neće moći to bez borbe.

Ja svoje knjige baš-baš pazim
po njima samo ja smem da žvrljam
zato sam počela da mu se plazim
zbog čega  umalo da nadrljam.

Taj moj brat je veći i jači
al’ ni ja nisam cica-maca
ne sme on da se sa mnom kači
videće  ko je od nas faca.

On me za kosu povuče jako
al’ ja umem jako da vrisnem
ne može sa mnom to baš tako
zato u sobu brzo klisnem

Iz sobe onda  zovem mamu
dok brat sav srećan tatu čeka
“reći ću mami!” – “a ja ću tati!”
i tako nastane svadja neka

Zato mi recite dragi drugari
ko je od nas krivac u priči,
da li su mama i tata redari,
dal bratska ljubav, na svadju liči?

(C) Zoran Hristov

KORAK

Касна јесен,
Један стари балкон,
Прозор, разбијена стакла,
Столица за љуљање,
Човек, ћебе пребаћено преко ногу,
Мирис топлог чаја,
Изгубљени поглед, бесмислене речи,
Јутарње сунце излази,
Ум полако умире, смех,
На тротоару још један лист,
Убија корак његове љубави.
Зоран Матић

Од четири задате речи: trotоar, list, stolica, pogled, um

 

Scene iz života na Karibima
– haiku ciklus II

vrelo podne –
postelja od peska i
miris kokosa Karibska zora…
usnulog prosjaka
pozdravi pop

Karibsko podne –
plažom šetaju
šareni šeširi

magla progutala more –
šumovi talasa i
miris soli

jutro na plaži –
u šolju čaja upade
kap mora

nebo bez oblaka,
more bez talasa…
uzburkane misli

zabava na plaži…
kocka leda pade
na vreli pesak

Karibska noć –
palme se njišu
u merenge ritmu

zora na plaži –
slane kapi neba
klize niz telo

Karibsko budjenje –
štapić cimeta pored
šoljice čaja

(C) Vanja Nikovič

VOZI ME TAMO

Palim fenjer,
da osvijetlim život,
a kočijašu kažem:

“Razigraj vrance,
da njisak se njihov
čuje daleko.
Izbjegavaj prijatelju
utrine i šance,
Sutlu, Tisu i Bosut. Druma se uhvati,
širokog,
preko one ravnce
što nekad bijaše more.
Vidiš da nam je put
zvijezdama posut
i vodi
pravo u nebo gore.

A onda odozgo,
sa visine,
kad vidim Balkan
kao na dlanu,
pozdrav ću poslati
najdražoj mojoj
po vjetru
i sunčanom danu.

Ona je dolje negdje,
na jugu,
gdje laste dom svoj
u zimi viju.
Ona je tamo
gdje zvona zvone,
dok srca nam
ljubavnim otkucajima biju.

Tamo na jugu,
gdje sunce se skriva
u krasu,
Tamo gdje more
šumi u suton,
Gdje pšenica se
povija u klasu,
tamo je ona.

Vozi,
ne pitam koliko košta.
Samo razigraj vrance,
Da na nebu ječi
njihov kas.
Vozi me tamo
gdje srce me zove..
Poslušaj moje ljubavi
glas.”

Haaa, haaaa.
čh, čh, čh
Ihaj.
Kandžija pucnu u zraku.
Njihahhhhhaaa,
odjeknu ravnica tiha
To konji se čuju u kasu.
Krenusmo,
u nebo i dalje,
sa pjesmom Cigana u glasu,
biserje se zvjezdano
po nebu rasu.

Buket joj nosim
od rosnog cvijeća,
ona je
ljubav,
ona je život,
ona je sreća.

(C) Božo Popadić Aktus

Praznuje rosa
samoću krika
medj’ travama. Da je kap svesti
kiša bila,
sprala bi oblik
zelenoga bola.

U ustima ostade
ukus lišaja.

(C) Aleksandra Pavlović – Teda

Pesnici

Najbolji po mišljenju stručnog žirija Tomislav Simić
prima nagradu od Svetlane Biorac Matić

*KO ZNA, MOŽDA NABASAMO*

KO ZNA, MOŽDA
NABASAMO

Ko zna možda nabasamo nekad,
u neku mirnu napuštenu luku,
onda ti na tvom, a ja na mom keju
vežemo čvrsto sudbine da nam se ne potuku.

Dok prolaze godine našeg rastanka
izgubljeni u vremenu morem plovimo
a ajkule okolo vešto čekaju
da u njihove čeljusti slučajno uplovimo.

Ni pustog ostrva na našem putu,
da se bar na njemu skrasimo
spustimo razapeta jedra mržnje
i izgubljene nam duše spasimo.

Ko zna možda nabasamo na mirnu luku
gde umesto korova najlepše cveće cveta
ali će prošlost satkana od sećanja
samo da nam se smeje, da nam smeta.

Znaćeš tada šta da radiš
kako nežno da grliš me i ljubiš,
spustiš glavu na moje krilo
i poželis da se iz tog sna nikad ne probudiš.

Znaćes tada da li sam ona prava
onaj mali deo koji ti nedostaje,
vlasi moje kose na vetru ispisaće
“prave ljubavi ipak postoje…”

I topli i bosi,
i žedni i gladni,
i okovani za belu stenu vodom izapranu
na vrelom suncu ispucalih usana
imaćemo nas dvoje
nešto skriveno, nešto svoje …

Ko zna možda nabasamo…

Možda su tako isto nabasali,
i crnci i belci,
i žuti i ljuti,
i liliputanci, šareni naoružani mirovnjaci
i tamo negde ostali
a na našim dlanovima
od slučajnog susreta,
samo su slatki tragovi sna ostali…

(C) Ivana Tanevski – Tanče

Pesma meseca po mišljenju publike
Književnog kluba *Velimir Rajić* iz Aleksinca

Života Trifunović

Stručni žiri: Milica Jović, pesnik i profesor književnosti, Dragana
Milić, profesor književnosti i Svetlana Biorac Matić, književnik

Zorica Šipka

Aleksandra Pavlović – Teda

Dragan Pavlović

Dragan Todosijević

Irena Petrović

Ljubodrag Obradović

Marija Jovanović

Marko Radovanović

Maša Djordjević

Milena MIlenović

Miroslav Zdravković

Dejan Jovanović

Slobodan Ganić

Toma Simić

Vesna Radojković

Ivana Tadeski

6 3560 0 ljuba-trebotin 0 srpski 0 0 0 5 1 194.247.213.35 1-
3243 0 ljuba-trebotin ZVEZDANA PRAŠINA – Zorica Aćimović 2008-06-11
11:22:38

24 1094 0 Zorica_UE 0 srpski 0 0 0 10 2 82.214.110.1 1-
3244 0 ljuba-trebotin SAMOŽIVOJ – Goran Sebić 2008-06-11 11:36:12

3 1046 0 GoranS 0 srpski 0 0 0 35 7 77.105.15.214 1-
3245 0 ljuba-trebotin JOŠ OSEĆAM – Zlatko Knežević 2008-06-11 20:12:19

 

JOŠ OSEĆAM

Još osećam taj ukus tvoga karmina
s usana vrelih što ih ljubih dugo,
i njen dah na vratu sa mirisom vina.
Sad topi me opet želja , šta bi drugo. Još osećam sladunjavost labela
za usne
i taj ukus jagoda još u meni živi sada.
Skinut s usana crvenih k’o nar kad prsne,
požudnih,vrelih i slatkih kao čokolada.

Još osećam taj miris opojnog parfema
i mislima mojim on danima caruje,
a taj mili osmeh što ti na licu drema,
čini da se k’o dete igrački radujem.

Još osećam taj dodir tvoje vrele kože.
Nežne i meke kao najfinija svila,
i te uzdahe strasne što me i sad lože.
Isto sad k’o i onda kad si moja bila.

(C) Zlatko Knežević

Kad jutarnje nebo

Sladunjavo plavo

Osvane

Kad čistina

Plavetne doline

Sve oblake razmakne

Nad zemljom

Bezdani kraja

Širom se otvore

Ljudi radosni

Sobom ponosni

Ipak ne vide Plavet je u očima

Svim tim bijelim bojama

Pouka je skrivena

Nema smisla fizika

To je prosto nauka

Nama nerazumljiva

Ne nije to ni čarolija

Sihr je vragolija

Ovo već je sila Gospodnja

Ona nama upravlja

Život naš na dobro ispravlja

Milošću bez osile

Kada loši smo

I žmireći kad griješimo

Milost jednako nam pristaje

Jednaka i pored mraka

Snažna uza sveg nam straha

Oprašta nam, u tek dva koraka

Prvim dok još griješimo

Drugim kad već se kajemo

Prođe tek jedan tren

Sekunda jednim tikom brojana

Zlatnom kazaljkom kucana

Malena sekundara za oprost stvorena
…

(C) Mirza Omerašević

 

MALI PAŽ


Veličanstveni car i pažev rod
odlučiše da malog paža,
u sred dvorskog staža,
pošalju u mornare, na brod. Mali
paž se žali i caru i rodu:
“Dragi rode i svemoćni care,
ja živ neću nikad u mornare.
Ko na brodu još ima Slobodu!?”

Drugo pismo napisa princezi:
“Hvala na ljubavi, na tajnoj vezi
i poljupcima pri šetnjama kroz vrt-

Seti se, još samo, da doda:
Kad se gube Ljubav i Sloboda,
šta vitezu drugo ostaje – sem
smrt!”

(C) Miljojko Milojević

NA TAJNOJ VEČERI

Senzibilnost rekvijuma
zaplovila je zidovima sobe.
Snažan sam, gord,
rađa se krljušt oklopa,
oplođena inatom. Napolje mase graju,
(a ne misle mnogo)
svi hoće da urliču,
ne znajući na koga.
Ne panteizam !,
on nije neophodan
da bi histerija odstupila.
…………………………………..
…………………………………..
Veče mi se smrkava
očima.
Ja nekoga čekam,
ali ne uspevam.
Samo protiču:
parabola simplohe života,
hiperbola fizisa čoveka,
elipsa histerije nestajanja,
kružnica unirvezuma,beskraja.

(Ja nekoga čekam,
ali ne uspevam ).
Sve je to ovozemaljsko,
tunel ostavljam
pripadnicima sekte:
„KLINIČKA SMRT”.

(C) Darko Perović Kovalnik
Podgorica,1992. godina

Ljubodrag Obradović

Na
početku i na kraju
( latinica )

На
почетку и на крају
( ћирилица )

In
the beginning and
at the end
(engleski)

AM
ANFANG
UND
AM ENDE
(nemački)

ALL’ INIZIO E ALLA FINE
(italijanski)

Još…

PESMA GODINE
ZA 2006. god.

Svetlana Poljak

Sezona
Lova
(latinica)

THE
SEASON’S HUNTING
(engleski)

Još…

PESMA GODINE
ZA 2007. god.

IZBOR

Rezultati izbora

Branka Korać

IZGOVORI MI IME

Još…

moja krv nije moja krv,
ako je njihova krv zla
odreknite ih se
noćas je neka devojka
ubila svoga oca
tukao je nju
i njenu majku godinama nije više mogla da trpi
matorog debelog tipa
koji je maltretirao…
dah alkohola
i bol dok joj zavrće ruke
i lomi ih…

uzeo sam novine
i pogledao njene oči i usta
bila je kao neki mali andjeo
sa sa osećajnim očima
i plavom kosom

u SRBIJI se deca zlostavljaju,
retki su ljudi koje znam
da imaju normalne roditelje
taj mali andjeo
je noćas okrvavio ruke svoje

kao da se sav bes ljudi
rodjenih posle 2 svetskog rata
svalio na omladinu

oni imaju legalno pravo da te ubiju
da te tiho more ili bučno tuku,
da ti nameću parametre
jer su uništili svoje živote
sada je red na tvoj,

ako ste moja krv
i  ako ste djubrad,
odreći ću vas se svih,
rasli smo bez ljubavi,
rasli smo okajavajući grehe
nepismenih predaka,
a onda su ti nepismeni pretci
digli svoj bes na našu sudbu,

ne moraš sve to trpeti,
pobegni daleko,
niko nije zaslužio takve gadove u porodici,
zapamti dobro putniče namerniče
da te oni ne zaslužuju,
ne treba ti njihov mali vidik od 20 metara,
partija kriminalaca za koju glasaju,
ni neukusni ručkovi tvoje majke
koja ih otaljava, zato idi,
pretvori se u orla
i pobegni u šumu,
u divljinu, na kraj sveta,

jer sreća često zna
da bude na drugom mestu,
digni svoj mač i poseci nesreću
nek pobegne poražena,
tišina i ljubav sveta
je dužnost plemenitog čoveka,
a ne hulje
sa skrivenim planom
za napad

(C) Nenad Stakić

Tri noći…
tumarao zemljom mračnog imena,
zemljom ludila,uskovitlanog posnog blata i
umirućih sjećanja… Oči liptale krv…
žderale svijetlo,
grlile mrak…
mrzile stepenice,
što prosutim tragovima mojih stopa,
ka nebu su jednom vodile…

Prljao bijele vlasi kandžama,
izgrebanim o dna pakla,
dok mjesec…i on Kreveljan,
odozgo mi se ružno cerio…

Prvu noć…
Drugu…
Treću noć…sjećam se čuh,
da se vijesnici slijepe zore pojaviše,
želeći da krilima Pegaza pomilujem more,
da anđelima otmem isukane mačeve iz ruku…

Peta noć…je
Praskozorje Svevidjevšeg Smisla,
jer…
neko je nekog,
one najbesanije…
bijaše zemaljska četvrta,
tad zauvijek izgubio.

(C) Davor Slavnić

U početku beše pitanje.

Ni kasnije
nije bilo ništa jasnije.

Ni kad mi je gazela
korak odnela. Da li ću te moći
opet naći
u nekoj novoj noći…

Sad, kad je vreme
teško breme,
da mi u hladu
neke senke daleke
svetlost čista
opet zablista …

U svakom irisu
i njegovom mirisu…
U proredu
u dugom drvoredu …

I da kad me zima
uhvati za bradu
u nekom drugom gradu,
opet pravim limunadu
od tvojih limuna,
kad na tebe
još nisam imuna.

Ne plači, nejači!
Neću paliti sveću
U slavu
(Ne)zaboravu.

(C) Vida Nenadić

Ko zna možda nabasamo nekad,
u neku mirnu napuštenu luku,
onda ti na tvom, a ja na mom keju
vežemo čvrsto sudbine da nam se ne potuku. Dok prolaze godine našeg
rastanka
izgubljeni u vremenu morem plovimo
a ajkule okolo vešto čekaju
da u njihove čeljusti slučajno uplovimo.

Ni pustog ostrva na našem putu,
da se bar na njemu skrasimo
spustimo razapeta jedra mržnje
i izgubljene nam duše spasimo.

Ko zna možda nabasamo na mirnu luku
gde umesto korova najlepše cveće cveta
ali će prošlost satkana od sećanja
samo da nam se smeje, da nam smeta.

Znaćeš tada šta da radiš
kako nežno da grliš me i ljubiš,
spustiš glavu na moje krilo
i poželis da se iz tog sna nikad ne probudiš.

Znaćes tada da li sam ona prava
onaj mali deo koji ti nedostaje,
vlasi moje kose na vetru ispisaće
“prave ljubavi ipak postoje…”

I topli i bosi,
i žedni i gladni,
i okovani za belu stenu vodom izapranu
na vrelom suncu ispucalih usana
imaćemo nas dvoje
nešto skriveno, nešto svoje …

Ko zna možda nabasamo…

Možda su tako isto nabasali,
i crnci i belci,
i žuti i ljuti,
i liliputanci, šareni naoružani mirovnjaci
i tamo negde ostali
a na našim dlanovima
od slučajnog susreta,
samo su slatki tragovi sna ostali…

(C) Ivana Tanevski – Tanče

Pesma meseca po mišljenju publike
Književnog kluba *Velimir Rajić* iz Aleksinca

Pročitajte celu reportažu

DOKLE ĆEŠ ME ZASMEJAVATI?

To što misliš da je s tobom sreća
jeste od klikera piramida:
Najslabiji potres će ju svesti
na visinu bulke u livadi. To što kažeš da je tvoja vernost
jeste tvrđava bez jednog zida:
Vojnik će ju s tri strane braniti,
a s četvrte mangup ušetati.

To što kažeš da je tvoja ljubav
jeste ruža čoveku bez vida:
Čim iskusi da je bodljikava,
moći će ju samo mirisati.

To što pričaš da si smerna žena
jeste pričanje bez trunke stida:
Tek kad nove kurve teren uzmu
od tebe će supruga postati.

(C)  Dragoljub M. V. Popović

Copyright:
Dragoljub M. V. Popović
Solothurn-CH, 07.06.2008.
www.flyingjoymaker.com

Život to je krug u krugu
Početak mu i kraj tajna
Kvadratura večnog  kruga
Kada zgasne zvezda sjajna
Iz tame mu smrt se ruga Jedno carstvo mnogo vredi
Drugo strasnim smradom vonja
Ko zna šta je zalog sreći
Dal` kraljevstvo vredi konja,
Kad je život gorak, pseći?

(C) Milorad J. Nikić

Šta ako te ja
Onako kao kroz vic
U vrtoglavici svoje
Halucinatne podsvijeti
Izokrenem kao Lucifer križ
I postavim
U savim novi kontekst žene
Sa biljegom od tri šestice
I ispunim ti želju da postaneš
Hefnerova ljepotica? Sasvim plavu i trivijalnu
Te ostavim pod tamom ugla
Uma u kojem se savijest gasi u
Naletu strasvenog animalnog
Ludila gdje prestaje svaki tren
Ljudskosti.
Da li bi se ti u bestijalni koštac
Sa mnom plela i u nepovratno
Arijadnino klupko stegla?
Koliko bi se još puta ogolila?
Pred stranca pored mene stala
Izvijena kao labudica
Sva plava i trivijalna.

Koliko bi još trnja mi oko glave svila?
Za trenutak bi još jedna igra tvoja
Doskočila mom staklenom zvonu
Pod moju ružu se uvukla i tučak
Joj strgla kao amazonka pred pokoljem
Moje golobrade neobrezane braće
Stala i biser iz školjke Hadu u grotlo bacila
Savim plava i trivijalna
I još
I opet
Gdje u koji kontekst da te stavim?
Međ’ đavle Pandorine kutije?
Da te u njima mazim dok ti
Upijam dah svih zala kojima
Me truješ?
Gdje bi nam na Nebu duša stala?

(C) Semir Avdić

Stisak stopala.
Zgrčen korak.
Još jedan trag u nepovrat.
Beg.

Zemlja je viša od Sunca.
U srcu je toplo.
Nije sve uzalud.
Ja sam naučila smisao. Ova je priča potekla usput.
Nebo se rasulo po staklu.
Ogledalo mi se rugalo.
Čekala sam radost.
Odustala sam od snage
i isekla prečicu.

Sticala sam snove,
bogatila se na račun mašte.
Mnogo se zadužila i prestala.
Zatim čekala do ispunjenja.

Momenat se zagrcnuo.
Pokleknuo mi je zrak.
Magla se raspršila.

Dopirao mi je vetar do potiljka.
gurao mi misli u stranu.
Osmeh mi saplitao.

Tišina.

Ugruvana pesnica
odustala je od besa.
Zahvalila sam Mesečini
i odigrala ples.

Zaljubila sam se u svetlost,
ali sam zaboravila lampu.

Od tada čekam da svane.

(C) Lidija Petrović

dedi je zadnjih par nedelja bilo loše
i te večeri sam osetio
da verovatno neće dočekati
jutro.
poranio sam, ušao u očev stan
i odškrinuo vrata
dedine
sobe. deda je ukočeno
gledao u
plafon.

usta su mu
bila
poluotvorena.

otac je sedeo u kuhinji
i potvrdio mi
prizor:

“da, da, umro je noćas.”

suze su mi
tekle niz
obraze.

“u koliko sati ?”

“ne znam, u neko doba sam
zaspao u svojoj
sobi.”

“prevrtao se tamo u samrtnoj agoniji
možda si ipak trebao
da budeš kraj
njega.”

“ma đavola! čovek se rađa sam i umire sam.
u suštini je uvek tako. i tokom života je sam.
prihvati to. pa bar bi TI
to trebao da
znaš.”

“možda si se uplašio.”

“misli šta hoćeš.”

otac je izašao
da poruči mrtvački
kovčeg.

ja sam sedeo
na
kauču.

deda je ukočeno
gledao u
plafon.

već mu je
bilo
svejedno.

(C) Marko Antić – Zbrilion;

POMIČNE SLIKE

Šupljinom
Odjekuje prostor
U utrobi
Moga savršenog zločina I ruke moje
Nemaju više gladi
Ni više stida

Pretvaram se
U krvotok grlice
Što svake noći
Poleće iz krošnji
Sa tvoga čela

Strah lišen nade
Napukao pod teretom
Razbijene maske

Dosadilo mi je
Da grlim
Sve napuštene barke
U snenom luku
Ispod trepavica

Krhkost sećanja
Nagoveštava trag
Bespoštednih nesanica

Hiljade mojih slika
Oživljava razgolićenost zelenila
I vraća me izvoru snage
I sebi samoj

(C) Gordana Knežević

Kako mi je poznata ta senka
ispijena nemirom, ispijena patnjom-
koje se ne želi odreći. Ta besčujna senka u kojoj ključa
vatrena statičnost,
kroz koju protiče pakao
sumnji, savesti i kajanja
i kriju sve protivurečnosti
-nepoznate- kao i snovidjenja.

O, kako mi je poznata ta senka
što izvire iz ogledala,
bez zakona i forme,
bolno okovana lancima iskušenja.

I kako mi ne bi bila poznata,
senka moje senke,
iz koje se radjaju igre nečistih sila.

(C) Bogdanka Rakić

Vašar je “Blagovesti”,
Sami početak proleća.
Stigle laste, gora zeleni,
a duša prepuna cveća. Ovo su dani kada slavuji,
počinju pevati divne pesme svoje.
Narednih nekoliko meseci,
sa zadovoljstvom će ih slušati uho moje

A pesme slavuja su raznovrsne,
i predivan utisak ostavljaju.
Možeš ih slušati tokom cele naći,
al nikad istu pesmu dvaput ne ponavljaju.

I dok mi slavuji pevaju,
od mog prozora na petnaestak koraka,
spavam tako veličanstveno i lepo,
i svaki san mi je kao najlepša bajka.

A tako je mala i sićušna ta ptičica,
čudim se odkud joj ta snaga i moć.
Pa i još zna pevati toliko pesama,
i bez prestanka po celu noć •••

(C) Života Trifunović

Miriše lipa
ljubi se sa pčelom.
Usamljeni vuk,
to sam ja. #########

Otvaram prozor,
uguši samoća.
Cvrčak nikad
zimi ne pjeva.

##########

Pocijepa se oblak,
nebo da zaćuti.
Na dlanu mi stara
požutjela slika.
Iz raja me zvali!

########

Suze vodu
zamutile!
Otvaram šampanjac,
nazdravimo!

(C) Božo Popadić Aktus

Да ми је
три стотине година мање
дошо би по те
до поноћи ране
водио бих те
до свемирног пласта
негде тамо
до Венере и Марса. Водили би љубав
на тавану моме
на пролетњем сену
млечне васионе.
Љубио бих те
од пупка
до чаробног брега
до светлосног јутра
и првог снега.

Женио бих те потом
на Месецу сивом
у цветном кратеру
звездане комете
и волео нежно
твоје лепо лице
плаве падалице
ноћне репатице.

(C) Peer Sever-Sena

Još jedno jutro mi se kvarno,
na prstima, ušunjalo u sobu.
I pitam se da li je bilo stvarno
tek kad pijani klovnovi kući odu. I neka nemirna me misao bira,
sama od sebe, po zidu mi crta
senku jednog malog leptira
koji je sanjario kraj mog vrta.

I pomišljam: “Ne! To se ne sme!”
Sutra od tog načetog sna dižem ruke.
I ostaju na kraju samo pesme
po koj’ osmeh, pogled, slatke muke…

Vreme je da bežim, na petu stranu sveta,
što možda uvek izgleda mnogo crnje,
al’ taj moj vrt, što sa zvezdama samo cveta
krije svoj slatki plod, a nudi samo trnje…

(c) Ratko Petrović
http://ratkopetrovicprle.googlepages.com

ШАИНА ВОДА

Шум извора са Шаина воде
испод букве, оронуле, старе,
ниже ђердан драгих успомена
из времена у неповрат што оде. Том кладенцу не долазе више
чили момци и њихове диве,
да воду попију ни да лице мију…
Све стазице и путиће сиве,
успјело је вријеме да избрише…

Ал у мени још сјећања живе
на старицу с обрамицом кривом
бистру воду с извора што носи,
напаја ме том водицом живом
а крхком руком милује по коси.

До извора кроз коров без стазе,
дођу ловци, понекад наврате,
да попију прегршт воде тазе,
да се одморе и снагу поврате.

Обрамица одавно мирује,
вода сама кроз цијеви долази,
жубор јој се више и не чује,
нема баке косу да ми мази.

Бистри извор са Шаина воде
у мом срцу жубориће срећно,
а у пјесми нека живи вјечно,
у заборав не смије да оде.

Милисав Ђурић

Nemoj mi nikada reći
Volim te
Jer šta sam ja
Ako me i ti voliš
MOJA SAZNANJA